POZNATE KOLE U RAZVOJU EKONOMSKE MISLI 1 Prof

POZNATE ŠKOLE U RAZVOJU EKONOMSKE MISLI 1 Prof. dr ZORAN MILENKOVIĆ

EKONOMSKA MISAO ANTIKE Menczi (372 -289 god. pre n. e. ) – kineski mislilac bavio se ekonomskim problemima. Interesovao se za probleme društva, podele rada, i odnose zasnovane na prevazi “visoko rodnih ljudi” nad prostim narodom. 2

Smatrao je da se to može podeliti na one koji se bave umnim radom i one koji se bave fizičkim radom. Kritikovao je despotski način upravljanja koji podstiče ustanke jer se narodu ne obezbeđuju sredstva za opstanak. 3

Stvorio je utopijski agrarni sisten Czintjan, tzv kvadratnih ili kružnih polja. Prvi je sistematizovao doktrinu Mendata neba. Menicije je bio sledbenik Konfučija. 4

Homer (1150 i 685 pre n. e. Verovatno u VIII v. pre n. e. )– pesnik Ilijade i Odiseje u kojima se nalaze i problemi vezani za to doba. Rodovsko uređenja društva, u kome vlada Aristokratski sloj, zasniva se na naturalnoj proizvodnji uz privatno posedovanje stoke, robova, zemlje, zlata i drugih dobara. 5

Zlato se već upotrebljava u trgovini, koja ne predstavlja područja aktivnost slobodnog Grka, ali vladajućoj klasi ipak služi za povećanje bogastva sporadičnim prodajama u ratu nagomilanog plena. 6

Ksenefon (430 -354 pre n. e. ) – grčki filozof i ekonomista, učenik Sokratov i izraziti predstavnik njegove filozofije. Svoje glavne ekonomske ideje je napisao u svoj delu Ekonomikos. 7

Zastupao je naturalnu privredu, a posebno robovlasničku poljoprivredu koju stavlja nasuprot trgovini i gradskoj novčanoj privredi uopšte. A znači da svako društvo proizvodi sve što mu je potrebno, a trgovinu i novčanu razmenu treba svesti na najmenju meru. 8

EKONOMSKA MISAO STARE GRČKE Platon (427 -347 pre n. e. ) – veliki grčki filozof, učenik Sokratov, i učitelj Aristotelov. Njegove filozofske misli su protkane ekonomskim idejama. 9

Jedna od njegovih misli je podela rada: radnici treba da rade, vojnici da čuvaju, vladari da vladaju. Bio je protivnik bogatstva i trgovine, kao i Ksenofon i bio je pristalica naturalne privrede. Smetrao je da su vrlina i bogatstvo nespojivi. 10

Trgovinom bi trebalo da se bave samo stranci, jer ona nije dostojna Atinjana. Njegova važna dela su Republika i Zakoni. 11

Aristotel (384 -322 pre. n. e. ) – grčki filozof i učenik Platonov. Bio je pristalica robne proizvodnje u čijim okvorima je i definisao pojam robe, vrednosti i novca. 12

Svoje ekonomske ideje je napisao u spisima Politika, Etika i Ekonomika. Utemeljivač je modernog shvatanja o vrednosti robe, razmeni, novcu, i bogatstvu. 13

Razlikovao je Ekonmiju i Krematistiku. Ekonomija je naturalno bogaćenje unutar domaćina, a krematistika je robno bogaćenje izvan domaćina. 14

Krematistika ima za cilj pribavljanje bogatstva za njenog vlasnika. Veština sticanja bogatstva je dvojaka. Atistotel je bio učitelj Aleksandra Makedonskog, i pristalica robne proizvodnje, i trgovine. 15

EKONOMSKA MISAO STAROG RIMA U središtu rimskih pisaca nisu više filozofski problemi ekonomije, već kontretna pitanja poljoprivredne proizvodnje, posebno korišćenje opštinskog zemljišta i režim privatne svojine. 16

U to vreme vodile su se diskusije oko javne zemlje, koja je dobijena na osnovu osvajanja. Zemlja se prodavala na aukcijama, dodeljivala kolonistima ili raspodeljivala građanima. 17

Marko Porcije Katon (234 -149. pre n. e. ) – rimski pisac, veleposednik i krupan robovlasnik. Pisao je o načinu što boljeg iskorišćavanja robova. 18

Po njemu, robove je trebalo nabavljati mlade, kako bi se lakše vaspitali za rad, i treba ih držati odvojeno, kako bi se sprečile zavere, treba ih hraniti i oblačiti posebno. Katon je preteča Merkantilističkih ideja. 19

Braća Tiberije (163 -132 pr. n. e. . ) i Gaj (154 -122 pr. n. e. ) Grasi (Grachus). Poznati reformatori i narodni tribuni. Braća Grasi su tražili provođenje agrarne reforme. 20

Predlagali su da se tzv. ager publicus - tj. da se državna zemlja podeli siromašnim građanima. Predlagali su agrarni maksimum. 21

Nisu razmišljali o ukidanju ropstva. Bili su narodni tribuni u starom Rimu. Zahtevali su reforme i pričali da se zemlja podeli građanima i bez zemljašima. Predlagali su uvođenje zemljišnog maksimuma tj. 500 jutara po vlasniku (katastarsko jutro iznosi 5754, 64 m²). Doživeli su neuspeh i ubijenu su. 22

Ciceron Marko Tulije (106 -43 pr. n. e. ) – filozof i političar bio je predstavnik krupnih zemljoposednika tzv. optimata. 23

Osuđivao je sitnu, a odobravao je krupnu trgovinu, smatrajući je društveno-korisnim zanimanjem. Bio je protivnik zanatlijskog rada, misleći da to čoveka pretvara u roba. 24

Tit Lukrecije Kar (99 -55 pr. n. e. ) pesnik i filozof. Bio je pristalica Epikura i Demokrita. Po njemu razvitak društva je neprekidan proces, po kojem pojama novih oruđa je dobra. Jer će time čovek 25

Lucije Moderat Kolumela (sredina 1. veka. pr. n. e. ) – rimski pisac. Napisao je 12 knjiga o poljoprivredi, u kojima se obrađuje organizacija rada na krupnim zemljištima u vreme kada je robovske snage bilo gotovo nestalo. 26

Podelu je izvršio na dva dela. Deo gazdinstva je vodio sam vlasnik i obrađivao zemlju s robovima (villa), a drugi je podeljen na delove koje su obrađivali koloni. 27

Columella se zalagao za podelu latifundija kolonima zbog povećanja zanimanja kolona za proizvodnju u odnosu na robove. Vidljive su ideje raspadanja robovlasništva, i njegovog prerastanja u feudalizam. 28

SREDNJI VEK PREDSTAVNICI I IDEJE Poznato je da je katolička crkva imala oštrije stavove prema trgovini i robnoj privredi nego grčko-pravoslavna, koja je dopuštala trgovnu. Carigrad je bio centar svetske trgovine. Vizantija jedna od najrazvijenih zemalja pred kraj XIII veka. 29

Islamska crkva je stimulisala trgovce, sem u slučaju nepravednog bogaćenja. Toma Akvinski i katolička crkva su imali rezerve u odnosu na trgovači zanat, koje se smatralo nečasnim, a trgovci su varalice i lopovi. 30

Toma Akvinski (1225 -1274), građanin Francuske, rodom Italijan – predstavnik kanonista. Poreklom plemić, školovao se u mnogim Evropskim gradovima i dobio najvišu titulu svih doktora nauka. 31

Od ekonomskih kategorija raspravljao je o bogatstvu, pravednoj ceni, podeli rada. Njegovo učenje i pogledi važili su kao zvanićna filozofija katoločke crkve. 32

Kanonisti su gledali na zemljoradnju i zanatstvo kao pozitivno, jer su namenjeni zadovoljavanju ljudski potreba što je u skladu sa božijom voljom. 33

Dok trgovinu shvataju negativno, jer je to cilj bogaćenja što je suprotno božijoj volji. Toma Akvinski ne odbacuje trgovinu kao delatnost, ali ne prihvata da se cene na tržištu formiraju od ponude i tražnje. 34

Toma Akvinski kaže da je “prodavati skuplje ili kupovati jeftinije nego što stvar vrijedi samo po sebi nepravedno i nezakonito” što je negativna pojava. 35

Martin Luter (1483 -1546)– osnivač protestantizma u Nemačkoj, sin rudara, koji je studirao u Erfurtu. 36

Kao ekonimista zalagao se za naturalnu privredu i prostu robnu proizvodnju, i borio se protv zelenaškog i trgovačkog kapitala. Isticao je autoritet kneževa i vlasti da upravljaju ekonimskim stvarima i da svako ima dužnost da radi i da bude poslušan. 37

Svojim učenjem o radu uticao je na stvaranje ideoloških pretopstavki za formiranje klasičnih koncepcija o vrednosti. Time je prethodio Merkantilističkim učanjima o razvoju manufakture. 38

Nikolo Makijaveli - (ita. Niccolò Machiavelli; 3. maj 1469. — 21. jun 1527) bio je italijanski politički filozof tokom renesanse. 39

Kao upravni službenik u Firenci, Makijaveli je postao ključna figura u realnoj političkoj teoriji, ključnoj za kasnije studije u političkim naukama. Njegova najpoznatija knjiga, The Princip (Vladalac), čija je namena bila da bude priručnik za vladare. 40

Izdata nakon njegove smrti, knjiga je zagovarala teoriju da sve što je bilo potrebno bilo je neophodno — rani primer utilitarizma i realpolitike. Makijavelijeve teorije su razrađene u dvadesetom veku. 41

Makijaveli je takođe autor "Rasprava" u vezi političkog života u Vatikanu, Firenci i ostalim državama, u kojim demonstrira superiornost svojih zapažanja. 42

Ipak, pridev "makijavelistički" se smatra od većine eksperata kao nepravilan u vezi njega i njegovih stavova. Izraz opisuje usko, samointeresno ponašanje od strane zainteresovanih grupa. 43

Zajedno sa Leonardom da Vinčijem, Nikolo Makijaveli se smatra idealnim prototipom čoveka renesanse. Mada ovaj epitet može biti pogodniji nego opisivati Makijavelija kao "makijavelističkog", pošteno bi bilo istaći da je posedovao "makijavelističku inteligenciju". 44

MERKANTILIZAM Izraz je nastao od latinske reči mercatura - trgovina, i to je ekonomska filozofija trgovaca i državnih službenika u 16. i 17. veku. Smatra se da je trgovina jedini izvor narodnog bogatstva i blagostanja. 45

Bogatstvo se izražava u količini plemenitih metala, koje će steći kao višak pribavljenog zlata od prodaje svojih proizvoda u inostranstvu. Država uvodi jedinstvenu monetu, opšti porez, protekcionističke mere i posebno knjigovodstvo. 46

Antonio Sera je smatrao da se to može postići prodajom gotovih proizvoda u inostranstvu, što je objasnio u svom delu “Kratka rasprava o uzrocima koji mogu izazvati obilje zlata i srebra u kraljevinama u kojima nema rudnika, s primenom na kraljevinu Napulj”. 47

Merkantilizam je postavio temelje državnoj intervenciji u privredi. Najpoznatiji merkantilisti su Monkretjen, Sera i Mun. Thomas Mun ŽORŽ-PJER SERA Antoan de Mokretjen 48

Merkantilizam se deli na dve faze: a) Rani merkantilizam je trajao tokom 15. i 16. veka. Ideja ranih merkantilista jeste da se ostvari suficit novčanog bilansa, zalažući se za veći izvoz roba (čime bi se povećalo bogatstvo države), a što manji uvoz (jer on utiče na odliv novca iz zemlje). Po njihovom mišljenju, država treba čak i da zabrani uvoz robe. (uvođenje protekcionizma) 49

b) Razvijeni merkantilizam je trajao tokom 17. veka. Njegovi protagonisti se zalažu za pozitivan trgovinski bilans u spoljnotrgovinskoj razmeni jedne zemlje. Oni nisu protiv uvoza. Predstavnik merkantilizma Žan Batist Kolber se zalagao za osvajanje novih kolonija, Antoan de Mokretjen je u svom delu “Traktat političke ekonomije posvećen kralju i majci kraljici” (1615. godine) prvi put definisao političku ekonomiju, dok se Tomas Man zalagao za razvoj spoljne trgovine. 50

Žan Batist Kolber Antoan de Mokretjen 51

2) Fiziokratizam nastaje u Francuskoj sredinom 18. veka, kao reakcija protiv merkantilizma. Naziv fiziokratizam potiče od reči fiziokratija, što znači vladavina prirode. 52

Ekonomska politika koju su vodili merkantilisti dovela je poljoprivredu u izuzetno težak položaj jer je uvoz poljoprivrednih proizvoda bio dozvoljen, a njihov izvoz zabranjen. Zbog ovakve teške situacije, sledbenici fiziokratizma su u prvi plan stavili baš poljoprivredu. 53

Marsije de la Rivijera je zastupao ideju ekonomske slobode, po kojoj privreda treba da bude prepuštena samoj sebi po tzv. principu laisser faire - laisser passer (“neka stvari idu svojim tokom“). 54

Glavni predstavnik fiziokratizma je Fransoa Kene, koji je u svom delu “Ekonomske tablice“ (1758. godine) prvi put prikazao društvenu proizvodnju kao celinu. 55 Franso a Kene

Keneov model proste društvene reprodukcije 56

OBJAŠNJENJE: U društvenoj zajednici postoje tri klase ljudi : 1. Proizvodna klasa (stvara novu vrednost) 2. Vlasnička klasa (prisvaja višak proizvoda) 3. “Sterilna“ klasa (proizvodi industrijske proizvode, ali ne stvara novu vrednost) 57

- Vlasnička klasa raspolaže sa 2 milijarde novca godišnje, prikupljene od zemljišne rente. - Proizvodna klasa raspolaže sa ukupno 5 milijardi, od čega 3 milijarde čine hrana i 2 milijarde sirovine. - Sterilna klasa proizvodi 2 milijarde industrijskih proizvoda. 58

I čin: Vlasnička klasa kupuje od proizvodne klase hranu za jednu milijardu novca II čin: Vlasnička klasa kupuje od sterilne klase industrijske proizvode za drugu milijardu novca III čin: Proizvodna klasa za jednu milijardu novca (dobijenih od vlasničke klase) kupuje industrijske proizvode od sterilne klase 59

IV i V čin: Sterilna klasa za 2 milijarde novca (od vlasničke i proizvodne klase) kupuje za sebe hranu i sirovine od proizvodne klase, čime stvara sebi uslove za dalju proizvodnju. VI čin: Proizvodna klasa svoje 2 milijarde novca (od sterilne klase) daje vlasničkoj klasi kao rentu za zemljište. Time je čitav proces završen, koji se kasnije ciklično ponavlja. 60

3) KLASIČNA LIBERALNA (BRITANSKA) POLITIČKA EKONOMIJA Razvila se u Engleskoj i Francuskoj u 18. veku kao kritika merkantilizma. 61

Uglavnom se bavila rastom, razvojem i istraživanjem prirode i uzroka bogatstva naroda, raspodele nacionalnog proizvoda između faktora proizvodnje u uslovima rastućeg stanovništva, ograničenih resursa i slobodne konkurencije u ekonomiji u kojoj dominiraju privatne kompanije. 62

Predstavnici su: Viliam Peti, Adam Smit (1723 -1790), David Rikardo (1772 -1823), Žan Baptist Sej (1767 -1832), Džon Stjuart Mil (1806 -1873) i Tomas Maltus (1766 -1834) 63

Adam Smit je svojom knjigom “Bogatstvo naroda” objavljenom 1776. godine označio prekretnicu u razvoju ekonomske misli. Podržavao je princip laisser faire - laisser passer (“neka stvari idu svojim tokom“). 64

On ističe rad uopšte, bez obzira u kojoj se grani primenjuje. U okviru teorije vrednosti, Smit razvija svoju teoriju troškova proizvodnje po kojoj se cena robe formira kao zbir cena pojedinačnih činilaca proizvodnje te robe, a to su: 1. Najamnina (za plaćanje radnika) 2. Profit (na uloženi kapital) 3. Renta (naknada za korišćeno zemljište) 65

Njegov najveći doprinos je na polju podele rada (specijalizacija), za koju on smatra da povećava produktivnost rada, a samim tim i društveno bogatstvo. Primer podele rada je razrađivao na manufakturnoj proizvodnji čioda. 66

David Rikardo je poznat po Zakonu o zemljišnoj renti, kojim objašnjava da je renta rezultat delovanja zakona radne vrednosti. 67

Takođe, bavio se i podelom rada, ali sa međunarodnog aspekta. Njegova teorija komparativnih troškova je potvrdila princip slobodne trgovine. 68

Tomas Robert Maltus (1776 – 1834) je poznat po svojoj teoriji stanovništva objavljenoj u delu “Esej o stanovništvu”. 69

Prema njoj, beda i siromaštvo u društvu nisu posledica društvenog uređenja, već zato što se ljudi razmnožavaju u većem obimu nego što je raspoloživi obim namirnica za ishranu. 70

Za rešenje tog problema, on predlaže dve vrste mera: 1. Preventivne (odlaganje rađanja dece) 2. Represivne (beda, glad, ratovi, epidemije itd. ) 71

Žan Batist Sej je poznat po svom tzv. Sejovom zakonu tržišta iz 1803. godine koji govori o odnosu ponude i tražnje, po kome ne može doći do krize hiperprodukcije (kada je ponuda veća od tražnje) jer se prodavac jedne robe javlja kao kupac druge robe, pa nema pojave viškova. 72

Dž. M. Kejnz je oštro kritikovao Sejov zakon tržišta jer smatra da su krize hiperprodukcije normalna pojava u kapitalizmu i da se one mogu regulisati samo državnom intervencijom koja je neophodna za stvaranje uslova pune zaposlenosti. 73

Škola klasične ekonomije označila je veliki iskorak u razvoju političke ekonomije, prvenstveno u razvoju i primeni naučnog metoda apstrakcije, đto je omogućilo da se privreda sagleda celovito. 74

Utemeljila je teoriju radne vrednosti, utvrdila da proizvodni rad predstavlja pravi izvor društvenog bogatstva, i zasnovala teoriju slobodne konkurencije. 75

4) UTOPIJSKI SOCIJALIZAM Nastaje u 18. i 19. veku kao kritika klasične ekonomije i industrijskog kapitalizma. Najvažniji prestavnici su Sen Simon, Furije i Robert Oven. 76

5) MARKSISTIČKA POLITIČKA EKONOMIJA Analizira način i zakonitosti funkcionisanja, odnosno društveni i ekonomski razvoj kapitalističkog sistema. 77

Socijalistička škola se javlja kao suprostavljena reakcija klasičnoj školi. Najznačajniji predstavnik socijalističke škole je Karl Marks, koji se smatra osnivačem naučnog socijalizma. Njegovo najznačajnije delo je “Kapital”. 78

U značajne mislioce socijalizma spada i Fridrih Engels. Njegovo delo “Položaj radničke klase u Engleskoj” socijalizam je razvio od utopije do nauke. Marks i Engels su izgradili nov naučni metod koji se sastoji iz, - dijalektičkog i - istorijskog materijalizma. 79

- Dijalektički materijalizam je potpuno novi pogled na svet koji daje rešenja filozofskih problema kao i novi način postavljanja problema. - Istorijski materijalizam je teorija o razvoju ljudskog društva. Prema njima društveni odnosi su sačinjeni od proizvodnih odnosa i svojinskih odnosa (vlasništva nad sredstvima za proizvodnju). 80

6) ISTORIJSKA ŠKOLA POLITIČKE EKONOMIJE Nastala je 40 -ih godina 19. veka, i bila je jedna od najuticajnijih škola ekonomske misli u nemačkim zemljama. Poseban značaj pridaje se istoriji privrednog razvoja određene zemlje, i do naučnih zaključaka dolazi se klasifikacijom istorijskih podataka iz njenog privrednog razvoja. 81

Ne ispituje povezanost i međuzavisnost ekonomskih pojava i procesa izvan okvira jedne nacionalne zajednice, negira postojanje objektivnih ekonomskih zakona, ne zastupa nesputano delovanje tržišta… 82

7) NEOKLASIČNAMARGINALISTIČKA EKONOMIJA Novi pravac političke ekonomije koji se jos naziva i Subjektivna škola ekonomije, pojavio se 70 -ih godina 19. veka. Nastaje kao reakcija na pojavu marksizma 1871. 83

Kao osnovni predmet ekonomije ističe subjektivni odnos čoveka kao pojedinca prema stvarima koje služe da zadovolje njegove potrebe. 84

Predstavnici marginalizma su Stenli Dževons, Karl Menger, Leon Valras, Vilfredo Pareto i Alfred Maršal. Ovi ekonomisti su koristili marginalnu analizu, tj. koncepte marginalne korisnosti i marginalne produktivnosti za analiziranje formiranja cena proizvoda, usluga i faktora proizvodnje na konkurentskim tržistima. 85

William Stanley Jevons, 1835 – 1882) Carl Menger Léon Walras (1834 – 1910) 86 Vilfredo Pareto. Alfred Marshall (1842 – 1924)

Njihovo osnovno stanovište je da je slobodna konkurencija jednom zauvek stvoren i neprolazan sistem. Dalji razvoj ovog pravca vodio je napuštanju pojma korisnosti i usmeravanju istraživanja na ponašanje ljudi, kao odnosa između ciljeva i sredstava. 87

Teorija vrednosti: pojam, vrste i razvoj teorije radne vrednosti; Teorija granične (marginalne) korisnosti. Prelaskom sa naturalne na robno-novčanu privredu počelo je formiranje cena. Daljim proučavanjem, došlo se do zaključka da je glavni faktor koji determiniše cenu u stvari vrednost. Prema tome, cenu možemo definisati kao vrednost robe izražene u novcu. 88

Najveći uticaj u ekonomskoj teoriji imale su dve vrste teorija vrednosti: 1) Teorija troškova proizvodnje tvrdi da se vrednost robe formira kao zbir cena pojedinačnih činilaca proizvodnje te robe, a to su: 1. Najamnina (za plaćanje radnika) 2. Profit (na uloženi kapital) 3. Renta (naknada za korišćeno zemljište) 89

Ova teorija ne polazi od proizvodnje, već od raspodele, što znači da se ništa ne može raspodeliti ako se prethodno ne proizvede. 2) Teorija radne vrednosti tvrdi da vrednost robe predstavlja ukupna utrošena količina rada za proizvodnju te robe. 90

Problem ove teorije javlja se prilikom kvantifikovanja veličine vrednosti robe. On se može rešiti poređenjem dohodaka sa dohodcima drugih učesnika u proizvodnji iste robe. Međutim, dokazano je da cena ne zavisi samo od vrednosti robe, već i od ponude i tražnje. 91

Vilijem Peti se smatra začetnikom ove teorije. On je razlikovao dve vrste cena: 1. Političku cenu - koja zavisi od ponude i tražnje 2. Prirodnu cenu - koja zavisi od količine rada utrošene za proizvodnju robe 92

Teoriju je dalje razvio Adam Smit koji tvrdi da roba ima dve vrste vrednosti: 1. Upotrebna vrednost - osobina robe da može da zadovolji svaku čovekovu potrebu 2. Prometna vrednost - osobina robe da se može razmeniti na tržištu za druge robe On takođe tvrdi, da samo rad može biti merilo vrednosti roba. 93

David Rikardo smatra da se vrednost robe sastoji od dve komponente, a to su: 1. Vrednost utrošenih sredstava za proizvodnju, 2. Vrednost radne snage Prema njegovim shvatanjima, kapitalisti i radnici ulažu svoj kapital i radnu snagu u proizvodnju, nastojeći da posle prisvoje što veći deo vrednosti. 94

Povećanjem najamnine (za plaćanje radnika), smanjuje se profit kapitaliste, i obratno. Međutim, Rikardo nije uspeo da objasni poreklo profita. 95

Na to je odgovorio Karl Marks koji u svom Zakonu vrednosti radne snage objašnjava da je radnik u kapitalizmu plaćen po vrednosti, a da stvara veću vrednost nego što je vrednost njegove radne snage, koja tek u kapitalizmu postaje roba. 96

Da bi se to dogodilo, potrebno je ispoštovati dva uslova: 1. da radnik postane vlasnik svoje radne snage kako bi je mogao prodavati 2. da su radnici lišeni sredstava za proizvodnju, kako bi bili primorani da prodaju jedinu robu kojom raspolažu - radnu snagu. 97

Radna snaga ima dva bitna svojstva: 1. Upotrebnu vrednost - da može da stvori veću vrednost nego što je njena sopstvena 2. Vrednost - koju određuje radno vreme potrebno za proizvodnju 98

Vrednost radne snage se stalno menja u zavisnosti od tri grupe faktora: a) Istorijskih - menja se u zavisnosti od stepena razvijenosti društva b) Geografskih - klima, mesto življenja, nadmorska visina itd. c) Stepen stručnosti - što je veći nivo stručnosti, to je sve veća količina potrebna za sticanje tog zvanja 99

Teorija granične (marginalne) korisnosti vrednost robe određuje prema korisnosti, jer svaka roba u različitim okolnostima različitu korisnost (na primer, hleb za gladnog ili za sitog čoveka) Osnivačem ove teorije se smatra Vilijem Stenli Dževons. Pristalice ove teorije ne polaze od proizvodnje, već od potrošnje. 100

U okviru ove teorije poznata su dva zakona: 1. I Gosenov zakon - sa svakom dodatnom jedinicom proizvoda opada korisnost dobara. Zbog toga se vrednost robe definiše prema onoj koja je poslednja upotrebljena, a ne prema prosečnoj. 101

2. II Gosenov zakon - kod dobara sa višestrukom upotrebom prvo se zadovoljavaju potrebe najvećeg intenziteta, ali ne do kraja, već se prelazi na sledeće sve dok se ne izjednači nivo korisnosti različitih dobara. 102

103

8) NEOKLASIČNA EKONOMIJA • KEMBRIDŽSKA MARŠALIJANSKA SKOLA Alfred Maršal se smatra osnivačem neoklasične škole ekonomske misli i najznačajnijim predstavnikom mikroekonomije. On je povezao teoriju subjektivne vrednosti sa klasičnom teorijom objektivne vrednosti. 104

Napravio je sintezu faktora koji zajednički određuju vrednost robe, i na strani tražnje i na strani ponude. Istražujući koji od dva faktora- korisnosti/tražnje ili troškova/ponude- imaju veći uticaj na formiranje cena, on je to vezao za treći faktor- vreme. 105

• TEORIJA NESAVRŠENE KONKURENCIJE Ova teorija ukazuje na fenomene savršenog kapitalizma, u čijoj tržišnoj strukturi dominiraju monopoli, gde tržišnu cenu proizvoda ne određuju spontane tržišne snage, već jedan ili samo nekoliko prodavaca. 106

Ukazuje i na poremećaje u raspolaganju resursima koji nastaju kao izraz delovanja monopolističke konkurencije. 107

• TEORIJA EKONOMIJE BLAGOSTANJA To je izraz normativnog aspekta ekonomije. Osnovna ideja ove teorije je da se obezbede uslovi društvene racionalnosti ljudskih aktivnosti, pri čemu se kao kriterijum uzima maksimiranje društvenog dohotka. 108

Savremeno društvo treba da teži modelu “države blagostanja”, u kojoj će se sputavati procesi ekonomske i socijalne podele i podstaći stvaranje društvene harmonije. 109

9) KEJNZIJANIZAM(EKONOMIKA TRAŽNJE) Kejns je osporio Sejov “zakon tržista”. Uočava se negativna uloga prekomerne štednje, i otkriva nevoljna nezaposlenost i neracionalno korišćenje kapaciteta kao posledica nedovoljne efektivne tražnje. 110

Neokenzijanci, sledbenici Kejnsa, nastavljaju tradiciju i prihvataju najbitnije Kejnsove stavove zastupajući stanovište da se savremena država mora brinuti, ne samo o rešavanju problema nezaposlenosti, nego i o obuzdavanju inflacije, a naročito stagflacije. 111

MONETARIZAM/ČIKAŠKA ŠKOLA EKONOMIJE-(EKONOMIKA PONUDE) Ovaj pravac se suprotstavlja ekonomskom intervencionizmu države i zahteva da se ekonomska politika pridržava čvrstih pravila dugoročnog rasta novčane mase u skladu sa potrebama privrede. Zalaže se za podsticaje na strani ponude oslobađanjem proizvođača od visokih poreza i drugih dažbina. 112

Fridman negira argumente o neophodnosti državnog intervencionizma u cilju postizanja pune zaposlenosti Aleksandr Fridman i željene stope privrednog rasta. 113

VELIKA EKONOMSKA SINTEZA Savremena ekonomska nauka se razvijala u dva pravca. Jedan predstavljaju sledbenici Adama Smita koji se zalažu za slobodno tržište uz minimalnu ulogu države u privredi - neoklasična ekonomska nauka. 114

Drugi pravac, čine neokejnsijanci, koji nastavljaju tradiciju Kejnsa i njegovog učenja o ulozi države u privredi. Polovinom 20. veka nastaje tzv. velika ekonomska sinteza, čiji su glavni predstavnici Semjuelson, Robinson, Šumpeter, Hansen, Solou, Galbrajt. 115

Pol Semjelson Glen O. Robinson Džona Keneta Galbrajta 116 Joseph Schumpeter Robert Solou

Savremena ekonomska misao U modernoj ekonomiji dominiraju četiri pristupa: 1. Kejnzijaska teorija 2. Monetarizam 3. Nova škola klasične makroekonomije 4. Ekonomija ponude 117

1) Kejnzijaska teorija Osnivač je Džon Mejnard Kejnz koji se smatra i osnivačem međunarodnog monetarnog fonda. Razlog njegovog osnivanja su duboke krize hiperprodukcije koje su uzdrmale Ameriku i Zapadnu Evropu. 118

Na osnovu njegovog učenja je uvedne mere pod nazivom NEW DEAL (novo poslovanje) kojima su vlade SAD, Italije, Nemačke i Japana uspele da smanje nezaposlenost i obezbede porast potrošnje. 119

Glavno Kejnzovo delo je “Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca”(1936. godine). Osnovna ideja jeste da se jedino državnom intervencijom u skoro svim oblastima može očuvati postojeći poredak. 120

Takođe, javila se i ideja o mešovitoj privredi u kojoj postoje i državna i privatna svojina. Njegova teorija zaposlenosti naglašava opštu nezaposlenost, jer smanjena tražnja utiče na smanjenje obima proizvodnje. Nivo zaposlenosti zavisi i od investicija, a čiji je glavni izvor štednja. 121

2) Monetarizam Javlja se 60 -ih i 70 -ih godina 20. veka kao antiteza Kejnzijanskoj teoriji. Osnivač monetarizma je Milton Fridman, i u osnovi njihovog učenja je delovanje novca na ekonomske tokove. 122

Osnovni stav jeste da je tržište samoregulišuće i uvek u ravnoteži, pa su zbog toga protivnici državne intervencije. Takođe, monetaristi se zalažu za stabilnu ponudu novca koja obezbeđuje stabilnost privrede. 123

Na osnovu toga, po Fridmanovom monetarnom pravilu ponuda novca treba da raste stabilno po 4%, kao i rast outputa, da bi se izbegla pojava inflacije. 124

3) Nova škola klasične makroekonomije Se razvija iz monetarizma tokom 70 -ih i 80 -ih godina 20. veka. Predvođena je Robertom Lukasom, Tomasom Sardžentom i Eduardom Preskotom. I oni kao i monetaristi smatraju da je tržište samoregulišuće i protive se državnoj intervenciji. 125

Na osnovu toga, njihova teorija racionalnih očekivanja tvrdi da se pojedinci i firme uvek ponašaju ekonomski racionalno, te državna intervencija nije ni potrebna. Takođe, oni smatraju da je privreda uvek na nivou pune zaposlenosti. 126

4) Ekonomija ponude U centru svoje analize stavlja ponudu. Posebno se naglašava podsticanje ponude čime se postižu antiinflacioni efekti. Dakle, u uslovima inflacije, kada su novčani fondovi veći od robnih, rešenje se nalazi u povećanju ponude (a ne u smanjenju tražnje). 127

To povećanje ponude se postiže prevashodno smanjenjem poreza, što govori i teorija ponude koja se objašnjava pomoću Laferove krive: 128

OBJAŠNJENJE: Laferova kriva pokazuje odnos: 1. Poreskih stopa 2. Poreskih prihoda Kada je poreska stopa jednaka nuli, ona državi ne obezbeđuje nikakve poreske prihode. 129

Povećanjem poreske stope povećavaju se i poreski prihodi, ali samo do tačke A. Nakon toga, svako povećanje poreskih stopa dovodi do smanjenja poreskih prihoda. Kada poreska stopa iznosi 100%, poreski prihodi će tada biti jednaki nuli. 130

Arthur Laffer 131

Među značajnijim pravcima savremene ekonomske misli treba pomenuti neorikardijansku školu, koja je od samog početka bila pod velikim uticajem Jozefa Šumpetera. Neorikardijanci svojim učenjem zagovaraju povratak klasičnim uzorima i postulatima ekonomske analize. 132

Prema Šumpeteru, privredni razvoj nije harmoničan i postepen proces, i zbog toga privredni razvoj podrazumeva rizik i nesigurnost, i zahteva poseban tip ljudi koji ce svesno ulaziti u rizike novih kombinacija. 133

Jedna od teorija koje u osnovi kritikuju neoliberalizam, je poznata kao bihevioristička ekonomija. Njen tvorac je Metju Rabin, koji osporava ključnu premisu klasične škole o racionalnom ponšanaju pojedinaca u procesu donošenja odluka. 134

Drugi pravac se naziva teorija asimetričnih informacija, čiji su tvorci Džordž Akerlof, Majkl Spens i Jozef Štiglic. Džordž Akerlof Majkl Spens 135

Sledbenici ovog pravca ukazuju na ograničenja neoklasične ekonomije. U svojim modelima polazila je od pretpostavke da su kupci i prodavci savršeno informisani o kvalitetu faktora koji se prodaje na tržištu. 136

Genetička škola je zastupala ideju o objektivnom delovanju ekonomskih zakona i u socijalističkoj privredi, uključujući i delovanje zakona vrednosti. 137

Teološka škola prekida ekonomsku tradiciju sa delovanjem ekonomskih zakona u tržišno-robnoj privredi. 138

Radikalna ekonomska misao se razvila 60 -ih godina 20. veka. Osnivac je Pol Svizi, i ovaj pravac odbacuje tradicionalne građanske ekonomske teorije i svoje učenje temelji na kritici kapitalističkog načina proizvodnje. 139

Nakon višedecenijske dominacije neoklasike i kejnsijanstva, institucionalni pravac se ponovo afirmiše 1970 -ih godina. 140

Osnivači “starog” institucionalizma, koji se javlja u Americi krajem 19. i pocetkom 20. veka – Veblen, Komons i Mičel, bili su pobornici novog pristupa i izučavanju ekonomskih procesa, kojim se priznaje važna uloga društvenih normi i mehanizma njihovih promena. 141

Kao posledica praktičnih problema koji su se pojavili u procesu institucionalnog prilagođavanja, krajem 20. veka razvija se “novi” institucionalizam. 142

Efikasne institucije su jedan od najvažnijih faktora ekonomskog napretka društva, a proces pravovremenog i sveobuhvatnog institucionalnog prilagođavanja njavažniji segment ukupne razvojne politike društva. 143

Institucionalisti smatraju da se celokupna tržisna razmena odvija u određenim okvirima, odnosno da tržište nije ništa drugo do organizovana i institucionalizovana razmena. 144

HVALA NA PAŽNJI! 145