POSLOVNO PRAVO Predmetni profesor dr Ljubia Dabi 1
POSLOVNO PRAVO Predmetni profesor: dr Ljubiša Dabić
1. Pitanje – PRAVNI ODNOS n Karakteristike pravnog odnosa: - regulisan pravnom normom obezbeđen pravnom sankcijom proizlaze subj. prava i obaveze pravno je obavezan utuživ podložan prinudnom izvršenju - PRAVNI ODNOSI DRUŠTVENI ODNOSI n Elementi pravnog odnosa: 1) subjekti, 2) subj. prava i obaveze, 3) objekti pravnog odnosa, 4) pravne norme
2. Pitanje – FIZIČKA LICA Pojam: čovek kao imalac pravne sposobnosti n Sticanje: - rodjenjem n Prestanak: - smrt n - proglašenje nestalog za umrlo n Individualizacija: (ime, prebivalište, boravište, državljanstvo) n Matične knjige: (rodjenih, umrlih, venčanih) n Sposobnost: (pravna, poslovna, deliktna)
3. Pitanje – PRAVNA LICA n Uzroci nastanka: robnonovčani odnosi, konc. kapitala Pojam: organizacija kao imalac prava i obaveza n Elementi: opšti i posebni n Opšti: 1) pravilima uređena organizacija 2) imovina pravnog lica 3) dopušten cilj 4) atributi (ime, sedište, nac. pripadnost) 5) organi 6) priznat pravni subjektivitet n Vrste: - organizacije i samostalne imovine - udruženja i ustanove - javnopravna i privatnopravna - profitna i neprofitna
n Nastanak pravnih lica: 1) sistem slobodnog udruživanja 2) sistem normativnog akta 3) sistem prethodne i naknadne saglasnosti n Prestanak: saglasno ustavu, zakonu i osnivačkom aktu n Individualizacija: (ime, sedište, nacionalna pripadnost) n Sposobnosti: (pravna, poslovna, deliktna) 1. Pravna - uža po obimu i neposredno vezana za cilj i delatnost - stiče se momentom osnivanja (registracije) 2. Poslovna – ostvaruje se putem organa
4. Pitanje – OBJEKTI PRAVA n 1) 2) 3) Pojam: - ono što može biti predmet metamorfoze objektivno podoban za metamorfozu; metamorfoza vrednosti mora biti pravno dopuštena; vrednost objekta prava mora da se izrazi u novcu. n Vrste: 1) Stvari (proizvodi ljud. rada i materijalni delovi prirode koji se mogu potčiniti ljud. vlasti) Podela: - proste i složene; - glavne i sporedne (uzgrednica, pripadak); - plodovi i proizvodi; - deljive i nedeljive; - pokretne i nepokretne; - stvari u prometu i stvari van prometa; procenljive i neprocenljive; - potrošne i nepotrošne; - generične i individualne; - zamenljive i nezamenljive; - zbirna stvar, komplementarna stvar i quantitates; - telesne i bestelesne 2) Ljudske radnje (činidbe) 3) Prava (samo imovinska)
5) Objekti industrijske svojine: (proizvodi ljudskog uma) Važniji međunarodni izvori: n n n Pariska konvencija za zaštitu ind. svojine (1883. ) Ugovor o saradnji u oblasti patenta-Vašington (1970. ) Konvencija o evropskom patentu (1975. ) Madridski sporazum o međun. registraciji žigova (1891. ) Lokarnski sporazum o međun. klasifikaciji ind. modela i uzoraka (1968. ) Domaći opšti izvori prava: Zakon o inovacionoj delatnosti (2005. ); Zakon o patentima (2011. ); Zakon o žigovima (2009. ); Zakon o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna (2009. ); Zakon o Oznakama geografskog porekla (2010. godine); Zakon o zaštiti topografija poluprovodničkih proizvoda (2013. godine). Zakonom o inovacionoj delatnosti se stvara institucionalni okvir za
n PATENT (skup pravnih normi kojim se štiti pronalazak) Pronalazak: novo rešenje određenog tehničkog problema. Ne spadaju: naučna otkrića, naučne teorije, matematičke metode, estetske kreacije, programi računara, baze podataka. Uslovi za patentnu zaštitu pronalaska: 1) Novost (nije obuhvaćen postojećim stanjem tehnike) 2) Inventivni nivo (da prema stanovištu stručnjaka iz date oblasti ne proizlazi na očigledan način) 3) Industrijski primenljiv Predmet pronalaska koji se štiti patentom: 1) proizvod, 2) postupak, 3) primena proizvoda i 4) primena postupka Prava: 1) da koristi u proizvodnji zaštićeni pronalazak; 2) stavlja u promet predmete izrađene prema zaštićenom pronalasku; 3) raspolaže patentom Trajanje patentne zaštite: 20 godina, postupak: Zavod za intelektualnu svojinu
n n KNOW HOW (skup tehničkih i tehnoloških iskustava stečenih u praksi a primenljivih u industriji) ŽIG (subjektivno imovinsko pravo koji se štiti oznaka za obeležavanje roba i usluga na tržištu, zarad razlikovanja od iste ili slične robe odn. usluge na tržištu) Načelo specijaliteta i načelo teritorijalnosti n Vrste: individualni, kolektivni, žig garancije INDUSTRIJSKI DIZAJN (objekat industrijske svojine kojim se štiti spoljašni izgled proizvoda, tj. ukupni vizuelni utisak koji proizvod ostavlja na informisanog potrošača ili korisnika) Uslovi: 1) nov; 2) da ima individualni karakter; Model: trodimenzionalni izgled; Uzorak: dvodimenzionalni izgled Trajanje: 25 godina od dana podnošenja prijave. n OZNAKA GEOGRAFSKOG POREKLA: 1) ime porekla - , , naziv” zemlje, regiona, lokaliteta odakle potiče proizvod i da su kvalitet i posebna svojstva proizvoda vezana za geografsku sredinu, koja obuhvata i prirodne i ljudske faktore te sredine;
5. Pitanje – Subj. prava i obaveze U svakom pravnom odnosu postoje dve strane: - jedna ovlašćena da nešto čini (nosilac subj. prava) - jedna dužna da nešto čini (nosilac pravne dužnosti) Odnos subj. prava i obaveze u pravnom odnosu – odnos korelacije - Može biti jednostrano obavezan i dvostrano obavezan; - Može biti javnopravne i privatnopravne prirode; OBJEKTIVNO PRAVO: skup opštih pravnih normi kojim se regulišu određeni pravni odnosi; SUBJEKTIVNO PRAVO: ovlašćenje konkretnog subjekta prava koje on stiče na osnovu normi objektivnog prava; Vrste subj. prava: 1) apsolutna (stvarna) i relativna (obligaciona);
6. Pitanje – Pravne norme n POJAM: Obavezno pravilo ponašanja, tj. pravilo o određenom ponašanju, koje je zaštićeno organizovanom sankcijom države. - Na apstraktan način definiše određenu obavezu ponašanja, pa je objektivna, bezlična i uopštena. - Ne vezuje se za član, paragraf zakona. Pretpostavke postojanja: 1) subjekti koji stvaraju normu (adresanti); 2) subjekti kojima su upućene (adresati); 3) predmet regulisanja normom; 4) ciljevi norme STRUKTURA (SASTAV): 1) Hipoteza - pretpostavka dispozicije ili sankcije; 2) Dispozicija – pravilo ponašanja (šta je dozvoljeno, a n
n 1) 2) 3) 4) 5) 6) 7) 8) 9) VRSTE PRAVNIH NORMI: Prema kriterijumu uopštenosti: opšte (apstraktne) i posebne (konkretne); Prema kriterijumu obima i kruga lica na koje se odnose: opšte (generalne) i pojedinačne (individualne); Prema kriterijumu stepena obaveznosti dispozicije: imperativne (prinudne) i dispozitivne (zamenljive); Polazeći od kriterijuma prirode dispozicije u pravnoj normi: naređujuće, zabranjujuće i ovlašćujuće; Zavisno od situacije koja treba da nastane ili je ista već nastala: uslovne i bezuslovne; Prema kriterijumu da li norma sadrži dispoziciju i sankciju: potpune i nepotpune; Prema kriterijumu donosioca: državne i nedržavne; Kriterijum prirode normi: materijalnopravne i procesnopravne; Prema pravnoj grani: građanskopravne, krivičnopravne, nasledne, porodične, ustavne, krivičnoprocesne, obligacione, stvarnopravne, građanskoprocesne…
7. Pitanje-Pr. činjenice i pr. radnje n Činjenice – određeni prirodni događaji i ljudske radnje koje su se nesporno dogodile. n Pravne činjenice – samo činjenice koje imaju pravno dejstvo, odnosno na osnovu kojih nastaju, menjaju se i prestaju pravni odnosi. n Pravne radnje – samo one radnje koje su od značaja za pravo. n Vrste pravnih činjenica: 1) obične i pravne 2) oborive i neoborive 3) prirodni događaji i ljudske radnje – dozvoljene (saglasne pravu i voljne) i nedozvoljene ljudske radnje n Protek vremena kao činjenica: zastarelost, održaj, prekluzija
8. Pitanje – Tumačenje prava i sistem prava n Tumačenje prava – pronalaženje pravog značenja pravne norme (njenog smisla) prilikom primene prava. n Podela prema subjektima: - autentično tumačenje; - tumačenje državnih organa (sudova, organa uprave…) - tumačenje nedržavnih organa (nije pravno obavezujuće) - naučno tumačenje n Vrste tumačenja: 1) Jezičko tumačenje (gramatika, sintaksa, jezik) 2) Logičko tumačenje (zakoni logike) 3) Sistematsko tumačenje (prema mestu norme u sistemu prava) 4) Istorijsko tumačenje (istorijski kontekst pri donošenju
n Sistem prava – skup pravnih normi uređen po određenim kriterijumima pravne doktrine Elementi: pravni instituti (ustanove) i grane prava n Pravni instituti – skup pravnih normi kojima n se regulišu istovrsni društveni odnosi ili grupe istovrsnih društvenih odnosa (brak, testament… n Grana prava – više pravnih instituta koji regulišu srodne društvene odnose n Anglosaksonske grane prava: - pravo svojine – posebna grana a ne u okviru stvarnog; - obligaciono pravo – ugovori (contracts) i naknada štete (torts) n Pravne oblasti: 1) javno i privatno pravo; 2) materijalno i procesno pravo;
9. Pitanje – Pravni akt n Pravni akt – akt izjavljene volje. Unutrašni element pravnog akta – sadržina (psihički akt) Spoljašnji element pravnog akta – forma (materijalizacija) n Poimanje pravnog akta u širem i užem smislu - u širem smislu – svaka izjava volje koja proizvodi neko pravno dejstvo; - u užem smislu – samo akti kojim se stvara pravna norma, tj. akt koji sadrži pravnu normu. n Vrste: 1) državni i nedržavni; 2) opšti i pojedinačni;
Proces stvaranja pravne norme završava se donošenjem pojedinačnog pravnog akta. Pojedinačni pravni akt sadrži ili stvara pojedinačnu pravnu normu. Podela: - potpuni i nepotpuni - javnopravni i privatnopravni - sudski, upravni i pravni posao Naročito značajna podela
Pojedinačni sudski akti: presude, rešenja, zaključci Donosi ih stvarno i mesno nadležan sud (opšte ili posebne nadležnosti) u propisanom postupku. Pojedinačni upravni akti: rešenja, zaključci Donosi ih upravni organ u propisanom upravnom postupku (propisanom Zakonom o opštem upravnom postupku ili posebnim zakonom). Pravni poslovi: jednostrana izjava volje i ugovori. Posebne vrste pojedinačnih akata: - amnestija (oslobađanje krivične odgovornosti osuđene grupe lica);
10. Pitanje – Formalni izvori prava n , , Izvor prava” – objašnjava način na koji se stvara pravo i osnov njegovog važenja. n Tri značenja: materijalni, vrednosni, formalni izvor prava - Materijalni izvor prava: uzrok ili činjenice koje dovode do stvaranja prava (priroda, ljudski razum, nacionalni duh, međuzavisnost ljudi u društvu), - Vrednosni (idejni) izvor: pravo, pravičnost, pravda, sigurnost… - Formalni izvor prava – opšti pravni akti koji sadrže opšte pravne norme n U Srbiji: 1) Ustav, 2) opšteprihvaćena pravila međ. prava i ratifikovani medj. Ugovori, 3) zakoni i drugi opšti akti
11. Pitanje – Anglosaksonski tip prava i izvori prava Mertonski statut 1235. godine, u vreme Henrija III, zabrana recepcije rimskog prava. n Izvori prava: 1) sudska presuda (praksa); 2) zakoni; 3) običaji n U engleskom pravu postoje tri paralelna sistema: 1) Precedentno pravo (common law) – sudska presuda je precedent; 2) Pravo pravičnosti (equity law) – Kancelarov sud ustanovljen u XVI veku, omogućavao odstupanje od precedenta; 3) Pisano (zakonsko) pravo (statute law) – pisani zakoni; n Načelne razlike anglosaksonskog i evropsko-kontitentalnog sistema: 1) odsustvo kodifikacije; n
12. Pitanje - Sudska vlast n n n Osnovna podela državne vlasti: zakonodavna, izvršna i sudska SUDSKA VLAST - samostalna i nezavisna grana vlasti, rešava pravne sporove; Profesionalnost u vršenju sudijske funkcije, odvojenost od politike i nezavisnost od stranačkih promena, pretpostavke su za objektivan rad sudskih organa. Dva načina za izbor sudija: 1) prvi (probni) mandat – Visoki savet predlaže a Narodna skupština bira kandidata na 3 godine; 2) , , stalni” (trajni) mandat – Visoki savet na osnovu ocene rada sudija VISOKI SAVET SUDSTVA - poseban samostalan i nezavisan stalan organ koji obezbeđuje samostalnost i
n 1) 2) OSNOVNA NAČELA SUDSKE VLASTI: Načelo samostalnosti i nezavisnosti – osnov vladavine prava; Načelo zakonitosti – sudi na osnovu Ustava, zakona i podzakonskog akta; 3) Načelo obaveznosti sudskih odluka – sudska odluka obavezna za sve; 4) Načelo prava na pravično suđenje – lepeza prava po Evropskoj konvenciji; 5) Načelo kontradiktornosti - da se čuje i druga strana (audiatur et altera pars); 6) Načelo višestepenosti – višestepenost je pravilo, jednostepenost izuzetak; 7) Načelo javnosti - ograničena javnost samo 1) radi zaštite nacional. bezbednosti; 2) zaštita javnog reda i morala; 3) zaštita maloletnika; 4) zaštita privatnosti. 8) 9) Načelo kolegijalnosti (zbornosti) - pravilo je suđenje u veću Načelo učešća građana u suđenju - anglosaksonski i mešoviti
n n - SUD - samostalan i nezavisan državni organ koji štiti slobode i prava građana, zakonom utvrđena prava i interese pravnih subjekata i obezbeđuju ustavnost i zakonitost. Organizacija sudova po nadležnosti sudovi opšte nadležnosti (osnovni, viši, apelacioni, Vrhovni kasacioni sud) - sudovi posebne nadležnosti (privredni, Privredni apelacioni sud, prekršajni, Prekršajni apelacioni sud, Upravni sud); n Posebnu vrstu sudova čine nedržavni sudovi: 1) mirovna veća, 2) arbitraže i 3) izabrani sudovi; n USTAVNI SUD – poseban državni organ nadležan za kontrolu ustavnosti i zakonitosti. Odluke: konačne, izvršne i opšteobavezujuće. Sastav: 15 članova, mandat 9 godina, mandat predsednika 3 godine Donosi: odluke, rešenja i zaključke Nadležnost: ocena ustavnosti zakona i međunarodnih ugovora,
n ARBITRAŽA - nedržavni sud n Uslovi: 1) sporazum o arbitraži (sadržan u ugovornoj odredbi (arbitražna klauzula) ili posebnom sporazumu (kompromis). 2) arbitrabilnost (samo za sporove povodom imovinskog prava, ako nije određena isključiva nadležnost suda). Izvor prava: Zakon o arbitraži Arbitraža može biti: 1) stalna i ad hoc arbitraža; 2) unutrašnja i međunarodna; Broj arbitara određuju stranke, pojedinac ili više – neparan broj n n n Arbitražna odluka je konačna – pravilo o jednostepenosti, a jedino se može podneti tužba za poništaj arbitražne odluke. n MEDIJACIJA (POSREDOVANJE) – alternativni način rešavanja sporova mirnim putem, van sudskog postupka n Dva osnovna načina medijacije: privatna i sudski aneksirana medijacija n Izvor prava: Zakon o posredovanu u rešavanju sporova n Podobni za medijaciju: sporovi u kojima stranke mogu slobodno da raspolažu zahtevima, ako nije propisana isključiva nadležnost suda, bez obzira da li se sprovodi pre ili posle pokretanja sudskog ili drugog postupka. n Načela: dobrovoljnost, ravnopravnost strana, prisustvovanje i n
13. Pitanje – Pojam stvarnog prava; pojam i vrste stvari STVARNO PRAVO- posebna grana prava u okviru građanskog prava, koja reguliše pravnu vlast na stvarima (ius in rem). n Stvarno pravo u objektivnom smislu - skup opštih pravnih normi koje regulišu stvarna prava (objektivno i bezlično). n Stvarno pravo u subjektivnom smislu – skup pravnih ovlašćenja koja pripadaju jednom licu povodom određene stvari, koja se crpe iz normi objektivnog prava (koja se u suštini sastoje u neposrednoj vlasti na stvari titulara i u nečinjenju, odn. pasivnosti svih trećih lica u odnosu na datu stvar ). n Odlike stvarnih prava: apsolutna, deluju prema svima (erga omnes), a u pogledu vrsta stvarnih prava važi princip numerus clausus (nasuprot obligacionim odnosima gde postoji sloboda ugovaranja novih vrsta obligacija, vrste stvarnih prava su određene imperativnim propisima). Stvarna prava odlikuje još: pravo sledovanja (imalac stvarnog prava može svoje pravo vršiti protiv svakog trećeg lica kod kojeg se stvar nađe bespravno ili po slabijem pravnom osnovu) i pravo prvenstva (stvarno pravo je jače u konkurenciji sa obligacionim pravom, kao i istovrsnim stvarnim pravom kasnijeg datuma). Osnovni izvor: Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa (1980, izm 1996) n
n POJAM STVARI – proizvodi ljudskog rada ili delovi prirode koji mogu biti potčinjeni ljudskoj vlasti (fizički uslov) i na kojima može biti uspostavljeno pravo svojine ili neko drugo stvarno pravo (pravni uslov). n VRSTE STVARI: 1) Prosta i složena (prema kriterijumu mogućnosti raspoznavanja delova stvari). Delovi složene stvari se mogu raspoznati ali stoje u funkcionalnoj vezi i pravnoj vezi. Mogu biti: a) spojeni sastavni delovi – koji su u materijalnoj vezi (odvojivi – nepotpuno inkorporisani – mogu se odvojiti bez oštećenja, npr. točak automobila; neodvojivi – potpuno inkorporisani – ne mogu se odvojiti bez oštećenja); b) odvojeni sastavni delovi (fizički samostalni) 2) Glavna i sporedna (kod stvari koji čine jedinstvenu ekonomsku celinu, od kojih jedna stvar je ekonomski glavna a druga sporedna (uzgredna) – pravilo je da sporedna stvar deli sudbinu glavne. Sporedne stvari u obliku: priraštaja, pripatka i ploda. 3) Stvari u prometu i stvari van prometa (prema kriterijumu prometljivosti). Van prometa prirodna bogatstva i javna dobra (opšte dobro (dobro od opšteg interesa), upravna imovina, dobra u opštoj upotrebi). Postoje i stvari u ograničenom prometu (npr. oružje) 4) Zbirna stvar (universitas rerum) celina koja se sastoji iz stvari fizički odvojenih, od kojih svaka ima samostalnu upotrebnu vrednost i predstavlja oblik prava svojine (npr. stado ovaca). Potrebno razlikovati komplementarnu stvar (npr. par cipela), Quantitates i Universitas iuris. 5) Deljive i nedeljive (da li je stvar fizički deljiva ili ne i delovi nakon deobe zadržavaju srazmernu vrednost) 6) Procenjive ili neprocenjive (da li stvar ima prometnu ili upotrebnu vrednost koja se može izraziti u novcu)
7) Bestelesne i telesne (prema kriterijumu da li se stvari mogu dotaći ili ne). 8) Potrošne ili nepotrošne (u ekonomskom smislu, potrošne – gubi se upotrebna vrednost prvim korišćenjem) 9) Individualne i generične (određene po rodu) - po vrsti i broju. Individualizacija generične – separacija. 10) Zamenljive i nezamenljive (nezamenljiva uvek individualna, ali ne i obrnuto). 11) Pokretne i nepokretne (značaj zbog: 1) načina sticanja; 2) forme prenosa; 3) vrste zaloge). POSEBNE VRSTE STVARI: NOVAC: osnova monetarnog i finansijskog sistema svake privrede. Ima cenu na tržištu. 1) mera vrednosti; 2) sredstvo plaćanja; 3) sredstvo tezauracije (zadržavanje izvan prometa) HARTIJE OD VREDNOSTI: pisane isprave čiji zakoniti imalac može ostvariti ono subjektivno pravo koje je označeno na hartiji. Vrste: menica, ček, skladišnica, prenosivi tovarni list, konosman, akcije, obveznice… Uslovi za svojstvo Ho. V: 1) načelo zakonitosti ( da je regulisana zakonom); 2) načelo formalnosti (strogo formalna isprava) 3) načelo inkorporacije (u sebi upisano pravo – pravo iz hartije u odnosu na pravu na hartiji); 4) načelo negocijabilnosti (prenosivost). Podela: I) prema načinu određivanja imaoca prava: 1) Ho. V na ime; Ho. V na donosioca; 3) Hov po naredbi
14. Pitanje - Državina Pojam državine – faktička vlast na stvari, tj. ekonomska vlast (nezavisno od toga da li drži stvar po osnovu nekog subjektivnog prava ili bez pravnog osnova i nezavisno od toga da li držalac veruje da je ovlašćen da vrši tu faktičku vlast). n Nije stvarno pravo, ali izučava se u okviru stvarnog prava. n Objekt državine: stvari u pravnom prometu, uz neznatne izuzetke. n Subjekt: fizička i pravna lica, pa i poslovno nesposobna lica (faktičko pitanje). n Sticanje: na neposredan ili posredan način sticanje faktičke vlasti. n Prenos: prenos stvari; Prestanak: prestanak faktičke vlasti na stvari. DVE KONCEPCIJE DRŽAVINE: n 1) KLASIČNA (rimska, subjektivna) koncepcija – CORPUS + ANIMUS DOMINI
n 1) 2) 3) 4) 5) 6) VRSTE DRŽAVINE: Zakonita i nezakonita (da li je zasnovana na punovažnom pravnom poslu ili ne); Savesna i nesavesna ( da li držalac zna li može da zna da li je stvar njegova ili ne); Prava i manljiva (da li je stvar pribavljena silom, prevarom, zloupotrebom poverenja ili ne). Državina stvari (svojinska) i državina prava (upotrebna) (prema obimi, odn. širini faktičke vlasti na stvari) Neposredna ili posredna državina (zavisno od toga da li se stvar drži posredstvom drugog lica ili ne) Isključiva državina i sudržavina (zajednička državina) (zavisno od broja držalaca) ZAŠTITA DRŽAVINE (ODUZIMANJE I SMETANJE DRŽAVINE) SAMOPOMOĆ – ovlašćenje da sam odbije smetanje i da sam povrati stvar. Uslovi: 1) opasnost neposredna; 2) samopomoć nužna; 3) da odgovara prilikama POSESORNE TUŽBE – za povraćaj državine na stvari i za smetanje državine Rok za podnošenje tužbe: 1) subjektivni (30 dana od dana saznanja za smetan 2) objektivni (godinu dana od dana smetanja). Sporno: kad se smetanje ponavlja, na koji način odrediti momenat smetanja. n
n. POJAM 15. Pitanje – Pravo svojine PR. SVOJINE (proprietas) – najšire stvarno pravo, koje se definiše kao u granicama zakona pravo držanja, korišćenja i raspolaganja jednom stvari. Neki od primera ograničenja: 1) eksproprijacija (u javnom interesu uz naknadu), 2) zabrana zloupotrebe prava svojine SVOJINSKA OVLAŠĆENJA: 1) usus (držanje), 2) ususfructus (plodouživanje), 3)abusus (raspolaganje) n NAČINI STICANJA: DERIVATIVNI I ORIGINARNI (redovni načini) n I DERIVATIVNI (izvedeni način) – sticanje od prethodnog vlasnika USLOVI: 1) pravni osnov (iustus titulus); 2) način sticanja (modus aquirendi); 3) da je prenosilac bio zaista vlasnik stvari. DVA SISTEMA: 1) Sistem predaje (nemački, rimski) - iustus titulus + modus aquirendi 2) Translativni (francuski) – ugovor ima konstitutivni značaj II ODRŽAJ - na pokretnim i nepokretnim stvarima, redovni i vanredni održaj III STICANJE OD NEVLASNIKA (izuzetak) - 1) ako je pokretna stvar; 2) sticalac savestan; 3) savesnost poslojala u momentu zaključenja; 4) alternativno: a)
n Promet nepokretnosti - prenos prava svojine na nepokretnosti uz naknadu ili bez naknade. IZVORI: Zakon o prometu nepokretnosti, Zakon o javnom beležništvu n Uslovi za punovažnost ugovora o prometu nepokretnosti: 1) mora biti sačinjen u pisanoj formi; 2) mora biti potvrđen-solemnizovanizacionom klauzulom n. Javnobeležničke isprave: 1) zapis ( - ugovor o raspolaganju nepokretnostima posl. nesposobnih lica, sporazum o zakonskom izdržavanju, - ugovor o hipoteci i založna izjava ako se želi snaga izvršne isprave; - javnobeležničko zaveštanje); 2) zapisnik (osnivački akt AD kad broji preko 100 članova i akti skupštine); 3) potvrda; 4) overa; n Zaštita svojine (svojinske tužbe) – za smetanje svojine i oduzimanje stvari 1) REIVINDIKACIONA TUŽBA (za povraćaj stvari)- potrebno dokazati vlasništvo 2) PUBLICIJANSKA TUŽBA – vlasništvo se pretpostavlja, a tužba se opredeljuje protiv sadašnjeg držaoca, za koga se veruje da ima državinu
16. Pitanje - Vrste svojina 1) Lična svojina - oblik individualne svojine, služi za namirenje ličnih potreba; 2) 3) Privatna svojina - dominantna u tržišnoj privredi, služi sticanju dobiti; Javna svojina - titular javnopravni subjekt (prirodna bogatstva, javna dobra i dobra u opštoj upotrebi. Državna svojina – mešovite pravne prirode; svojina autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. 4) Zadružna svojina – titular zadruga, nastala iz 1) uloga zadrugara; 2) sredstava nastalih poslovanjem zadruge; 3) druga sredstva (pokloni, legati…). Počiva na privatnoj svojini zadrugara u okviru zadruge, ustanovljene na zadružnim principima. 5) Društvena svojina – u teoriji zasnovana na vlasniškoj i nevlasničkoj koncepciji 6) Susvojina (condominium) – više lica titulari, a svakom poznat idealni udeo. Mogućnost fizičke i civilne podele. 7) Zajednička svojina – svojina zajedničara (srodnički odnos), čiji udeli nisu unapred određeni. Mogućnost razvrgnuća sporazumom ili sudski. 8) Etažna svojina - pravo svojine na posebnom delu zgrade –stanu,
17. Pitanje - Založno pravo - n Pojam n Odlike – realno sredstvo obezbeđenja (nasuprot jemstvu), akcesorno stvarno pravo na tuđoj stvari, po pravilu individualno određenoj (pokretnoj ili nepokretnoj), na osnovu koga poverilac može namiriti svoje potraživanje u slučaju da dužnik ne ispuni svoju obavezu o dospelosti. pravo n Subjekti: 1) zalogodavac (glavni dužnik ili treće lice) i 2) zalogoprimac n n Založno pravo može postojati na: 1) pokretnostima; 2) nepokretnostima; 3) pravima Prema načinu nastanka: 1) ugovorno; 2) zakonsko; 3) sudsko Prema vrsti stvari: 1) ručna i registrovana zaloga; 2) hipoteka n NAČELA ZALOŽNOG PRAVA n 1) 2) 3) 4) Načelo akcesornosti - zavisi od potraživanja (izuzeci zastarelost, uslovno, buduće) Načelo oficijelnosti – u zakonom propisanom, formalnom postupku se ustanovljava Načelo specijalnosti – ne na svoj imovini, već na individualizovanoj stvari Načelo nedeljivosti – isti obim sve dok se u potpunosti ne prestane potraživanje
18. Pitanje – Nedržavinska zaloga -Razvojem tržišne privrede dobija na značaju. -Karakteristična je za ugovore u privredi. -U odnosu na ručnu zalogu, omogućava korišćenje od strane zalogodavca, u čijoj državini ostaje sve do dospelosti glavnog potraživanja. IZVOR: Zakon o založnom pravu na pokretnim stvarima upisanim u registar Potraživanja podobna za obezbeđenje: 1) novčana potraživanja; 2) buduća; 3) uslovna; Predmet zaloge: 1) individualno određena pokretna stvar; 2) pokretna stvar određena po rodu; 3) zbirna stvar; 4) stvar koju će zalogodavac pribaviti u budućnosti; 5) imovinska prava kojima njihov imalac može slobodno raspolagati. Zasnivanje: 1) pisani ugovor o zalozi + 2) upis u javni Registar zaloge (kod APR -a) Obaveze zalogodavca: 1) obaveza čuvanja i održavanja; 2)osiguranja (ako je ugovoreno); Prava zalogodavca: 1) upotreba (ugovorom se može ograničiti); 2) ubiranje plodova; 3) raspolaganje (ugovorom se može zabraniti); 4)zakup Specifičnosti namirenja za pravno lice: - moguće ugovoriti vansudsku prodaju odmah po dospelosti; - moguće ugovoriti dodelu založene stvari po procenjenoj ceni O dospelosti, predmet zaloge prelazi u državinu zalogoprimca po samom
19. Pitanje - Hipoteka n. Hipoteka – založno pravo na tuđoj nepokretnosti, koja se stiče upisom poveriočevog prava u javne knjige, na osnovu kojeg se poverilac ovlašćuje da, ukoliko dužnik ne isplati dug o dospelosti, istakne zahtev za naplatu svog potraživanja iz vrednosti založene nepokretnosti, pre običnih poverilaca i pre docnijih hipotekarnih poverilaca, nezavisno od toga u čijoj se svojini založena nepokretnost nalazi. n. Odlike: akcesorno pravo, nepokretnost ostaje u državini zalogodavca, zalogodavac može otuđiti založenu nepokretnost (ne može se ograničiti to pravo), vrednost založene stvari mora biti veća od iznosa potraživanja koje se obezbeđuje; n. Pravilo: hipoteka na jednoj nepokretnosti; Izuzetak: zajednička hipoteka; Moguća nadhipoteka (zalaganje potraživanja obezbeđenog hipotekom). n. IZVOR: Zakon o hipoteci (2005) n. Predmet hipoteke: 1) nepokretna stvar; 2) deo nepokretnosti; 3) susvojinski udeo; 4) poseban deo zgrade (etažna svojina); 5) pravo na zemljištu koje sadrži ovlašćenje slobodnog raspolaganja (pravo građenja, pravo preče gradnje, ovlašćenje raspolaganja u državnoj i društvenoj svojini); 6) objekat u izgradnji, u celini ili poseban deo, pod uslovom da je
UGOVOR O HIPOTECI – samostalan ugovor ili deo drugog ugovora, pisana forma Obavezni elementi ugovora: 1) atributi stranaka; 2) clausula intabulandi; 3) iznos potraživanja; 4) podaci o hipotekovanoj nepokretnosti; 5) podaci o stvarima koje hipoteka obuhvata (plodovi, pripaci, stvari u svojini trećih lica) Upis u katastar – na zahtev vlasnika nepokretnosti, dužnika ili poverioca. Novina – CENTRALNA EVIDENCIJA HIPOTEKA (kod RGZ –SKN) n. Prava vlasnika nepokretnosti: 1) da drži hipotekovanu stvar; 2) da je upotrebljava saglasno nameni; 3) ubira plodove; 4) da je otuđi n. Dužnosti vlasnika nepokretnosti: 1) da ne sme fizički menjati predmet hipoteke bez pismene saglasnosti poverioca; 2) da se ponaša savesno; 3) da omogući pristup radi kontrole; 4) da kao vlasnik sarađuje u postupku prodaje. n. Prava hipotekarnog poverioca: 1) da zahteva namirenje o dospelosti; 2) da zahteva dodatno obezbeđenje ako se vrednost umanjuje; 3) ako dužnik ne pruži dodatno obezbeđenje, da zahteva naplatu celokupnog duga bez odlaganja; 4) da zahteva od suda da naredi vlasniku da prestane sa ponašanjem koje umanjuje vrednost hipotekovane stvari; n. NAMIRENJE – pravo na prvenstveno namirenje u odnosu na , , obične” poverioce. Poverilac se može namiriti iz hipotekovane stvari, kao i iz druge imovine dužnika 1) SUDSKI POSTUPAK– Zakon o izvršenju i obezbeđenju (2015) n
20. Obligaciono pravo (pojam, predmet, značaj, formalni izvori, obligacija i obligacioni odnos, karakteristike obligacionog odnosa) OBLIGACIONO PRAVO se može definisati kao: 1) grana prava – skup opštih pravnih normi kojima se regulišu obligacioni odnosi 2) naučna disciplina – nauka koja se bavi izučavanjem pravnih normi obligacionog prava, njihovim sistematizovanjem, tumačenjem, objašnjavanjem, radi pravilne primene. 3) subjektivno obligaciono pravo – skup pravnih ovlašćenja koja pojedinci izvlače iz objektivnog obligacionog prava (opštih pravnih normi) – (u užem smislu – samo pravo; u širem smislu – i pravo i obaveza), zato kažemo dužničko – poverilački odnos Pravna teorija: 1) opšte obl. pravo (opšta pitanja), 2) posebno obl. pravo (ugovori). n PREDMET OBLIGACIONOG PRAVA – obligacioni odnosi, odnosno obligacije. n ZNAČAJ: najrasprostranjeniji građanskopravni odnosi (jer se uspostavljaju u prometu materijalnih dobara i usluga na tržištu između fizičkih i/ili pravnih lica) n
n n OBLIGACIJA – odnos (pravna veza) između poverioca i dužnika, koji ovlašćuje poverioca da od dužnika zahteva određeno davanje, činjenje, nečinjenje ili trpljenje, a za uzvrat dužnik ima obavezu da to ispuni. UVEK SE TIČE JEDNE ČINIDBE! OBLIGACIONI ODNOS – MOŽE DA SE SASTOJI IZ VIŠE OBLIGACIJA! ELEMENTI OBLIGACIONOG ODNOSA: 1) poverilac (creditor), 2) dužnik (debitor), 3) pravo poverioca (potraživanje), 4) obaveza dužnika (dug), 5) predmet i 6) sadržina. (ove elemente ne treba mešati sa elementima ugovora). n n n Predmet obligacionog odnosa - , , ono povodom čega je nastao obl. odnos” (povodom davanja (dare), činjenja (facere), nečinjenja, odn. trpljenja (nonfacere); Sadržina obligacionog odnosa (1 - jedna ili više obligacija, 2 -sporedna prava, 3 -prava uzajamne obzirnosti (savesnost, poštenje), 4 -prava preobražavanja (npr. da se raskine ugovor i traži naknada štete), 5 -pravo prigovaranja (npr. zastarelost, neispunjenje).
21. Podela obligacija i načela obligacionog prava PODELA OBLIGACIJA 1) PROSTE I SLOŽENE (prema broju lica i prava i obaveza) – proste (jedna prestacija između jednog poverioca i dužnika), složene (više učesnika povodom jedne i/ili više obaveza) – 1) ZAJEDNIČKE (DELJIVE) ili 2) SOLIDARNE (pasivne ili aktivne) 2) SAMOSTALNE (glavne) I AKCESORNE (sporedne) (prema međusobnom odnosu obligacija) - samostalne – postoje nezavisno od drugih obligacija. 3) OBLIGACIJE REZULTATA (cilja) I OBLIGACIJE SREDSTVA (načina) – (prema tome kada se smatra da je dužnik izvršio obavezu) – kod obligacije cilja dužan da ostvari cilj, a kod obligacije sredstva dužan da čini sve što mu je u moći, radi ostvarenja cilja. 4) OBLIGACIJE SA DELJIVIM I NEDELJIVIM PREDMETOM (obročne, na rate) 5) TRENUTNE I TRAJNE (prema tome da li se ispunjenje sastoji iz jednog akta činjenja ili se odvija u više akata) – neki smatraju jednovremeno ispunjenje ili u obrocima (ratama). 6) LIČNE I NELIČNE (prema vezanosti za lična svojstva ugovornih strana) – lične su neprenosive i nenasledive, a nastaju ugovorno ili zakonski (npr. izvdržavanje deteta). 7) NOVČANE I NENOVČANE (prema tome u čemu se sastoji obaveza) n
n 1) 2) 3) 4) 5) 6) 7) 8) 9) NAČELA OBLIGACIONOG PRAVA NAČELO AUTONOMIJE VOLJE (sloboda uređivanja obligacionih odnosa) NAČELO RAVNOPRAVNOSTI STRANA(dakle ne jednakosti, već ravnopravnosti) NAČELO SAVESNOSTI I POŠTENJA (bona fides, good faith, treu und glauben) NAČELO NEFORMALNOSTI (KONSENSUALIZMA) – obavezna forma izuzetak NAČELO ZABRANE ZLOUPOTREBE PRAVA (neškođenje drugome) NAČELO ZABRANE STVARANJA I ISKORIŠĆAVANJA MONOPOLSKOG POLOŽAJA (danas dominira u vidu zabrane zloupotrebe dominantnog položaja) NAČELO EKVIVALENTNOSTI (zabranjeno prekomerno oštećenje) NAČELO ZABRANE PROUZROKOVANJA ŠTETE (neminem laedere) NAČELO POSTUPANJA S PRAŽNJOM DOBROG DOMAĆINA, PRIVREDNIKA, STRUČNJAKA (domaćin – ophodi se prema obavezama kao da ih izvršava u svoju korist, pažnja privrednika – povećana jer je u okviru delatnosti, pažnja stručnjaka – profesionalno se bavi delatnošću, po pravilima struke)
n 22. Izvori obligacija (pojam i POJAM IZVORA OBLIGACIJA–vrste) relevantne činjenice ili činjenični skupovi za koje se vezuje nastanak obligacija n VRSTE IZVORA (redovni izvori – ugovor i jednostrane izjave volje, ostali neredovni) 1) Ugovor – saglasnost volja dve strane, radi nastanka, promene i prestanka obl. odnosa. 2) Jednostrana izjava volje – a) javno obećanje nagrade i b) izdavanje Ho. V JAVNO OBEĆANJE NAGRADE nastaje jednostranom izjavom volje kojom lice: 1) obeća nagradu radi izvršenja određene činidbe; 2) obećanje je izvršio javno; 3)obećanje je učinjeno unapred neodređenom broju lica; 4) u javnom oglasu odredi radnju koju treba izvršiti, rok i u kom cilju se vrši; 5) odredi nagradu 3) Prouzrokovanje štete (najznačajniji iregularni izvor obligacija) 4) Sticanje bez osnova – ukoliko osnov nije postojao, nije se ostvario ili je kasnije otpao. (uslovi: 1) da postoji obogaćenje jednog lica, 2) da je usled obogaćenja došlo do osiromašenja drugog lica; 3) da je došlo do obogaćenja bez pravnog osnova; - neki autori traže i međuzavisnost između umanjenja i uvećanja imovine) 5) Poslovodstvo bez naloga – (nezvano vršenje tuđih poslova – negotiorum gestio) Uslovi: 1) mora postojati namera da se sa dominusom zasnuje dužničko -poverilački odnos; 2) da se vrši tuđi posao; 3) odsustvo naloga; 4) bez
23. Ugovor – pojam, autonomija volje, elementi ugovora i modifikacija UGOVOR – saglasnost volja dveju (ili više) strana koja proizvodi određena pravna dejstva. (dvostrani pravni posao) - U teoriji: 1) ugovor kao pravni akt (razmena saglasnih izjava volje); 2) kao pravni odnos (stanje koje proizlazi iz ugovora kao pravnog akta); 3) kao isprava – isprava u kojoj su inkorporisane saglasne izjave volja ugovornih strana. -Ugovor je osnovni, primarni, regularni izvor obligacija. -Osnovna načela: načelo autonomije volje i načelo konsensualizma (saglasnosti volja). n NAČELO AUTONOMIJE VOLJE – odlikuje se u slobodi da se izabere ugovorna strana, da se odluči u stupanju u ugovorni odnos, da se slobodno odredi sadržina i sl. -Ograničenje autonomije volje – prinudni propisi, načela javnog poretka, dobri običaji (zarad pravne sigurnosti trećih lica i ugovornih strana, kao i pravnog sistema). Dodatna ograničenja kod nekih ugovora – forma, dozvola odn. saglasnost, obavezno osiguranje itd. n n ELEMENTI UGOVORA-sastojci od kojih je ugovor sačinjen: 1) bitni, 2) prirodni, 3)slučajni
MODIFIKACIJA UGOVORA – činjenice od čijeg nastupanja ili nenastupanja zavisi nastanak ili prestanak pravnog dejstva ugovora 1) USLOV – buduća neizvesna činjenica od čijeg nastupanja ili nenastupanja zavisi nastanak ili prestanak pravnog dejstva već zaključenog ugovora 1) odložni uslov – onaj koji odlaže pravno dejstvo ugovora; 2) raskidni uslov – onaj čije nastupanje dovodi do prestanka pravnog dejstva ugovora; Zavisno od čega zavisi nastupanje uslova: 1) potestativni; 2) kauzalni; 3) mešoviti 1) Potestativni – onaj čije nastupanje ne zavisi od volje subjekata; 2) Kauzalni – onaj čije nastupanje zavisi od volje subjekata; 3) Mešoviti – onaj koji zavisi od volje subjekata i od činjenice koja nije voljna USLOV MORA BITI DOPUŠTEN (čiji smisao nije protivan prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima) I MOGUĆ (objektivno, faktički i pravno ostvariv). -Postoji podela i na negativne i pozitivne uslove. 2) ROK – vremenski interval, kao buduća izvesna okolnost od čijeg nastupanja zavisi nastanak ili prestanak dejstva zaključenog ugovora. 1) odložni i 2) raskidni Postoji uobičajena podela rokova na: 1) imperativne (određeni imperativnim normama), 2) dispozitivne (mogu se menjati) i 3) određene voljom subjekata n
24. Klasifikacija ugovora 1) Imenovani i neimenovani ugovori (po kriterijumu da li su ugovori imenovani zakonom, neimenovani još , , ugovori autonomnog poslovnog prava”) 2) Unutrašnji i međunarodni ugovori (zavisno od elementa inostranosti, u subjektu, objektu ili sadržini prava i obaveza – jer se mesto zaključenja i mesto izvršenja nalazi u dve različite države) 3) Dvostrano obavezni i jednostrano obavezni (dvostranoobavezni su oni kod kojih u jednoj ugovornoj strani postoji i pravo i obaveza, - značaj: jednaka vrednost ugovornih davanja se posebno ceni kod dvostranoobavezujućih, raskid zbog neispunjenja i sl. ) 4) Neformalni i formalni (forma: zakonska ili ugovorna – npr. pisana, dozvola, saglasnost…forma može biti uslov punovažnosti ili imati samo dokaznu snagu) 5) Teretni i dobročini – (teretne prati obaveza naknade za saugovarače, dobročini su bez naknade. Kod dobročinih se ne odgovara za materijalne nedostatke) 6) Komutativni i aleatorni (po kriterijumu da li su u trenutku zaključenja ugovora sva davanja ugovornih strana poznata i izvesna. Kod komutativnih se zna tačna visina i vrednost prestacija, kod aleatornih to nije slučaj). 7) Sa trenutnim i trajnim prestacijama (u obrocima, ratama, višekratno se izvršavaju – npr. ugovor o doživotnom izdržavanju). 8)Sa sporazumno utvrđenom sadržinom i ugovori po pristupu(prema načinu
25. Opšti uslovi za zaključenje n ugovora OPŠTI USLOVI ZA ZAKLJUČENJE UGOVORA: 1) saglasnost volja; 2) predmet ugovora; 3) osnov ugovora n USLOVI PUNOVAŽNOSTI UGOVORA: 1) sposobnost ugovaranja; 2) manljivost volje; 3) forma ugovora. n POSEBNI USLOVI: npr. predaja stvari, saglasnost ili odobrenje trećeg lica i sl. n , , Zaključenju” , , , zaključivanju” ugovora prethodi: poziv na pregovore, preliminarni pregovori, ponuda i, na kraju, prihvat ponude. I SAGLASNOST VOLJA UGOVORNIH STRANA (najvažniji opšti uslov za zaključenje) Saglasnost volja se postiže putem ponude i prihvata ponude, a izjave oraju biti uzajamne i podudarne. Izjavljena volja mora biti: 1) ozbiljna (ne izrečena u šali), 2) stvarna (u nameri da obaveže, ne fiktivna ili simulovana) i 3) slobodna (u odsustvu mana volje). Volja se izjavljuje, po pravilu, aktivnim ponašanjem (rečima, pokretima), izuzetno prećutno. Kojoj volji priznati pravno dejstvo? 1) unutrašnjoj – teorija volje, 2) izjavljenoj – teorija izjave; U našoj teoriji: Biće prihvaćena izjavljena volja, s tim da ako se prava volja može utvrditi, njoj će se dati primat. II PREDMET UGOVORA (, , ono o čemu je ugovor”) – stvar, pravo ili neka radnja.
26. Nastanak saglasnosti (zaključivanje ugovora) Ugovor kao dvostrani pravni posao pretpostavlja dve strane koje svojim saglasnim izjavama volja zaključuju ugovor koji proizvodi određeno pravno dejstvo. Ugovor zaključen tek kada ponuđeni izjavi da prihvata ponudu. ZAKLJUČIVANJE UGOVORA (složen pravni put) 1) Može, a ne mora da započne pregovorima – pozivom na pregovore, pregovorima, sastavljanjem predugovora. 2) Ponuda – predlog za zaključenje ugovora, učinjen određenom licu, da bi se njenim prihvatanjem zaključio ugovor. (stranke – ponudilac i ponuđeni). Uslovi: 1) da sadrži bitne elemente ugovora; 2) upućena određenom licu – izuzetno neodređenom, kod javne ponude; 3) ozbiljna; 4) da potiče od lica koje želi zaključiti ugovor. Ponuda obavezuje ponudioca: 1) da ostane pri ponudi; 2) da pristupi zaključenju pod uslovima iz ponude. Vreme važenja ponuda zavisi dal je učinjena prisutnim ili odsutnim licima. Ako je prisutnim upućena – smatra se da je odbijena ako nije prihvaćena bez odlaganja. Ako je odsutnom licu – vreme koje je redovno potrebno da ponuda stigne ponuđenom, da je razmotri, o njoj donese odluku i da odgovor o prihvatu n
3) Prihvat ponude – jednostrana izjava volje kojom se daje saglasnost na učinjenu ponudu. Smatra se da je prihvaćena ponuda: kad ponudilac primi izjavu ponuđenog da prihvata ponudu, kada ponuđeni pošalje stvar ili plati cenu, kao i kad učini neku drugu radnju koja se može smatrati izjavom o prihvatu. Prihvat ponude mora imati sledeća obeležja: 1) da je data blagovremeno; 2) da je u pogledu sadržine saglasna ponudi (u protivno, smatraće se da je reč o ponudi ponuđenog), 3) da izražava nameru ponuđenog da zaključi ugovor (animus contrahendi), 4) da je prihvat učinio ponuđeni ili lice od njega ovlašćeno, 5) da je prihvat upućen ponudiocu ili licu od njega ovlašćenog. Ćutanje nije prihvat – osim ako su strane u kontinuitetu u poslovnoj vezi. Zadocneli prihvat – nova ponuda. Prihvat se može opozvati – do prijema izjave o prihvatu VREME ZAKLJUČENJA – kad ponudilac primi izjavu ponuđenog da prihvata ponudu 1) Teorija izjave – prihvat izvršen u trenutku kad ponuđeni izjavi da prihvata ponudu; 2) Teorija odašiljanja – kad je ponuđeni odaslao prihvat 3) Teorija prijema – kad je ponudilac primio prihvat (PRIHVATA NAŠE PRAVO).
27. Uslovi za punovažnost ugovora I SPOSOBNOST UGOVARANJA – poslovna sposobnost fizičkih i pravnih lica. Pravnu i poslovnu sposobnost pravno lice stiče momentom registracije, a iste su uslovljene delatnošću koju pravno lice obavlja. Polazeći od kriterijuma da li jedno lice može da zaključuje ugovore ili samo neke ugovore, pravi se razlika između nesposobnosti ugovaranja: apsolutne i relativne. APSOLUTNO NIŠTAVI UGOVORI – protivni prinudnim propisima, javnom poretku, dobrim običajima – sud pazi po službenoj dužnosti. (zelenaški, zabranjeni, fiktivni i simulovani, ugovori poslovno nesposobnih lica. RELATIVNO NIŠTAVI UGOVORI – rušiti se mogu: 1) poslovi ograničeno poslovno sposobnih lica; 2) strana zaključila usled mana volje; 3) nesrazmerne prestacije – prekomerno oštećenje. II MANE VOLJE - zabluda, prevara, pretnja ili prinuda 1) Zabluda – netačna predstava o nekoj činjenici relevantnoj za punovažnost ugovora. Mora biti BITNA, da se odnosi: 1) na bitna svojstva ugovora; 2) ličnost – kod ugovora intuitu personae; 3) okolnosti koje se po običajima u prometu ili po nameni strana bile odlučne, a strana koja je u zabludine bi inače zaključila ugovor takve sadržine. Mora biti OPRAVDANA – do nje došlo i pored dužne brige o bitnim elementima ugovora. 2) Prevara – namerno dovođenje u zabludu (teži oblik zablude) 3) Pretnja- stavljanje u izgled fizičkog i psihičkog nasilja. OZBILJNA,
28. Forma ugovora n n n Princip konsensualizma u obligacionom pravu – forma nije obavezna, ako nije zakonom izričito predviđena. (npr. prodaja nepokretnosti, osiguranje, kredit, licenca, trgovinsko zastupanje, građenje, jemstvo, ugovor o alotmanu…) VRSTE: Zakonska i ugovorna forma (drugi autori: pisana, forma javne isprave, realna, bitna i dokazna, zakonska i ugovena forma). PRAVNI ZNAČAJ: forma ad solemnitatem (uslov punovažnosti); forma ad probationem (dokazna forma). Razlikovati tzv. pismenu potvrdu o usmeno zaključenom ugovoru. Savremena forma i zakonodavstvu i poslovnoj praksi je PISANA FORMA. Obaveznost ove forme –zasnovana na zakonu ili ugovornu. Tada ugovorne strane usmene obaveze ne vežu. Kad se zahteva pisana forma potrebno je da ugovorne strane potpišu ispravu. Može i svaka strana potpisati primerak isprave namenjen drugoj strani. Moguće je i sporazumevanje rasmenom pisama ili elektronskom poštom (uz elektronski potpis). Poslovna praksa iznedrila pravilo da, kad ugovor ima više strana, da se na svakoj pisanoj strani isprave stavi paraf ili potpis saugovarača.
29. Prouzrokovanje štete Šteta u nepravnom i pravnom smislu. Nepravni pojam – svaki vid neostvarene koristi. n. Pravni pojam štete je uže posmatran, pod sledećim uslovima: 1) oštećenje nekog materijalnog i nematerijalnog dobra oštećenog (fizičkog i pravnog lica); 2) šteta prouzrokovana nezavisno od volje oštećenog, (radnjom štetnika ili njegovim propuštanjem, ili usled nekog spoljnjeg događaja, nezavisno od volje subjekta prava) 3) da postoji treće lice, fizičko ili pravno, koje je dužno da štetu nadoknadi. n U našem pravu pod štetom se smatra: 1) umanjenje nečije imovine (OBIČNA ŠTETA), 2) sprečavanje njenog uvećanja (IZMAKLA KORIST), 3) nanošenje drugome fizičkog, psihičkog bola ili straha (NEMATERIJALNA ŠTETA). n VRSTE : - Materijana (obična i izmakla korist); - Nematerijalna I OBIČNA (STVARNA) ŠTETA: umanjenje ili oštećenje stvari; povećana pasiva ili umanjena aktiva; umanjene prava; ako je došlo do izdataka da bi se sprečila veća šteta (realni gubitak koji je oštećeni pretrpeo). - Može proizaći iz povrede ugovornog odnosa i povrede zakona. II IZMAKLA KORIST – očekivana, buduća korist, koja bi po redovnim n
ODGOVORNOST I VRSTE ODGOVORNOSTI n Pravna odgovornost – odgovornost subjekta prava zbog učinjenog pravnog delikta (zavisno od vrste povređene norme: građanska, krivična, prekršajna, upravna…) n Građanska (civilna) odgovornost – imovinska odgovornost za učinjeni građanski delikt, ili odgovornost za štetu. n ŠTA JE OSNOV ODGOVORNOSTI? 1) Krivica kao osnov odgovornosti (SUBJEKTIVNA ODGOVORNOST); 2) Držanje opasne stvari ili vršenje opasne delatnosti – tzv. stvoreni ili kontrolisani rizik (OBJEKTIVNA ODGOVORNOST); U savremenom pravu, razvojem instituta OSIGURANJA OD ODGOVORNOSTI – prisutna tendencija širenja kruga slučajeva odgovornosti i lica odgovornih za osigurane slučajeve, a šire se i oblasti u kojima se postavlja pitanje naknade štete (sport, turizam, zaštita životne sredine…) n Po dualističkoj teoriji: UGOVORNA I VANUGOVORNA (ZAKONSKA) ODGOVORNOST (nasuprot teoriji jedinstva). Razlike: -prva se zasniva ugovorom i proteže se na ugovorne strane (proističe iz neizvršenja ugovorne obaveze); MOŽE SE OGRANIČITI ILI ISKLJUČITI (osim kod težih oblika krivice- dolus (umišljaj) – culpa lata (gruba nepažnja). -druga na zakonu zasnovana, a odgovorna sva lica obuhvaćena pravnom
USLOVI ODGOVORNOSTI: 1) postojanje pričinjene štete; 2) protivpravna radnja koja je štetu uzrokovala; 3) uzročna veza između štete i protivpravne radnje; 4) krivica n NAŠ ZAKONODAVAC RAZLIKUJE 4 VRSTE ODGOVORNOSTI: 1) SUBJEKTIVNA ODGOVORNOST- po osnovu krivice. Važna pitanja: 1) šteta; 2)krivica; 3) deliktna sposobnost; 4) uzročna veza između štete i štetnikove radnje, odn. propuštanja. n. STEPENOVANJE KRIVICE: NAMERA (umišljaj, dolus), NEPAŽNJA (nehat, culpa) n Nehat: 1)gruba nepažnja (culpa lata); 2) obična nepažnja (culpa levis) (kvantitativna razlika) Obična nepažnja – greška koja se može potkrasti i pažljivom čoveku, a grupa nepažnja-ne. Deliktna nesposobnost za lica nesposobna za rasuđivanje: 1) lice mlađe od 7 godina; 2) od 7 do 14 god – bez razbora; 3) duševno obolelo; 4)umno zaostalo u razvoju n OSLOBOĐENJE OD ODGOVORNOSTI: 1) nužna odbrana; 2) krajnja nužda; 3) otklanjanje opasnosti po drugog; 4) dozvoljena samopomoć; 5) šteta uz pristanak oštećenog. 2) ODOVORNOST ZA DRUGOG – na bazi pretpostavljene krivice. Za lice koje je nesposobno za rasuđivanje odgovara lice koje je na osnovu zakona, odluke nadležnog organa ili ugovora, dužno da nad njim vrši nadzor (roditelj, staratelj. -Ne odgovaraju ako je šteta nastala dok su povereni drugom licu (npr. školi), ako je
3) ODGOVORNOST PREDUZEĆA I DRUGIH PRAVNIH LICA PREMA TREĆEM -Odgovornost za zaposlenog u preduzeću – odgovornost radnika u radu ili u vezi sa radom; ako je radnik štetu prouzorkovao namerno onda zahtev za naknadu može biti opredeljen i prema njemu. -Odgovornost drugog poslodavca koji nije preduzeće – odgovornost kao za zaposlenog, uz mogućnost regresa od zaposlenog ako je štetu prouzrokovao namerno ili grubom nepažnjom, u roku od 6 meseci od dana izvršene naknade. -Odgovornost pravnog lica za organ - u vršenju ili u vezi sa vršenjem funkcije; NE MOŽE SE OPREDELITI PREMA ORGANU!, pravo regresa u roku od 6 meseci od dana izvršene naknade, ako je uzrokovana namerno ili grubom nepažnjom. 4) OBJEKTIVNA ODGOVORNOST – od opasne stvari ili opasne delatnosti Začeci još u rimskom pravu. Ne traži se krivica, već samo uzročna veza. OPASNA STVAR - pokretna ili nepokretna, čiji položaj, upotreba osobine, postojanje, predstavljaju pojačanu opasnost štete po okolinu, zbog čega mora biti nadgledana sa većom pažnjom (prof. dr Mihailo Konstantinović) Odgovoran njen imalac. Dakle ne vlasnik ako je stvar poverena drugom na čuvanje! Vlanik oslobodjen i ako šteta nastane: 1) usled više sile; 2) krivicom oštećenog; 3) krivicom trećeg lica. OPASNA DELATNOST – odgovoran ko se njome bavi, jer ima koristi od toga. * POSEBNI SLUČAJEVI ODGOVORNOSTI ZA ŠTETU: 2 GRUPE SLUČAJEVA! 1. Grupa posebnih slučajeva – kad odgovara država;
I – u prvu grupu ulaze slučajevi odgovornosti države za terorističke akcije, javne demonstracije i javne manifestacije II – u drugu grupu posebnih slučajeva (gde odgovaraju zakonom određeni subjekti) postoji 4 situacije: 1) Odogovornost organizatora javnih priredbi – usled okupljanja većeg broja ljudi u zatvorenom ili otvorenom prostoru, odgovara za štetu usled smrti ili telesne povrede (nema imovinske odgovornosti). 2) Odgovornost zbog uskraćivanja neophodne pomoći-uslovi: 1)da je šteta nastala uskraćivanjem pomoći; 2) da je pomoć mogla biti pružena bez opasnosti; 3) da je pomoć bila uskraćena licu čiji je život i zdravlje bilo ugroženo; 4) da je lice koje je uskratilo štetu moglo istu predvideti prema okolnostima slučaja. Može se isključiti po odluci suda usled pravičnosti 3) Odovornost u vezi sa obavezom zaključenja ugovora – određenim licima se nameće obaveza da zaključe ugovor po sili zakona. Ako to ne učine može im se naložiti, a još i odgovaraju za štetu. 4) Odgovornost u vezi sa vršenjem posla od opšteg interesa – ako privredni subjekti koji vrše komunalnu ili dr. delatnost od opšteg interesa obustave ili neredovno vrše uslugu, dužni su da naknade štetu ako za to postoje objektivno opravdani razlozi. NAKNADA ŠTETE – princip integralne naknade- odgovara ukupno prouzrokovanoj šteti Načelno 3 načina: 1)restitucija (npr. popravka), 2) u naturi (druga stvar istog kvaliteta), 3)novac. NAKNADA MATERIJALNE I NEMATERIJALNE ŠTETE!!!
30. Cesija, preuzimanje duga i ustupanje ugovora Promena subjekata u obligacionim odnosima (na strani poverioca ili dužnika) moguća na osnovu: 1) zakona (npr. zakonsko nasleđivanje); 2) jednostrane izjave volje (npr. testament); 3) sudske odluke (npr. u izvršnom postupku se izvršnom poveriocu dodeli potraživanje izvršnog dužnika prema trećem licu; 4) odluke o statusnim promenama (npr. spajanjem, pripajanjem ili podelom); 5) ugovora (cesija, preuzimanje duga, ustupanje ugovora, isplata sa subrogacijom, upućivanje) n CESIJA (, , ustupanje potraživanja ugovorom”)- ugovor kojim poverilac (ustupilac, cedent) prenosi svoje potraživanje koje ima prema dužniku (cesusu) na treće lice (prijemnika, cesionara). Tri lica: 1) cedent– poverilac; 2) cesionar – prijemnik; 3) cesus – dužnik; n Ugovor između poverioca i trećeg lica (cesionara) – dužnik nije ugovorna strana. (može biti teretan i dobročin) + OBAVEŠTENJE CESUSA O USTUPANJU (CESIJI)! -ako dužnik ne obavešten, i savesno izvrši svoju obavezu ranijem poveriocu – oslobađa se obaveze, a novi poverilac može da se obrati ranijem poveriocu za predaju datog, po pravilima o neosnovanom obogaćenju. -Ako je ustupljeno potraživanje većem broju lica, dužnik će ispuniti valjano n
n. Potraživanja koja ne mogu biti predmet prenosa – načelno mogu biti sva potraživanja koja su dovoljno određena (i buduća i uslovna). Ali izuzetno se ne mogu prenositi potraživanja: 1) čiji je prenos zabranjen zakonom; 2) vezana za ličnost poverioca; 3) ona koja se po svojoj prirodi protive prenošenju na drugog. n. Dejstvo ustupanja: - iako se zaključuje između poverioca i trećeg, ima dejstvo i ka dužniku. Zato se razlikuju tri odnosa kod cesije: 1) Odnos između poverioca i trećeg lica (cedent i cesionar) – derivativan način sticanja potraživanja od trećeg lica, pa se npr. uz glavna prenose i sporedna potraživanja. (Ali poverilac ne odgovara za naplatu potraživanja, ako nije ugovoreno drugačije) 2) Odnos između poverioca i dužnika – poverilac gubi pravo da od dužnika zahteva ispunjenje 3) Odnos između trećeg lica i dužnika – cesionar stupa na mesto poverioca u svim pravima prema dužniku, a dužnik može isticati sve prigovore prema trećem a koje bi istakao poveriocu. n. PREUZIMANJE DUGA – vrši se ugovorom između dužnika (starog dužnika) i trećeg lica (peuzimaoca, novog dužnika), uz pristanak poverioca. Predmet preuzimanja načelno svi dugovi, osim obaveza lične prirode. (dobročino, teretno). Uslovi: 1) ugovor o preuzimanju; 2) pristanak poverioca (nije mu svejedno ko mu je dužnik) -PREUZIMANJE ISPUNJENJA – ugovor kojim se treće lice obavezuje dužniku da ispuni obavezu prema njegovom poveriocu (pa izvršenje obaveze ne može tražiti
USTUPANJE UGOVORA – za razliku od cesije (gde se ustupa pojedinačno potraživanje), moguće je da ustupilac ustupiti čitav , , ugovorni obligacioni odnos”. Tako treće lice (prijemnik), koje zaključi ugovor sa ustupiocem, postaje ugovorna strana u tom ugovoru. n USLOVI: 1) da jedna ugovorna strana zaključi ugovor o ustupanju sa trećim licem; 2) da druga strana da PRISTANAK na ustupanje ugovora (u formi koja je zakonom propisana za ustupljeni ugovor); 3) da prava i obaveze iz ustupljenog ugovora nisu ispunjene; 4) da ugovor koji se prenosi mora biti dvostrani – jednostrani poslovi ne mogu biti predmet ustupanja. n Treće lice – prijemnik, stupa u sva prava i obaveze ustupioca, a ustupilac izlazi iz ugov. odnosa. (Ipak, pojedina sporedna prava, zbog svoje prirode, ne mogu preći na prijemnika – npr. jemstvo). Pristanak se može dati pre ustupanja (ugovorni odnos tada prelazi na prijemnika kada strana koja je dala pristanak bude obaveštena), u toku i nakon zaključenja ugovora o ustupanju. n TRI ODNOSA: 1) prijemnik – ustupilac (ustupilac odgovara prijemniku za punovažnost ustupljenog ugovora, ali ne i za ispunjenje obaveze druge strane, ako nije ugovoreno drugačije). 2) ustupilac- druga ugovorna strana (ustupilac gubi svojstvo ugovorne strane). 3) prijemnik – druga ugovorna strana (prijemnik postaje ugovorna strana). n RAZLIKE IZMEĐU CESIJE I USTUPANJE UGOVORA: 1) kod cesije se prenosi samo potraživanje a kod ustupanja ugovora i pravo i
31. Isplata sa subrogacijom i upućicanje PERSONALNA SUBROGACIJA: postavljanje na mesto drugog, stupanje u nečija prava ISPLATA SA SUBROGACIJOM – pravni posao u kome platac (solvens) vrši isplatu dužnikovog duga poveriocu, što mu omogućuje da stupi na mesto poverioca i postane novi poverilac dužniku. OSNOV: ugovor i zakon (osiguranje za štetu, jemstvo). Po ugovoru do isplate sa subrogacijom može doći: 1) zaključenjem ugovora između trećeg lica (solvensa) i poverioca (obavezuje se poveriocu da mu isplati potraživanje prema dužniku a potom stupa u njegov položaj); 2) zaključenjem ugovora trećeg lica i dužnika (treće lice se obaveže dužniku da njegov dug plati poveriocu a potom stupi u njegov položaj). UPUĆIVANJE (ASIGNACIJA): ugovor kojim uputilac (asignant) ovlašćuje upućenika (asignata) da za njegov račun izvrši nešto trećem licu (asignataru), i u isto vreme ovlašćuje primaoca uputa (asignatara) da to izvršenje primi u svoje ime. Primalac uputa (asignatara) stiče pravo da zahteva od upućenika ispunjenje tek kada mu ovaj izjavi da prihvata uput. Upućenik nije dužan da prihvati uput. Razlika asignacije i naloga za isplatu (davanje naloga trećem da naplati nešto od nalogodavčevog dužnika). TRI ODNOSA: 1) primalac uputa i upućenik (apstraktan odnos) – pristanak na
32. Načini prestanka obligacija u našem pravu: ispunjenje, prebijanje (kompenzacija); otpuštanje duga; prenov (novacija); sjedinjenje (konfuzija); nemogućnost ispunjenja; protek vremena; zastarelost, otkaz i smrt. n ISPUNJENJE – izvršenje činidbe koja predstavlja predmet dužnikove obaveze. Relevantna pitanja: subjekt, predmet, vreme i mesto ispunjenja. n 1) SUBJEKT ISPUNJENJA: po prirodi stvari obavezu ispunjava dužnik, u svemu kako ona glasi. Međutim, ako obligacija nije intuitu personae, može biti ispunjena i od trećeg lica. Poslovno nesposobno lice može ispuniti obavezu pod dva uslova: 1) da je postojanje obaveze nesumnjivo; 2) da je dospeo rok za ispunjenje. -Poverilac je dužan primiti ispunjenje od svakog lica koje ima pravni interes da obaveza bude ispunjena, čak i u slučaju kad se dužnik tome protivi (npr. ispunjenje obaveze od strane jemca). -Obavezu može ispuniti i treće lice koje nema pravni interes, pod dva uslova: 1) kad je dužnik saglasan sa tim i 2) kad nije reč o obavezi koju dužnik mora ispuniti lično. - Zakonodavac čak dozvoljava mogućnost da poverilac primi ispunjenje od trećeg lica bez dužnikovog znanja, čak i u slučaju da ga dužnik obavesti da ne pristaje da treće lice ispuni njegovu obavezu. (pretpostavlja se da je to u interesu dužnika). -Po pravilu se obaveza dužnika ispunjava poveriocu ili licu određenom zakonom,
2) PREDMET ISPUNJENJA – uobičajeno je da predmet ispunjenja čini ono što predstavlja sadržinu obaveze (ono što se duguje). Ako se preda nedugovana stvar, poverilac ima pravo da je vrati i zahteva dugovano. (Zamena ispunjenja je moguća samo ukoliko je poverilac prihvati). Tada dužnik odgovara za materijalne i pravne nedostatke i kod zamene ispunjenja. Ispunjenje obaveze davanja stvari određenih po rodu: 1) ako se ne ugovori kvalitet, onda se predaje stvar srednje kakvoće; 2) ako dužnik zna namenu stvari onda odgovarajuće kakvoće. U pogledu kvaliteta ispunjenja: bitno da se zadovolji cilj ugovora. (srednjeg kvaliteta ili da odgovara određenom tehničkom standardu), Delimično ispunjenje: poverilac nije dužan da primi delimično ispunjenje obaveze, osim ukoliko se ono ne odnosi na novčanu obavezu (izuzev ukoliko ima poseban interes da takvo ispunjenje odbije). 3) VREME ISPUNJENJA- vreme u kome je dužnik obavezan da ispuni obavezu. U protivnom pada u dužničku docnju. (I obrnuto, ako poverilac odbije prijem dospele obaveze, pada u poverilačku docnju). Vreme ispunjenja može biti određeno: ugovorom, zakonom ili prema cilju iz pravnog posla, prirodi obaveze ili nekom drugom relevantnom događaju. Ako nije određen rok, a svrha posla, priroda posla i druge okolnosti ne zahtevaju izvestan rok ispunjenja, poverilac može odmah istaći zahtev za ispunjenje obaveze, a dužnik može zahtevati da poverilac odmah primi ispunjenje. Ako je rok isključivo u interesu dužnika, ima pravo na ispunjenje i pre roka, pod 2 uslova: 1) da obavesti povrioca; 2) da nije usledilo u nevreme. (u drugim slučajevima poverilac: 1) može odbiti ispunjenje; 2) primiti ispunjenje + naknada štete)
n PREBIJANJE (KOMPENZACIJA) – prestanak uzajamnih, istovrstnih, dospelih potraživanja poverioca i dužnika. VRSTE - po obimu: 1) delimična i 2) potpuna kompenzacija; - po načinu: 1) zakonska; 2) sudska; 3) ugovorna n USLOVI: 1) uzajamna; 2) jednorodna (istovrsna); 3) dospela; 4) da jedna strana izjavi da želi da izvrši prebijanje. n Nisu podnoban za prebijanje: 1) potraživanja koja se ne mogu zapleniti; 2) potraživanje iz stvari ili vrednosti stvari date na poslugu, čuvanje, ili ih je dužnik uzeo bespravno ili ih je bespravno zadržao; 3) nastalo iz namernog prouzrokovanja štete; 4) ono koje potiče iz naknade štete pričinjene oštećenjem zdravlja, usled smrti ili koje potiče iz zakonske obaveze izdržavanja. n NEMOGUĆNOST ISPUNJENJA – kao način prestanka obligacionog odnosa postoji kada nastupe okolnosti koje ispunjenje čine objektivno nemogućim, a dužnik nije za to odgovoran. VRSTE: 1) prirodna (fizička) nemogućnost – kad individualno određena stvar propadne, ili kad dužnik usled objektivnog sticaja prirodnih okolnosti ne može izvršiti obavezu. 2) pravna nemogućnost – usled pravnih posledica (npr. stvar ekproprisana i sl. ) USLOVI: 1) da nastupila usled okolnosti za koje dužnik nije odgovoran; 2) n
n n n ZASTARELOST – institut obligacionog prava, po kome poverilac, zbog pasivnog držanja prema svom subjektivnom pravu unutar zakonom određenog vremena, gubi zaštitu tog prava, ako dužnik izrazi volju da se koristi pravom koje za njega nastaje iz takvog poveriočevog držanja Dva elementa: 1) protek vremena; 2) ljudska volja Ne vodi računa sud po službenoj dužnosti; ZNAČAJ: PREDSTAVLJA JEDAN OD NAČINA GAŠENJA OBLIGACIJA Početak roka za zastarelost se vezuje za DOSPELOST potraživanja, i počinje teći prvog dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje. Nakon zastarevanja, obaveza postaje prirodna (naturalna) obligacija. POSTOJANJE OPŠTIH I POSEBNIH ROKOVA. ZASTOJ (kod supružnika dok traje brak, između roditelja i dece dok traje roditeljsko pravo, vanbračna zajednica, vojna obaveza). Po prestanku razloga za zastoj, rok zastarelosti nastavlja teći. PREKID – priznanjem duga i procesnim radnjama pred sudom (ako ne bude odbačena tužba ili dođe do povlačenja tužbe). Po prestanku razloga za prekid, rok počinje teći iznova.
33. Naziv, pojam i predmet Poslovnog prava n NAZIV – trgovačko, trgovinsko, privredno, preduzetničko, poslovno pravo U istorijskom kontekstu, nastalo je u vreme robne proizvodnje. -U evro-kontitentalnom pravu izdvojilo se u posebnu granu prava od građanskog, a u anglosaksonskom pravu – business law iz tzv. , , opšteg prava”. -Kasnije su se u okviru trgovinskog prava izdvojila posebna pravila za potrebe statusa trgovaca (privrednih subjekata) i trgovinskih poslova koje oni zaključuju radi obavljanja privrednih delatnosti u cilju sticanja dobiti. 1) Izvesno je da se prvenstveno razvio naziv , , trgovačko pravo” (ius mercatorium) - u vreme sitne proizvodnje, aludirajući na stalešku privilegiju privrednog delovanja. 2) Početkom XIX veka napustio se naziv vezan za subjekte, pa se, uz insistiranje na sadržini poslova, došlo do naziva , , trgovinsko pravo” (regulisalo i pravni status trgovca i poslove koji se smatraju trgovinskim). Ovaj naziv danas trpi kritike – jer je odavno prevaziđena samo oblast trgovine. 3) , , Privredno pravo” – kao naziv, razvilo se nakon II svetskog rata, u predelu Centralne i Istročne Evrope i bivše Jugoslavije. U britanskom pravu po nazivom , , privredno pravo” – Economic Law – sasvim drugi predmet regulisanja – odnos privrednih subjekata i države, kao i državni intevrencionizam. Ovaj naziv trpi kritiku jer se predmetna grana prava ne odnosi na celokupni privredni život jedne zemlje. 4) Naziv , , poslovno pravo” dvojako se tumači – 1) savremeno trgovinsko pravo (obuhvata statusno pravo privrednih subjekata i njihovo ugovorno pravo); 2) u -
n. POJAM - POSLOVNO PRAVO bi se moglo definisati kao grana imovinskog i privatnog prava, koja se bavi pravnim položajem (statusom) privrednih subjekata (individualni preduzetnik i privredna društva) i poslovima koje ovi subjekti obavljaju na tržištu (privredni ugovori) radi sticanja dobiti. n. Poslovno pravo kao grana prava i kao naučna disciplina. Kao grana prava – skup pravnih normi kojima se regulišu statusna pitanja privrednih subjekata i pravni odnosi u koje oni stupaju u vezi sa prometom robe, usluga i novca na tržištu. Kao naučna disciplina – izučava i objašnjava pomenute norme. n. PREDMET Status privrednih subjekata – STATIČNI DEO – (uglavnom pitanja vezana za : osnivanje, poslovno ime, delatnost, sedište, imovina, organi, povezivanje, promene pravne forme, statusne promene, stečaj i likvidacija) 2) Pravni poslovi privrednih subjekata – DINAMIČKI DEO -Ugovori u privredi - (poslovi trgovinskog prava), imenovani i neimenovani; -Bankarski poslovi - (kreditni poslovi, depozitni poslovi, uslužni poslovi – akreditiv, bankarska garancija, dokumentarni inkaso, platni promet…) - polako se izdvajaju u posebnu disciplinu (bankarsko pravo); -Hartije od vrednosti – sve više dematerijalizovane (elektronski zapisi) 1)
34. Izvori trgovinskog prava -Formalni izvori prava- skup pravnih normi koje regulišu statusna pitanja privrednih subjekata i pravnih poslova u koje stupaju. -Neformalni izvori prava - običaji, ustaljena pravila ponašanja-postoji svest o obaveznosti poštovanja. -NEKI KRITERIJUMI ZA PODELU IZVORA: 1) Prema mestu na hijerarhijskoj lestvici: Ustav, zakon, podzakonski akti i drugi propisi 2) Prema subjektu koji ih donosi: državni akti (ustav, zakon, podzakonski akti i drugi propisi) i nedržavni akti (uzanse, opšti uslovi poslovanja i formularni ugovori); 3) Prema materiji koju regulišu: izvori kompanijskog prava, izvori ugovornog prava itd. 4) Prema teritoriji na kojoj se primenjuju: savezni, regublički, regionalni, lokalni… U UPOREDNOM PRAVU POSTOJI TRI SISTEMA REGULISANJA POSLOVNOG PRAVA: 1) Dualistički (načelno u Francuskoj, Nemačkoj…); 2) Monistički (načelno u Italiji, Švajcarskoj, Srbiji…); 3) Parcijalni – sve više dominira u savremenom pravu. 1) USTAV- načela: tržišna privreda, slobodno i otvoreno tržište, sloboda preduzetništva, samostalnost privrednih društava, ravnopravnost privatne i drugih oblika svojine i sl. 2) MEĐUNARODNI IZVORI – bilateralni i multilateralni ugovori 3) ZAKONI – ZOPD (2011), Zakon o postupku registracije u APR (2011); Zakon o stečaju (2009, 2014), Zakon o privatizaciji (2014); Zakon o tržištu kapitala (2011); Zakon o bankama (2005) itd. 4) PODZAKONSKI I DR. AKTI – uredbe, odluke, pravilnici, uputstva, naredbe… 5) UZANSE – opšte i posebne; 6) POSLOVNI OBIČAJI – nepisana pravila ponašanja
35. Privredni i neprivredni subjekti n PRIVREDNI SUBJEKTI U širem smislu – ono lice koje obavlja delatnost koja je profitabilne prirode (profitabilni pravni objekti) i oni subjekti koji su samo u funkciji, odn. od značaja za profitabilne subjekte (komore, poslovna udrženja i sl). Takođe, ovde se ubrajaju i fizička lica koja obavljaju neku od registrovanih privrednih delatnosti, kao i nosioci slobodnih profesija koji se po zakonu smatraju preduzetnicima. 2) U užem smislu – subjekt koji obavlja delatnost u cilju sticanja dobiti – dominantno zastupljeno! U uporednom pravu tri sistema: 1) GERMANSKI; 2) ROMANSKI; 3) ANGLO-AMERIČKI n NEPRIVREDNI (GRAĐANSKI) SUBJEKTI – subjekti građanskopravne prirode – fizička lica koja nemaju status preduzetnika i pravna lica koja nisu privredni subjekti (važno razlikovanje zbog posebnih pravila koja se odnose na privredne subjekte u odnosu na pravila o građanskim). n PRIVREDNA DRUŠTVA – pravno lice koje obavlja delatnost u cilju sticanja dobiti. n PREDUZEĆE – ekonomska kategorija, nije nosilac pravnog subjektiviteta. -Pojam preduzeća u objektivnom smislu - , , skup objektivnih elemenata, telesnih i bestelesnih, kojima se obavlja trgovinska delatnost ili sfera poslovne delatnosti trgovca stvorena njihovim radom”. -Pojam preduzeća u subjektivnom smislu - , , delatnost trgovca ili skup lica čija je delatnost udružena radi postizanja određenog ekonomskog cilja”. 1) -DA LI JE PREDUZEĆE NOSILAC PRAVNOG SUBJEKTIVITETA? – NE -PRIVREDNO DRUŠTVO JE SUBJEKT PREDUZEĆA – DAKLE, PRIVREDNO DRUŠTVO JE SUBJEKT PRAVA, A PREDUZEĆE JE PRIVREDNA OSNOVA
n. POJAM – 35. Pravo Evropske unije EU JE REGIONALNA MEĐUNARODNA, NADNACIONALNA, EKONOMSKA I POLITIČKA ORGANIZACIJA. Prvobitno ekonomska, danas dominantno politička tvorevina. Idejni tvorac – ROBERT ŠUMAN – tzv. Šumanova deklaracija od 9. maja 1950. n Specifične je pravne prirode (sui generis)– nije ista ni sa državama federalnog (konfederalnog) uređenja, niti je klasična međunarodna organizacija. n. Zasvnovana na 4 principa: 1)sloboda kretanja lica; 2) sloboda kretanja roba; 3) sloboda vršenja usluga; 4) sloboda kretanja kapitala. n. OSNIVAČKI UGOVORI: 1) Evropska zajednica za ugalj i čelik (1951 -2002) – Pariski ugovor 2) Evropska (ekonomska) zajednica 1957. – u okviru rimskih ugovora (stupio na snagu 1958. ) 3) Evropska zajednica za atomsku energiju 1957. – u okviru rimskih ugovora(stupio na snagu 1958. ) 4) Jedinstveni evropski akt –Single European Act 1986 – inicirana monetarna i politička unija, a proširena i isključiva nadležnost EEZ na zaštitu životne sredine, regionalnu politiku, istraživačke i tehnološke delatnosti, institucionalne promene (jačanje uloge Parlamenta i uvođenje kvalifikovane većine kao preovlađujuće u Savetu) i dr. 5) EU (nakon Ugovora iz Mastrihta 1992) - stvorena monetarna unija, zajednička spolja i bezbednosna politika (drugi stub), kao i saradnja u pravosuđu i unutrašnjim poslovima(treći stub) – napomena: prvi stub čine prva tri osnivačka ugovora iz 1951. i 1957. 6) Ugovor iz Amsterdama 1997 (jačanje uloge Parlamenta, mogućnost suspenzije
n ORGANI EU Evropski parlament – 750 članova + predsednik (mandat 5 godina, na opštim izborima). Ima zakonodavnu, budžetsku, političko-nadzornu i savetodavnu nadležnost. 2) Evropski savet – čine šefovi država ili vlada članica, predsednik Komisije i predsednik Evropskog saveta (bira se na 2, 5 godine – čime je zamenjen princip predsedavanja). Nadležnost – donošenje političkih smernica i podsticaj za razvoj EU. Sastaju se dva puta godišnje, uz mogućnost na još dva sastanka. 3) Savet ministara – izvršni i zakonodavni organ sastavljen od po jednog predstavnika svake države (obično ministar ili državni sekretar) – usklađivanje opštih ekonomskih politika, donosi odluke, svojim odlukama prenosi ovlašćenja na Komisiju (Dve formacije saveta: Savet za opšte poslove, Savet za spoljne poslove). 4) Komisija EU – stručno telo koje podseća na nacionalne vlade. Predlaže zakone a ima i nadležnosti u obavljanju stručnih poslova, ali i nadzoriše postupke organa EU i sprovodi propise. 5) Sud pravde EU – tumači pravo Unije i stara se o njegovom izvršenju 6) Računovodstveni sud 7) Evropska centralna banka SAVETODAVNI ORGANI – Ekonomski i socijalni savet (komitet), Komitet regiona, Evropska investiciona banka i dr. n KOMUNITARNO PRAVO – IZVORI 1) PRIMARNI– osnivački ugovori, konvencije među državama članicama, sporazumi EU sa trećim državama, sporazumi o asocijaciji i pridruživanju, sporazumi o saradnji ili kooperaciji; 1)
DIREKTIVE OD ZNAČAJA ZA POSLOVNO PRAVO 1) Prva direktiva 1968. – nova 2009. – o zaštiti interesa članova društva i trećih lica – (ništavost osnivačkog akta, objavljivanje i dostavljanje dokumenata i akata o društvu, odgovornost prema trećim licima); 2) Druga direktiva iz 1976 – nova 2012 – direktiva o kapitalu i minimumu kapitala, isplati dividendi, sopstvene akcije, povlačenje akcija 3) Treća direktiva iz 1978 – nova 2011 – o spajanju AD na nacionalnom planu; 4) Četvrta diretkiva 1978 (izmene 1990, 2001, 2003 i 2006) – o godišnjim računima nekih oblika kompanija – UKINUTA!!! – Zamenjena Računovodstvenom direktivom iz 2013. 5) Predlog pete direktive!!! (1972, 1983, 1991) – struktura AD i njenih organa – napuštena, sada se pokušava implementacija kroz Korporativno upravljanje 6) Šesta direktiva 1982 (izmene 2007 i 2009) – podele AD 7) Sedma direktiva 1983 – o konsolidovanim finansijskim izveštajima (povezanih društava) – Zamenjena računovodstvenom direktivom iz 2013. 8) Direktiva o zakonskoj reviziji godišnjih i konsolidovanih finansijskih izveštaja iz 2006. (nekadašnja Osma direktiva iz 1984. ) 9) Predlog devete direktive! – o grupama društava – napušten! 10) Direktiva o prekograničnim spajanjima 2005. (deseta direktiva) 11) Jedanaesta direktiva iz 1989. – o ograncima (filijalama) 12) Dvanaesta direktiva iz 2009. (ranije 1989. ) – o jednočlanim društvima sa ograničenom odgovornošću 13) Direktiva o ponudama za preuzimanje (trinaesta) iz 2004. godine POSEBNI PRAVNOORGANIZACIONI OBLICI: 1) Evropsko društvo (Societas Europea); 2) Evropska grupacija ekonomskog interesa; 3) n
37. Privredna društva i njegova obeležja n n n PRIVREDNO DRUŠTVO – pravno lice koje obavlja delatnost u cilju sticanja dobiti. Stiče to svojstvo registracijom u Registar privrednih subjekata APR-a. Karakteristike po ZOPD: 1) pravni subjektivitet; 2) ima osnivački akt; 3) osnivači fizička i/ili pravna lica (domaća i strana); 4) obavlja neku od privrednih delatnosti; 5) ima lukrativni cilj (dobit); 6) registruje se u Registar privrednim subjekata. Po ZOPD postoje 4 pravna oblika (forme): 1) ortačko društvo (OD); 2) komanditno društvo (KD); 3) društvo sa ograničenom odgovornošću (DOO) i 4) akcionarsko društvo (AD) Nema zakonske podele na društva lica i društva kapitala po ZOPD (za razliku od ranijeg Zakona o preduzećima iz 1996), a ne poznaje se ni Komanditno društvo na akcije. U TEORIJSKOM SMISLU VAŽNA DVA ELEMENTA: MATERIJALNI (imovina) I PERSONALNI (osnivači, članovi i zaposleni). SVOJSTVA: 1) Organizovan skup lica sa svojstvom pravnog lica; 2) Ima svoju imovinu; 3) Ima svoju delatnost; 4) Lukrativni cilj; 5) Samostalan subjekt prava Postoje i određena zajednička svojstva svih pravnoorganizacionih oblika: 1) status pravnog lica; 2) registracijom stiču pravni subjektivitet; 3) lukrativni cilj; 4) samo obavljaju
38. Ogranak i predstavništvo stranog OGRANAK – deo privrednog društva koji nema svojstvo pravnog lica, ali im privredno društvo (osnivačkim ili drugim aktom društva) može dati određenu samostalnost koja se ogleda: 1) samostalnom istupanju u pravnom prometu; 2) poseban obračun rezultata poslovanja; 3) imaju poseban podračun i dr. PO ZOPD- ogranak - , , izdvojeni organizacioni deo privrednog društva preko koga društvo obavlja delatnost, koje nema svojstvo pravnog lica a u pravnom prometu istupa u ime i za račun privrednog društva”. Ogranak može biti osnovan kako od strane domaćeg, tako i od stranog privrednog društva (za ogranak stranog društva propisana detaljan pravila u ZOPD). Specifičnosti regulative o ogranku po ZOPD: 1) autonomija organa društva (skupštine, članova OD, komplementara) da li će imati ogranak ili ne; 2) može se osnivati u vreme osnivanja društva ali i docnije; 3) mogućnost jednog ili više ogranka; 4) nema svojstvo pravnog lica – može imati određenu finansijsku samostalnost); 5) može da se registruje u registar APR-a, a obavezna registracija: a) ogranka stranog društva; b) domaćeg ogranka ako ima različitog zastupnika od društva; 6) za obaveze ogranka neograničeno odgovara društvo; 7) ako je zastupnik ogranka registrovan, smatra se i zastupnikom celog društva; 8) ogranak ima svoje mesto poslovanja, po pravilu izdvojeno od sedišta društva; 9) ogranak poslove sa trećim licima obavlja u ime i za račun društva – a u poslovanju se naznačava da je ogranak, naziv ogranka i sl. 10) prestaje odlukom skupštine društva, ortaka, komplementara ili kad prestaje i samo društvo; 11) ne može se nad ogrankom sprovoditi stečaj ili likvidacija; 12) ne može biti subjekt statusnih promena; 13) ne može biti tužen, već samo društvo. Ogranak nema sedište već , , mesto poslovanja”; nema svoju imovinu, ni delatnost. Može
39. Klasifikacija privrednih društava Prema načinu odgovornosti osnivača (vlasnika kapitala za obaveze društva): 1) društva lica i 2) društva kapitala n Prema veličini: mikro, mala srednja i velika (Preporukom Komisije EU 2003/261/EC ostavljen pojam , , preduzeće” kao svaki entitet koji se bavi privrednom delatnošću, bez obzira na formu, dakle i preduzetnike). U uporednom pravu postoje tri grupe normativa o podeli , , društava” po veličini: 1) zakonodavstva o malim i srednim preduzećima (npr. Japan, Bugarska i Češka); 2) zakonodavstva kojima se uređuje pravni položaj privrednih društava (npr. Velika Britanija, Austrija, Slovenija); 3) zakonodavstva kojima se uređuje računovodstvo (npr. Srbija, Hrvatska). PO ZOR – kriterijumi za razlikovanje: prosečan broj zaposlenih, prosečan prihod i prosečna vrednost poslovne imovine (aktive) utvrđene na dan sastavljanja finansijskih izveštaja (aritmetička sredina na početku i na kraju poslovne godine). MIKRO pravna lica i preduzetnici – 2 od 3 kriterijuma- 1) prosečan broj zaposlenih do 10; 2) poslovni prihod ne prelazi 700. 000 EUR; 3) prosečna vrednost imovine ne prelazi 350. 000 EUR MALA pravna lica – 2 od 3 kriterijuma – 1) prosečan broj zaposlenih do 50; 2) poslovni prihod ne prelazi 8. 800. 000 EUR; 3) prosečna vrednost poslovne imovine ne prelazi 4. 400. 000 EUR SREDNJA pravna lica – 2 od 3 kriterijuma – 1) prosečan broj zaposlenih do 250; 2) poslovni prihod 35. 000 EUR; 3) prosečna vrednost poslovne imovine ne prelazi n
n n n n n Po vremenu trajanja –osnovana na određeno ili neodređeno vreme. O produženju trajanja kod OD donose odluku svi ortaci, kod KD svi komplementari; kod DOO i AD dvotrećinska većina skupštine, ako statutom nije propisana većina. Po stepenu samostalnosti – samostalna i nesamostalna (zavisna) društva Po poreklu kapitala – društva domaćeg ili stranog kapitala Prema broju osnivača – jedno ili više fizičkih i/ili pravnih lica Po načinu nastanka: - slobodno izražena volja ili obavezna saglasnost nadležnog organa Po pravnom subjektivitetu: - društva- ugovori (nemaju subjektivitet); društvainstitucije (imaju) Po načinu iskazivanja kapitala: udeli (OD; KD; DOO) i akcije (AD i KD na akcije). Po načinu osnivanja: društva sa javnim upisom akcija (Otvorena AD i KD na akcije) i bez javnog upisa akcija (OD, KD, DOO i zatvoreno AD). U engleskom pravu se sreće podela na inkorporisana društva (company) i neinkorporisana (partnership) Od pravnog statusa i osnivanja: privatne i javne kompanije U nemačkoj od organizacione strukture: individualistička (gesselshaft sa lukrativnim ciljem) i kolektivistička društva (verein sa lukrativnim ciljem)
n 40. Osnivači, osnivački akt, statut i dr. akti OSNIVAČI – fizička i/ili pravna lica, domaća i/ili strana, koja osnivaju privredno društvo, shodno ZOPD i Zakonu o postupku registracije u APR. - Kod osnivanja javnih preduzeća, kao osnivač se obavezno javlja država, teritorijalna autonomija, lokalna samouprava. - Osnivač ne može biti društvo prema kome se sprovodi likvidacioni postupak. - Osnivač je i član društva, ali ne moraju svi članovi društva biti osnivači. n n OSNIVAČKI AKT – konstitutivni, pojedinačni i privatnopravni akt o osnivanju privrednog društva. Forma zavisi od broja osnivača. Ako je osnivač jedan, onda ODLUKA O OSNIVANJU, ako ih je više, onda UGOVOR O OSNIVANJU. Kad je osnivač država može se osnovati i rešenjem nadležnog organa, ili na osnovu zakona (kod javnih preduzeća). Osnivački akt pretpostavlja 4 uslova: 1) mora biti u pisanoj formi; 2) mora biti registrovan u registru; 3) mora biti potpisan od strane osnivača; 4) potpisi osnivača moraju biti overeni kod nadležnog organa. (kumulativno ispunjenje svih uslova). IZMENE I DOPUNE OSNIVAČKOG AKTA vrše se na način utvrđen zakonom za svaku formu društva. Nakon usvajanja, odluka o izmeni osnivačkog akta se potpisuje od članova društva koji su za nju glasali, a overava se pod dva zakonom predviđena
n STATUT AD – AD pored osnivačkog akta mora imati i STATUT, kojim se uređuje upravljanje društvom i druga pitanja u skladu sa ZOPD. Donošenjem Statuta, osnivački akt postaje istorijski akt i ne menja se, a Statut se može menjati. n Pored navedenih akata, društvo može doneti i druge akte, poput ugovora članova (akcionara) o regulisanju njihovih međusobnih odnosa u vezi sa društvom (prava i obaveze prema društvu). Npr. 1) posebne obaveze članova prema društvu, 2) prava i obaveze u vezi sa prenosom udela (akcija), 3) kako će glasati u skupštini, po određenim ili svim pitanjima, 4) način preraspodele dobiti među članovima; 5) način rešavanja blokade u odlučivanju; 6) druga pitanja od značaja za međusobne odnose. Pisana je forma obavezna i potpisuju ga saugovarači. NIŠTAVOST OSNIVAČKOG AKTA – u našem pravu regulisana tri pitanja u vezi ništavosti osnivačkog akta: a) razlozi koji dovode do njegove ništavosti; b) postupak za utvrđivanje ništavosti i c) pravno dejstvo ništavosti. a) Razlozi za ništavost osnivačkog akta: 1) ako nema formu propisanu ZOPD; 2) ako je delatnost društva koja se navodi u osnivačkom aktu suprotna prinudnim propisima ili javnom poretku; 3) ako ne sadrži odredbe o poslovnom imenu društva, ulozima članova, iznosu osnovnog kapitala ili pretežnoj delatnosti društva; 4) ako su svi potpisnici, u trenutku zaključenja osnivačkog akta, bili pravno ili poslovno nesposobni. b) Postupak: sudski, parnični postupak. c) Dejstvo ništavosti osnivačkog akta: Ništavost ne proizvodi dejstvo na pravne poslove društva sa savesnim trećim licima. Odgovornost ortaka i komplementara solidarna, n
n OSNIVANJE PRIVREDNOG DRUŠTVA – važna 4 pitanja: 1) sistem osnivanja (uslovi i momenat nastanka); 2) postupak; 3) registracija; 4) objavljivanje registracije. SISTEM OSNIVANJA – momenat nastanka društva od posebnog pravnog značaja. Od tog trenutka društvo stiče pravni subjektivitet. 1) Sistem slobodnog udruživanja – Ovaj sistem podrazumeva donošenje akta o osnivanju u formi ugovora, pravila društva ili statuta od strane osnivača, koji, na osnovu jednog od ovih akata, donose odluku o osnivanju konkretnog pravnog oblika. Donošenjem takve odluke smatra se da je društvo osnovano. 2) Normativni sistem (sistem normativnog akta) – Uslovi i postupak za osnivanje unapred propisani zakonom. Društvo je osnovano ako se ispune propisani uslovi i ako se upis izvrši na zakonom propisani način. Po ispunjenju uslova ovlašćeno lice podnosi registracionu prijavu. Registrator ceni samo da li su formalno ispunjeni unapred propisani uslovi, ne i njihovu celishodnost, a potom upisom u registar društvo se smatra osnovanim. Prihvaćen sistem u NAŠEM PRAVU! 3) Zakonski sistem- Društvo se, po ovom sistemu, može osnovati zakonom ili upravnim (administrativnim) aktom donetim po osnovu zakona. 4) Sistem saglasnosti - , , Sistem dozvole” ili , , Sistem odobrenja” 5) Sistem koncesije- Poseban sistem prethodne saglasnost (dozvole) koja se daje na osnovu Zakona o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama i Zakonu o stranim ulaganjima. Za osnivanje društva (koncesionog preduzeća, društvo za posebne namene), koje se može registrovati samo za zakonom određene delatnosti (npr. eksploatacija prirodnog bogatstva, izgradnja i eksploatacija autoputa i dr. ), zahteva n
41. Registracija privrednih subjekata n n n n EVIDENCIJA (REGISTRACIJA) – uopšte – unošenje određenih podataka, odnosno činjenica na određenom mestu i ima vrednost potvrde njihovog postojanja. Značajnije evidencije za poslovno pravo su KATASTAR I REGISTRI – javne knjige koje vode organi uprave, pravosuđa ili neke druge organizacije, u kojima se unose relevantne činjenice radi individualizacije nekog subjekta ili objekta. DVE KONCEPCIJE O REGISTRACIJI PRIVREDNIH SUBJEKATA – 1) angloamerička koncepcija (registraciju vrši upravni organ u upravnom postupku); 2) kontinentalna koncepcija (registraciju vrši sud po pravilima vanparničnog postupka). ZNAČAJ – zaštita savesnih učesnika u pravnom prometu, jer omogućavaju zainteresovanim subjektima da se upoznaju sa činjenicama od značaja za privredni promet i da se tako zaštite od rizika zaključivanja pravnih poslova sa insolventnim subjektima, nepostojećim partnerima i neovlašćenim licima. IZVORI PRAVA: Zakon o postupku registracije u Agenciji za privredne registre (donet umesto ranijeg Zakona o registraciji privrednih subjekata). Značajni i ZOPD, Zakon o opštem upravnom postupku… Na nivou EU za registraciju privrednih subjekata značajna PRVA DIREKTIVA EU, koja je zamenjena novom direktivom iz 2009. godine. Po našem zakonodavcu – registracija predstavlja upis, promena ili brisanje podataka i dokumenata u registrima koje vodi Agencija. NAČELA O REGISTRACIJI: 1) javnosti i dostupnosti; 2) tačnosti i pretpostavke savesnosti; 3) formalnosti; 4) vremena nastanka; 5) vremenskog redosleda. Predmet registracije: 1) osnivanje, povezivanje i prestanak priv. subjekta; 2) statusne
U uporednom pravu postoje dve koncepcije o registraciji, u pogledu njenog značaja: 1) Prema prvoj koncepciji – registracija ima konstitutivno dejstvo za nastanak prava (npr. Nemačka, Austrija, Francuska, Slovenija); 2) Prema drugoj koncepciji – registar se izjednačava sa običnim katalogom, a upis ima samo deklarativno dejstvo (npr. Engleska, Irska, Italija…) n. APR – osnovana posebnim zakonom i ima svojstvo pravnog lica. Sedište – Beograd. Organizacione jedinice i izvan Beograda, ali nemaju poseban pravni subjektivitet. Organi: upravni odbor, nadzorni odbor i direktor. n. REGISTAR PRIVREDNIH SUBJEKATA – jedinstvena, centralna, javna, elektronska baza podataka o privrednim subjektima, formirana na teritoriji Srbije, u koju se podaci unose i čuvaju u skladu sa zakonom. Vodi ga APR! Javno je dostupan i predstavlja jedinstvenu elektronsku bazu podataka – kod nas postoji mogućnost elektronskog pristupa. n. POSTUPAK REGISTRACIJE – u uporednom pravu postupak registracije vrši se na zahtev ovlašćenog lica privrednog subjekta. U određenim slučajevima moguća i na zahtev trećeg zainteresovanog lica, kao i po službenoj dužnosti. Postupak – upravni. -U SRBIJI – postupak se pokreće podnošenjem REGISTRACIONE PRIJAVE Ageniciji (izuzetno po službenoj dužnosti). Prijava na propisanom obrascu, sa minimumom zakonskih elemenata (naziv registra, predmet i vrsta registracije, identifikacioni podaci o podnosiocu prijave, način na koji podnosilac zahteva da mu se izvrši dostava odluke od registratora. Uz prijavu i dokumenti u originalu ili overenom prepisu, kao i dokaz o uplati naknade za vođenje postupka registracije. Prijava se podnosi neposredno ili poštom. Prijava se mora podneti u roku od 15 dana od donošenja dokumenta ili nastanka promene. Po prijemu prijave, PROVERA ISPUNJENOSTI FORMALNIH USLOVA za registraciju i odluka u roku od 5 dana od podnošenja prijave (izuzetno za fin. Izveštaje n
n n n n n 42. Imovina i kapital privrednog društva IMOVINA DRUŠTVA - jedinstvena, i predstavlja skup prava jednog društva. Obaveze društva ne ulaze u njegovu imovinu. Ekonomsku osnovu svakog društva čini njegova imovina. To je njegov materijalni supstrat. Imovina društva je odvojena od imovine njegovih članova. Po pravilu, imovina privrednog društva je u pravnom prometu. Postoje i određeni izuzeci. PO ZOPD – imovina društva – skup stavi i prava u vlasništvu društva. Neto imovina društva – razlika između vrednosti imovine i obaveza društva. Osnovni kapital – novčana vrednost upisanih uloga članova društva. FORMIRANJE IMOVINE – unošenjem odn. uplatom uloga u društvo prilikom osnivanja, a kasnije i prihodima iz poslovanja društva. Na osnovu unetog uloga osnivači stiču udele u društvo, odn. akcije kod AD. Ulozi mogu biti nenovčani i novčani, a nenovčani se moraju izraziti u dinarima. Nenovčani ulozi: 1) u stvarima; 2) u pravima; 3) radu i uslugama; 4) udeli i akcije u drugim društvima. Procena nenovčanih uloga, na dva načina: 1) sporazumna procena i 2) nezavisna procena (obavezna jedino kod javnih AD). Procena vrednosti nenovčanog uloga ne može biti starija od jedne godine od dana njegovog unosa, i mora se registrovati i objaviti. Za slučaj da nastupe okolnosti koje umanjuju vrednost procenjenog uloga – obavezna nova procena. Članovi sa 5% udela (akcija) mogu zahtevati od društva da izvrši procenu nenovčanog uloga. Ako društvo ne postupi po zahtevu u roku od 15 dana, može se zahtevati procena u sudskom vanparničnom postupku. Zahtev sudu najkasnije se može podneti 90 dana od unosa nenovčanog uloga. Izuzetak od procene – odbor direktora (nadzorni odbor) može odlučiti da ne vrši
n n n Ulozi moraju biti uplaćeni odn. uneti u zakonskom roku. Rok: 1) za sva društva najkasnije 5 godina, osim u slučaju kada se radi o osnivanju javnog AD – uplata uloga odmah: 2) u slučaju povećanja kapitala javnog AD, unos novčanog uloga – odmah po isteku roka za upis akcija a nenovčani u roku od 2 godine. ZOPD – propisuje odgovornost osnivača za unošenje uloga u imovinu društva. Društvo ne može osloboditi osnivača obaveze unosa uloga u društvo (osim u slučaju smanjenja osnovnog kapitala uz zaštitu poverilaca). Društvo za svoje obaveze odgovara celokupnom svojom imovinom, u izvršnom, stečajnom i likvidacionom postupku. Imovina društva mora biti izražena u novcu. Na osnovu unetog odn. uplaćenog uloga, članovi stiču udele, odn. akcije (članska i imovinska prava). Imovina privrednog društva nema aktivu i pasivu, već samo može postojati aktiva i pasiva imovinske mase. Društvo za svoje obaveze odgovara celokupnom svojom imovinom, a članovi snose samo rizik do vrednosti unetog, odn. uplaćenog uloga. Kao izuzetak od navedenog pravila – PROBIJANJE PRAVNE LIČNOSTI. STICANJE I RASPOLAGANJE IMOVINOM VELIKE VREDNOSTI – pravni institut koji se odnosi na društva kapitala, posebno AD. 1) Pojam: pod nima se podrazumeva jedan prenos ili više povezanih prenosa odn. Raspolaganja imovinom čija nabavna i/ili prodajna i/ili tržišna vrednost u momentu donošenja odluke predstavlja 30% ili više od knjigovodstvene vrednosti ukupne imovine društva iskazane u poslednjem bilansu stanja. 2) Postupak: uz prethodnu ili naknadnu saglasnost skupštine akcionara. Odbor direktora (nadzorni odbor) priprema predlog odluke, sastavni materijal sednice čini nacrt ugovora, i potom, odluka skupštine 3/4 većinom. 3)Posledice nepoštovanja procedure: 1) poništaj ako nnije bilo saglasnosti, na zahtev članova sa 5% udela; 2) članovi odbora direktora solidarno odgovorni ako nije bilo
43. Poslovno ime privrednog društva Elementi individualizacije privrednih subjekata su: 1) poslovno ime (firma); 2) sedište, 3)delatnost i 4) pravnoorganizacioni oblik (pravna forma). n. REČ FIRMA – lat. Firmare – potvrditi. Kod nas se koristi izraz –POSLOVNO IME po ZOPD. n. POSLOVNO IME – u teoriji se definiše kao ime, odn. naziv pod kojim priv. društvo posluje. n. Prema ZOPD, poslovno ime obavezno sadrži naziv, pravnu formu i mesto u kome je sedište društva (npr. , , IZVOR” DOO Aranđelovac). n. Načelno postoji sloboda u izboru poslovnog imena, ali postoje i propisana ograničenja u pogledu naziva: 1) ne sme biti istovetno nazivu drugog društva; 2) ne sme izazivati zabludu o identitetu. Takođe, poslovno ime ne može: 1) da vređa javni moral; 2) da izaziva zabludu u pogledu pravne forme, 3) da izaziva zabludu u pogledu pretežne delatnosti društva. n. Poslovno ime može biti stvarno (realno) ili personalno (lično), sastavljeno od jedne ili više reči, kovanica i slično. Poslovno ime se može menjati. Poslovno ime, kao i njegova promena se registruju u Registru privrednih subjekata APR-a. n. Izuzetno u našem pravu naziv društva može biti: 1) na stranom jeziku; 2) može da sadrži pojedine strane reči; 3) na latiničnom pismu engleskog jezika; 4) da sadrži rimske i arapske brojeve. n. U pravnom prometu moguće je koristiti i skraćeno poslovno ime (naziv i pravna forma po ZOPD)! U našem pravu se poslovno ime ne može preneti na drugo lice, nezavisno od lica čije je individualno obeležje. Poslovno ime je apsolutno pravo dvostruke prirode, jer je lično i imovinsko pravo, s tim što oba čine jednu celinu. Lično – jer čini ime subjekta; n
n n n n 2) FAKULTATIVNI ELEMENTI: oni elementi koji bliže i detaljnije označavaju privredno društvo (npr. godina osnivanja, slika, zaštitni znak i sl. ). , , Predmet poslovanja” je po ZOPD fakultativan element. 3) ELEMENTI POD POSEBNIM PRAVNIM REŽIMOM– uslovno dopušteni, po ZOPD su oni elementi koji se mogu uneti u poslovno ime uz dozvolu nadležnog organa odnosno saglasnost određenog lica. Ovde imamo tri katergorije naziva: 1) naziv domaće države ili njene teritorije i autonomne pokrajine; 2) nazivi stranih država ili međ. organizacija; 3) lično ime fizičkog lica. 4) ZABRANJENI ELEMENTI – ne smeju ući u poslovno ime, poput imena drugog poslovnog društva, neistiniti podaci, pogrdni i nemoralni izrazi, službene oznake za kontrolu i garanciju kvaliteta proizvoda ili usluga i dr. PRINCIPI POSLOVNOG IMENA: 1) načelo istinitosti; 2) načelo javnosti; 3) načelo jedinstvenosti; 4) načelo isključivosti; 5) načelo stalnosti; 6) načelo slobodnog izbora; 7) načelo obaveznosti; 8) načelo prioriteta ZAŠTITA POSLOVNOG IMENA – u uporednom pravu moguća zaštita na više načina: po pravilima trgovinskog prava, prava o nelojalnoj konkurenciji, o industrijskoj svojini, autorskom pravu i krivičnom pravu. Inače, prisutne su dve teorije u uporednom pravu u pogledu zaštite poslovnog imena: 1) teorija firme kao subjektivnog prava; 2) teorija firme kao objektivnog prava. KOD NAS poslovno ime uživa višestruku zaštitu: 1) na osnovu zakona (ex officio); 2) po osnovu podnošenja tužbe od zainteresovanog lica; 3) po osnovu nelojalne konkurencije; 4) po osnovu krivičnopravne zaštite. Ukoliko se ne ispoštuju ograničenja u pogledu poslovnog imena (vređanje morala, zabluda o formi ili pretežnoj delatnosti), zaštita tužbom od javnog pravobranioca, a presudom se nalaže promena naziva. Ako ne usledi promena u roku od 30 dana,
n n n n 44. Delatnost i sedište privrednog društva U pravnoj teoriji se razlikuje delatnost od predmeta poslovanja (kao širi pojam). Predmet poslovanja bi bio skup delatnosti kojima se društvo bavi, dakle skup svih njegovih poslovnih aktivnosti. Saglasno savremenim tržišnim principima, po ZOPD, ustanovljena načelno sloboda obavljanja delatnosti: , , društvo može obavljati sve delatnosti koje nisu zakonom zabranjene”. Delatnost se utvrđuje osnivačkim aktom i registruje se. Društvo može obavljati jednu ili više delatnosti. Delatnost se može registrovati pod 3 uslova: 1) da nisu zabranjene; 2) da su po svojoj prirodi privredne; 3) da se obavljaju radi sticanja dobiti. Za obavljanje određenih delatnosti zahteva se dobijanje posebne saglasnosti, a određene delatnosti su vezane i samo za pojedine pravnoorganizacione oblike. Delatnosti podležu registraciji, ali ne sve. One koje uobičajeno idu uz registrovanu delatnost se ne registruju. ZOPD koristi i termin , , pretežna delatnost”, koji ukazuje na to da društvo ima pretežnu delatnost koja se registruje, s tim da može obavljati i sve druge delatnosti koje nisu zakonom zabranjene nezavisno od činjenice da li su određene osnivačkim aktom, odnosno statutom. ZNAČAJ: 1)obavezan element poslovnog imena, pa se ne može registrovati društvo bez nje; 2) određuje obim poslovne aktivnosti društva. POSAO IZVAN DELATNOSTI - uzrokuje pitanje njegove valjanosti. U doktrini 3 pristupa ovom pitanju: a) teorija Ultra vires – svi poslovi mimo ovlašćenja su ništavi; b) zaključeni poslovi ostaju na snazi a odgovorno lice se kažnjava; c) i u našem pravu zastupljeno, poslovi izvan delatnosti ostaju na snazi, ako je druga strana bila savesna, odn. nije znala da je u
n. Za otpočinjanje obavljanja delatnosti, u funkcionalnom smislu, neophodno je ispunjenje tehničko-tehnoloških uslova, uslova bezbednosti na radu i zdrave životne sredine. Naš pravni sistem prihvata FLEKSIBILAN režim, koji dozvoljava privrednom društvu da se registruje i otpočne sa obavljanjem delatnosti, a potom da ispuni pomenute uslove. n. SEDIŠTE PRIVREDNOG DRUŠTVA – mesto na teritoriji Srbije iz koga se upravlja poslovanjem društva i koje je kao takvo određeno osnivačkim aktom i odlukom skupštine. n. Različito se definiše u pravnoj nauci i zakonodavstvu. Po jednima – centar pravnog života, odn. mesto sedišta uprave. Po drugima –centar poslovnih aktivnosti (sedište delatnosti i uprave). Naš zakonodavac se opredelio za prvi kriterijum. n. ODREĐIVANJE SEDIŠTA – 1) sedište po mestu osnivanja (koncept inkorporacije); 2) sedište po mestu upravljanja ili obavljanja delatnosti (koncept realnog, odn. stvarnog sedišta); 3) sedište po mestu označenom u osnivačkom aktu ili statutu (koncept statutarnog sedišta). n. PREMA ZOPD u kontekstu sedišta uvedena dva nova pravna instituta: 1) mesto zasnivanja nadležnosti suda i 2) adresa za prijem pošte. n. Tako je, pored registrovanog sedišta, moguće zasnovati mesnu nadležnost suda i prema MESTU TRAJNOG OBAVLJANJA DELATNOSTI. Takođe, pored pravila dostavljanja u mestu sedišta društva, moguće je izvršiti dostavljanje i na eventualno određenu ADRESU ZA PRIJEM POŠTE, a društvu je dopušteno i da ima elektronsku adresu. n. Značajno pravilo koje onemogućava izbegavanje prijema: Ako je dostava na registrovanu adresu neuspešna putem preporučene pošiljke, smatraće se da je uredno izvršena istekom roka od 8 dana od drugog slanja te pošiljke, pod uslovom da je između dva slanja proteklo najmanje 15 dana. n. Ovaj vid dostavljanja se ne odnosi na sudski i upravni postupak, ali je značajan npr. za dostavljanje OPOMENE PRED UTUŽENJE! n. PROMENA SEDIŠTA – odluku donosi skupština, i svaka promena se unosi u registar APR-a. n. ZNAČAJ SEDIŠTA – 1) mesto zaključenja ugovora; 2) mesna nadležnost; 3) pripadnost
45. Zastupanje privrednog društva n n n n ZASTUPANJE – u nepravnom smislu – svako istupanje kojim se brani neki stav, interes, ideja, bez preuzimanja prava i obaveza. U pravnom smislu – istupanje na osnovu ovlašćenja i u granicama ovlašćenja kojim se preuzimaju prava i obaveze, ili se ista menjaju, ili prestaju u ime i za račun zastupanog. Šire poimanje u pravnom smislu – istupanje u ime i za račun zastupanog, kao i ono putem koga se deluje za račun drugog lica, a u svoje ime (komisioni posao). U užem smislu – samo istupanje kod koga je zastupnik ovlašćen da svojom izjavom volje preuzima prava i obaveze, u ime i za račun zastupanog. Zastupanje je pravno istupanje u ime i za račun privrednog društva, tj. zaključivanje pravnih poslova, vršenje pravnih radnji, istupanje pred sudom i drugim nadležnim organima na osnovu ovlašćenja i u granicama datih ovlašćenja. Lica – zastupnik (lice koje vrši zastupanje) i zastupani (lice koje zastupa). Privredno društvo je pravno lice koje preuzima prava i obaveze u pravnom prometu putem zastupanja. Pravni osnov za zastupanje može da proizađe iz: 1) zakona, 2) akta privrednog društva; 3) odluke nadležnog organa; 4) izjave volje zastupanog – punomoćje. U pogledu zakonskog zastupanja, treba reći da OD mogu zastupati svi ortaci; KD svi komplementari; DOO i AD jedan ili više direktora, odn. predsednik ili članovi upravnog ili izvršnog odbora. Dužnost poštovanja ovlašćenja zastupnika prilikom zastupanja zastupanog. Prekoračenje ovlašćenja načelno ne utiče na savesno treće lice, ali dovodi do odgovornosti zastupnika za štetu. VRSTE ZASTUPNIKA:
Status zakonskog zastupnika po sili zakona ima direktor, odn. predsednik odbora direktora. 2) Punomoćnik po zaposlenju (punomoćnik na osnovu radnog mesta) – mogu da zaključuju poslove koji su u delokrugu njihovog radnog mesta. 3) Zastupnici na osnovu akta ili odluke nadležnog organa društva- Statutom, osnivačkim aktom ili odlukom nadležnog organa društva mogu se odrediti i druga lica da zastupaju društvo, osim zakonskih zastupnika, a ta odluka se mora registrovati. 4) Prokura – institut koji vodi poreklo iz germanskog prava. Anglosaksonski i romanski sistemi je ne poznaju. Daje se u velikim privrednim društvima radi rasterećenja direktora. Definiše se kao – poslovno punomoćje kojim društvo ovlašćuje jedno ili više fizičkih lica da u njegovo ime zaključuju pravne poslove i preduzimaju druge pravne radnje u vezi sa delatnošću društva. Reč je o najširem ovlašćenju, širem od svakog poslovnog ovlašćenja iz ZOO. Izuzetno prokuristu može imati i ogranak. Prokurista je ovlašćen da: 1) zaključuje ugovore; 2) preduzima pravne radnje; 3) obavlja poslove u vezi sa delatnošću društva. Ograničenja – ne može bez posebnog ovlašćenja da: 1) zaključuje pravne poslove u vezi sa sticanjem, otuđenjem, opterećenjem nepokretnosti i udela i akcija koje društvo poseduje u drugim društvima; 2) preuzima menične obaveze i obaveze jemstva; 3) zaključuje ugovore o zajmu i kreditu; 4) zastupa društvo u sudskim postupcima ili pred arbitražom. Kod zajedničke prokure moguće je predvideti i ograničenje obavezom supotpisa. Daje se, po pravilu, na osnovu odluke članova društva, odn. skupštine, a preduzetnik je daje lično. Prokura se registruje, i ne može se ograničiti, osim zakonskih ograničenja. Daje se n
46. Revizija POJAM – postupak provere i ocene finansijskih izveštaja, kao i podataka i metoda koji se primenjuju pri sastavljanju finansijskih izveštaja, na osnovu kojih se daje nezavisno stručno mišljenje o tome da li finansijski izveštaji u svim materijalno značajnim aspektima daju istinit i pošten prikaz finansijskog stanja i rezultata poslovanja pravnog lica u skladu sa odgovarajućom regulativom za izradu finansijskih izveštaja. n VRSTE: I prema kriterijumu oblasti u kojoj se vrši: 1) državna revizija (javni sektor); 2) eksterna (zakonska) revizija (privatni sektor); 3) zadružna revizija (zadružni sektor) II prema kriterijumu statusa lica koji je vrše: 1) interna (lica zaposlena u društvu) 2) eksterna. Polazeći od pravnog osnova za uspostavljanje interne kontrole, razlikuje se: a) obavezna interna revizija; b) dobrovoljna (fakultativna) interna revizija. III Saglasno Direktivi 2006/43/EC- naš zakonodavac počinje koristiti pojam , , zakonska revizija” umesto pojma , , revizija finansijskih izveštaja”. Zakonska revizija – revizija godišnjih i konsolidaovanih finansijskih izveštaja sastavljenih u skladu sa Zakonom o računovodstvu. Obavezna je zakonska revizija za: 1) velika i srednja privredna društva; 2) javna društva, nezavisno od njihove veličine; 3) sva društva i preduzetnike koji ostvare poslovni prihod veći od 4. 400. 000 EUR u poslovnoj godini. Obavezna je i zakonska revizija konsolidovanih finansijskih izveštaja za matična privredna društva koja sastavljaju konsolidovane finansijske revizije. Pored obavezne zakonske razlikuje se i dobrovoljna zakonska revizija. Zakonska revizija godišnjih finansijskih izveštaja vrši se u skladu sa zakonom i n
3) Samostalni revizor – licencirani ovlašćeni revizor, koji osim licence ima i važeću dozvolu za obavljanje revizije u formi preduzetnika; 4) Ovlašćeni interni revizor – ima odgovarajuće stručno zvanje stečeno zakonom, tj. koje ima sertifikat (a ne licencu!) Komore o tom stečenom zvanju. LICENCA- se izdaje fizičkom licu koje ispunjava sledeće uslove: 1) da ima položen ispit za zvanje ovlašćeni revizor; 2) da ima stečeno visoko obrazovanje na studijama drugog stepena, odnosno master; 3) da ima najmanje tri godine praktičnog iskustva na poslovima revizije, odn. 2 godine na poslovima uz nadzor licenciranog ovlašćenog revizora; 4) da ne postoji zabrana izdavanja nove licence, 5) da nije pravnosnažno osuđivan za krivična dela koja ga čine nedostojnim za obavljanje poslova revizije. Licenca prestaje istekom 3 godine, produžava se a može biti i oduzeta. U pravnim sistemima tržišne privrede poslove revizije finansijskih izveštaja vrši se u formi individualnih trgovaca ili trgovačkih društava. Naš Zakon o reviziji poznaje društva za reviziju i samostalnog revizora preduzetnika. Društvo za reviziju – privredno društvo sa sedištem u Srbiji, koje je osnovano u skladu sa ZOPD i Zakonom o reviziji i ima važeću dozvolu za obavljanje revizije. Reviziju mogu da obavljajusamo ona društva za reviziju koja ispunjavaju dva posebna uslova: 1) u kojima većinu akcija ili udela imaju društva za reviziju, odn. licencirani ovlašćeni revizori ili revizorska društva država članica, odn. Revizori država članica; 2) u kojima većina ili najviše ¾ članova organa upravljanja moraju biti licencirani ovlašćeni revizori ili društva za reviziju, odn. Revizori ili revizorska društva država članica. Pravni instrument za vršenje revizije – ugovor o reviziju. Bitni elementi (pružanje usluga revizije i provizija). DRŽAVNA REVIZORSKA INSTITUCIJA – regulisana Zakonom o Državnoj revizorskoj instituciji. Subjekti revizije su direktni i indirektni korisnici budžetskih sredstava.
n n n n 47. Individualni preduzetnik PREDUZETNIŠTVO – društvena i ekonomska pojava, stara koliko i ljudsko društvo. Prema kriterijumu broja lica koja se bave preduzetništvom, razlikuje se: individualno i kolektivno. INDIVIDUALNO PREDUZETNIŠTVO – zasniva se na privatnoj svojini, ekonomskoj individualnoj slobodi (slobodi preduzetništva) i tržišnoj utakmici (konkurenciji). Karakteristično je za individualnog trgovca, zanatliju, a počiva na međuzavisnosti svojine, upravljanja i rizika. Predstavlja individualnu formu privrednog subjekta. KOLEKTIVNO PREDUZETNIŠTVO – nastalo u uslovima krupne robne proizvodnje i u trenutku odvajanja vlasničke (preduzetničke) i upravljačke (menadžerske) funkcije. Međutim, kod njega ne mora da znači da se obavezno gubi individualnost preduzetničkih aktivnosti. ISTORIJAT – individualni trgovac kao pravni institut vodi poreklo još iz vremena nastanka trgovačkog prava (ius mercatorium). Razvija se različitim tempom kroz razne faze društvenog razvitka. Danas osnov privrednog razvoja, naročito zemalja u tranziciji. IZVORI- Zakon o privrednim društvima (2011). Ranije: Zakon o ličnom radu (1989), Zakon o privatnim preduzetnicima (1989 sa više izmena i dopuna, poslednje 2002), Zakon o preduzećima (1996), Zakon o privrednim društvima (2004). ZAKONSKA DEFINICIJA: Individualni preduzetnik je poslovno sposobno fizičko lice koje obavlja delatnost u cilju ostvarivanja prihoda i koje je kao takvo registrovano. Na osnovu zakonske definicije može se reći da je : 1) preduzetnik samo ono fizičko lice koje je poslovno sposobno; 2) preduzetnik je registrovano fizičko lice (npr. u anglosaksonskom pravu se ne registruje, već samo evidentira); 3) može obavljati sve
Pod pojam preduzetnika se podvodi i fizičko lice upisano u poseban registar, koje obavlja delatnost slobodne profesije uređenu posebnim propisom, pod uslovom da je tim propisom tako određeno. (npr. javni izvršitelj, prema Zakonu o izvršenju i obezbeđenju). Individualni poljoprivrednik se ne smatra preduzetnikom, osim ako posebnim zakonom nije drugačije uređeno (jer se pretpostavlja da on uobičajeno proizvodi za svoje potrebe). n TEORIJSKI POJAM - premisa – individualni preduzetnik je ekonomsko-pravna kategorija. U određivanju pojma privrednog društva ima se u vidu predmet ili pravni oblik, a kod određivanja pojma preduzetnika se polazi od njegove delatnosti ili profesije (zanimanja). INDIVIDUALNI PREDUZETNIK – je fizičko lice koje se u vidu zanimanja bavi trgovinom, u svoje ime, za sopstveni račun i na sopstveni rizik, radi ostvarivanja profita. ON NEMA SVOJSTVO PRAVNOG LICA!!! Načelno, osnovne pretpostavke 1) fizičko lice mora da je poslovno sposobno; 2) fizičko lice je dužno da podnese prijavu za obavljanje preduzetničke delatnosti; 3) nadležni organ je dužan da registruje, odnosno evidentira fizičko lice za obavljanje preduzetničke delatnosti; 4) obavlja delatnost u svoje ime, za sopstveni račun i na sopstven rizik; 5) obavlja delatnost u cilju sticanja prihoda; 6) ima poslovno ime (firmu) koje po pravilu sadrži i njegovo lično ime; 7) ima sedište; 8) po pravilu sam vrši poslove zastupanja, ali može te poslove da poveri i drugom licu (poslovođi); 9) posluje sredstvima u privatnoj svojini; 10) može u svoju privrednu delatnost (poduhvat) da angažuje rad, novac, stvari (pokretne i nepokretne), imovinska prava, hartije od vrednosti; 11) može angažovati druga lica po osnovu ugovora; 12) može se povezivati sa drugim privrednim subjektima; 13) može se udruživati u poslovna (interesna) ili profesionalna udruženja; 14) prestaje n
n n n n Opšti uslovi za organizovanje preduzetnika: 1) da fizičko lice ima opštu zdravstvenu sposobnost; 2) poslovno sposobno; 3) ima opremu i kadrove za odgovarajuću delatnost; 4) da mu pravnosnažnom sudskom odlukom nije zabranjeno obavljanje određene delatnosti, dok traju pravne posledice osude; 5) da je registrovano u odgovarajućem registru. POSLOVNO IME – obavezno sadrži njegovo lično i porodično ime, opis pretežne delatnosti, oznaku , , preduzetnik” ili skraćenicu , , pr”, sedište i adresu. Dopušten je i poseban naziv. SEDIŠTE – mesto iz kojeg upravlja obavljanjem delatnosti - (registruje se). Registruje se i tzv. izdvojeno mesto poslovanja, koje je zakonom dozvoljeno. POSLOVOĐENJE – preduzetnik ga vrši lično (zastupa i upravlja preduzetničkom delatnošću). Ali, može na osnovu pisanog ovlašćenja poslovođenje preneti poslovođi. Poslovođenje može biti opšte ili ograničeno. Poslovođa ima svojstvo zakonskog zastupnika, pa se registruje. Lica koja rade za preduzetnika moraju biti u radnom odnosu, izuzev članova porodičnog domaćinstva koji kod njega mogu raditi povremeno ili privremeno, bez zasnivanja radnog odnosa, pod zakonom predviđenim uslovima (1 -povremeno tokom dana i isključivo u sedištu, ako je njegovo prisustvo neophodno zbog prirode obavljanja delatnosti; 2 -privremeno tokom osposobljavanja za specifične delatnosti). Preduzetnička delatnost nakon smrti preduzetnika može biti nastavljena na osnovu rešenja o nasleđivanju ili sporazumu svih naslednika, a nakon toga prijava nastavka u roku od 30 dana od dana smrti preduzetnika, u registar. Odgovara za obaveze celokupnom svojom imovinom. Gubitak svojstva: 1) odjava; 2) po sili zakona ( smrt ili trajni gubitak posl. sposobnosti;
n. NAZIV 48. DOO – naziv, nastanak, svojstva, - , , društvo sa ograničenom odgovornošću” u teorijskopravnom smislu pojam… nije najbolje rešenje u pogledu naziva. 1) Asocira da , , društvo ograničeno odgovara za svoje obaveze” – a ono odgovara celokupnom imovinom. 2) , , društvo”, a može biti osnivač i jedan član. n. NASTANAK – vodi poreklo iz nemačkog zakonodavstva – nemački Zakon o DOO (1892). n. SVOJSTVA: pokazuje svojstva i društva lica i društva kapitala. Sličnost sa društvom kapitala: odgovara svojom imovinom za obaveze. Sličnost sa društvom lica: osnivače vezuje uzajamno poverenje; potom osnivačkim ugovorom (dogovorom) se može uticati i na nadležnosti skupštine (kaže ZOPD, , , ako osnivačkim aktom nije drugačije uređeno, skupština…). Dakle, autonomija članova mnogo šira od AD. n. OSNOVNE KARAKTERISTIKE: 1) ima status pravnog lica; 2) imovina odvojena od imovine članova; 3)ulozi članova mogu biti novčani i nenovčani, izraženi u novcu; 4) zbir vrednosti uloga čini osnovni kapital društva; 5) SVAKI ČLAN IMA JEDAN UDEO , , jedan član, jedan udeo”; 6) zajedničko poslovno ime (realno ili lično); 7) pogodan za sve delatnosti osim ako se zakonom zahteva druga forma; 8) broj članova načelno ograničen; 9) minimalni osnovni kapital predviđen zakonom; 10) upravljanje po pravilu vrše vlasnici; 11) osnivači – fizička i/ili pravna lica. n. POJAM - , , društvo u kome jedan ili više članova imaju udele u osnovnom kapitalu društva, s tim da članovi društva ne odgovaraju za obaveze društva” (ZOPD, čl. 139). n. OSNIVANJE – samo simultanim načinom, tj. bez javnog poziva i upisa uloga (suprotan je sukcesivni način). Osnivači – fizička i/ili pravna lica, domaća i/ili strana. Lica koja pristupe kasnije – članovi društva. Osnivač može biti i jedno lice!. Broj članova
49. DOO – osnovni kapital, ulozi, udeli… n n n Suštinu svih pravnih odnosa u DOO čine tri kategorije od fundamentalnog značaja: 1) osnovni kapital; 2) ulozi; 3) udeli članova u društvu. OSNOVNI KAPITAL – formira se od uloga članova, nakon kojeg uložena imovina članova postaje imovina društva (a članovi stiču srazmerni procenat udela). Minimalni novčani deo – 100 dinara, osim ako posebnim zakonom nije predviđen veći iznos. (Postoje zagovornici ZA i PROTIV ovakvog rešenja o niskom minimumu novčanog kapitala). Tri funkcije osnovnog kapitala – 1) garantni fond za poverioce (garantna funkcija); 2) pomoću njega se određuju udeli članova; 3) početna imovina za poslovanje društva. POVEĆANJE OSNOVNOG KAPITALA: odlukom 2/3 članova skupštine – 1)novim ulozima postojećih članova ili člana koji pristupa društvu; 2) pretvaranjem rezervi ili dobiti u osnovni kapital; 3) konverzijom potraživanja u kapital; 4) statusnim promenama koje imaju za posledicu povećanje kapitala; 5) konverzijom dodatnih uplata u osnovni kapital. (Osim ako osnivačkim aktom nije drugačije određeno, članovi imaju pravo prečeg upisa prilikom povećanja osnovnog kapitala novim ulozima u srazmeri sa svojim udelima). SMANJENJE OSNOVNOG KAPITALA: odlukom 2/3 članova skupštine – Kod DOO postoji mogućnost smanjenja osnovnog kapitala, ali ne više od vrednosti minimalnog osnovnog kapitala. Za smanjenje važi shodna primena odredbi o smanjenju kapitala AD. Odluka o smanjenju se registruje najkasnije 3 meseca od donošenja. Način smanjenja: 1) povlačenjem i poništenjem udela članova; 2) poništenje sopstvenih udela; 3) smanjenjem nominalne vrednosti udela. Smanjenje se vrši uz primenu
UDELI- princip , , jedan udeo jedan član”. Stiče se srazmerno vrednosti uloga u društvo, osim ako osnivačkim aktom pri osnivanju, ili jednoglasnom odlukom članova nije određeno drugačije. Udeli mogu, ali i ne moraju biti jednake vrednosti. Jedan udeo-jedan glas (ali njegova vrednost se ceni prema vrednosti učešća u kapitalu!!!) n Sticanjem udela stiču se članska prava i druga prava u društvu: 1) pravo glasa u skupštini; 2) pravo učešća u dobiti; 3) pravo učešća u likvidacionom ostatku; 4)druga prava predviđena zakonom. n Udeo može pripadati jednom titularu, a mogu postojati i suvlasnici udela. n Društvo ne može pružati nikakve finansijske podsticaje članovima, zaposlenima za sticanje udela (davanje zajmova, jemstva, garancija). Takav pravni posao je ništav. n U uporednom pravu DOO ima dužnost da vodi knjigu udela, koja se nalazi u sedištu društva. Svaka promena vezana za udele se registruje u APR-u a i evidentira u knjizi udela. Članovi društva imaju pravo na uvid u knjigu udela i na izradu kopija. Direktor je odgovoran za tačnost podataka u knjizi udela. n Kod nas, ZOPD (2011), ukida obavezu vođenja knjige udela, i pominje Evidenciju podataka o članovima društva. Slična knjizi udela, ali se vode i tačni podaci o adresama članova. Član dužan da promenu adrese prijavi u roku od 8 dana od promene. Direktor takođe odgovoran za tačnost podataka. n. Povlačenje udela nije dopušteno, ali članovi mogu osnivačkim aktom ili ugovorom članova predvideti povlačenje na dva načina: 1) dobrovoljno, po osnovu istupanja člana; 2) prinudno, po osnovu isključenja člana iz društva. Odluku o povlačenju donosi skupština. Član društva čiji je udeo povučen i poništen gubi prava i obaveze po osnovu tog udela. Povlačenje-jednostrani akt društva. (pojavljuje se kao instrument sprečavanja ulaska u društvo nepoželjnih lica, po osnovu nasleđivanja i poklona, ali i po osnovu n
n 50. Prava i obaveze članova DOO, prestanak DOO i prestanak svojstva člana PRAVA ČLANOVA DOO – UPRAVLJAČKA I IMOVINSKA. Upravljačka – 1)pravo glasa; 2) pravo na informisanje; 3) pravo na podizanje tužbe. Imovinska – 1) pravo na prenos udela; 2) pravo na isplatu dobiti; 3) pravo na učešće u likvidacionoj masi. Svojstvo člana ne daje nikakva neposredna prava na imovini društva! I – PRAVO NA PRENOS UDELA– načelno, sloboda prenosa udela DOO (prodaja, zaloga…). Prenosom udela prenose se i članska prava. Međutim, kod slobode prenosa udela treba razlikovati nekoliko situacija: 1) prenos udela trećem licu, 2) prenos udela među članovima i 3) prenos samom društvu. Samo druga dva režima su slobodna (prenos među članovima i samom društvu). -U našem pravu, ako član društva želi da prenese svoj udeo (ili deo udela) trećem licu, najpre je dužan da ga ponudi članovima (PRAVO PREČEG STICANJA). Prenosu trećem licu prethodi, dakle, pisana ponuda članovima, sa rokom od 30 dana za odgovor (može osnivačkim aktom biti dogovoren i drugi rok ne kraći od 8 dana i ne duži od 180 dana). Ako dva ili više članova prihvate ponudu, a ne mogu da se sporazumeju oko raspodele, smatra će se da su kupili srazmeran deo učešću svog udela u društvu. PRAVO NA SUDSKU ZAŠTITU U SLUČAJU NEPOŠTOVANJA PRAVA PREČEG STICANJA!!! – tužbom nadležnom društvu član može izdejstvovati poništaj posla i da presuda zameni ugovor o prenosu. Tužba u subjektivnom roku od 30 dana a objektivnom roku od 6 meseci od dana registracije prenosa udela u registar. Izuzetno, ukoliko se udeo prodaje u postupku javne prodaje, član svoje pravo preče kupovine može istaći samo u tom postupku!
Zakon ne zabranjuje DEOBU UDELA, ali se ona može isključiti osnivačkim aktom, osim ako nije u pitanju deoba nakon smrti člana. Zbog ličnog odnosa među članovima, ZOPD predviđa mogućnost donošenja odluke o pravu prinudnog otkupa od naslednika u korist društva ili jednog ili više članova, u roku od 6 meseci od smrti člana, a najkasnije u roku od 3 meseca od dana registracije naslednika preminulog člana. II PRAVO NA ISPLATU DOBITI – pravne pretpostavke za donošenje odluke o raspodeli dobiti (na predlog direktora) jesu na skupštini usvojeni finansijski izveštaji i izveštaj o poslovanju društva. Nakon toga moguća isplata dobiti, uz dva ograničenja: 1) ako to nije suprotno zakonskim ograničenjima plaćanja; 2) da osnivačkim aktom društva nije drugačije određeno. Da bi se dobit isplatila mora se doneti odluka skupštine o isplati dobiti (po pravilima za isplatu dividendi i međudividendi). Dakle, četiri pravila za isplatu dobiti: 1) samo ako se ne krše pravila o zakonskim ograničenjima plaćanja, i ograničenja u osnivačkom aktu; 2) po pravilima za isplatu dividendi i međudividendi; 3) isplata dobiti se vrši srazmerno udelima, u vreme donošenja odluke o isplati. 4) osnivačkim aktom se može odrediti i drugačija isplata od srazmere po udelima. - U našem pravu uspostavljen SISTEM OGRANIČENOG PLAĆANJA ČLANOVIMA DRUŠTVA – nema isplate: 1) ako bi nakon toga imovina društva bila manja od osnovnog kapitala; 2) ako bi posle isplate društvo bilo onemogućeno da plaća svoja dugovanja čija se dospelost očekuje u redovnom toku poslovanja. Članovi društva su odgovorni tj. dužni da društvu vrate primljene iznose, ako im je ono izvršilo isplate suprotno zakonskom ograničenju. -Dužnost direktora da, ako zna da je imovno stanje zbog gubitaka značajno smanjeno, a n
OBAVEZE ČLANOVA DRUŠTVA – 1) obaveza unošenja uloga; 2) ispunjavanje drugih obaveza imovinske prirode; 3) unošenje dodatne (dopunske) uplate; 3) posebne dužnosti prema društvu. - OBAVEZA UNOŠENJA ULOGA – osnovna obaveza članova društva. Moguće i sporedne obaveze imovinske prirode (npr. zaposlenje u društvu, pružanje usluga društvu…). - OBAVEZA DODATNE UPLATE – data mogućnost društvu da osnivačkim aktom ili odlukom skupštine utvrdi obavezu članova, da pored upisanog osnovnog kapitala, izvrše dodatne ulate u visini svojih udela. ODLUKA MORA BITI JEDNOGLASNA, OSIM AKO OSNIVAČKIM AKTOM NIJE ODREĐENA DRUGA VEĆINA! Ako je predviđena druga većina, ona obavezuje samo članove koji su za nju glasali. U pitanju su isključivo novčane uplate. Dodatnim uplatama se povećava kapital društva od samih članova, a ne od trećih lica. Njima se najčešće realizuju dugoročni planovi društva, a mogu se pokrivati i nastali gubici. Neizvršenje obveznika dodatne uplate čini osnov za isključenje člana iz društva, a odluku o tome donosi skupština! Isključeni član ostaje u obavezi da izvrši dodatnu uplatu. - POSEBNE DUŽNOSTI PREMA DRUŠTVU – 1) kontrolni članovi sa značajnim učešćem; 2) organi upravljanja, zastupnici, prokuristi; 3) likvidacioni upravnik, imaju posebne dužnosti: a) posebne pažnje; b) lojalnosti (prijavljivanje poslova gde ima sukoba interesa; dužnost izbegavanja sukoba interesa; poštovanje pravila o zabrani konkurencije; čuvanje poslovne tajne). n PRESTANAK DRUŠTVA – brisanjem iz registra nakon: 1) sprovedenog postupka likvidacije ili prinudne likvidacije; 2) stečaja; 3) statusne promene koja ima za posledicu prestanak društva. n
n. Tužba za prestanak – mogu je podneti manjinski članovi sa minimum 20% učešća u kapitalu. Do prestanka dolazi: 1) ako postoje nepomirljivi interesi među članovima, što za posledicu ima blokadu skupštine i nemogućnost vođenja poslova u interesu društva; 2) blokada skupštine na minimum 2 sednice; 3) članovi uprave deluju protivzakonito, nepošteno ili prevarno, a protivno interesima društva koji su podneli tužbu; 4) ako se imovina rasipa i umanjuje. Pre odluke o pestanku sud može, ako su otklonjivi razlozi u pitanju, da ostavi 6 meseci za otklanjanje nepravilnosti. Može uvesti i određene mere: 1) razrešenje direktora ili člana nadzornog odbora; 2) prinudna uprava; 3) sprovođenje vanredne revizije finansijskih izveštaja; 4) donošenje odluke o raspodeli dobiti ili o isplati učešća u dobiti; 59 otkup udela koje poseduju članovi koji su podneli tužbu po tržišnoj vrednosti. n. PRESTANAK SVOJSTVA ČLANA – 1) usled smrti (fizičko lice) ili prestanka postojanja člana (pravno lice); 2) istupanjem iz društva; 3) isključenjem; 4) prenosom celokupnog udela; 5) povlačenjem i poništenjem celokupnog udela. n. Istupanje bez navodjenja razloga – moguće ako je bez naknade, a zabranjeno je ako: 1) član ima neizmirene obaveze prema društvu, na osnovu neunetog odn. neulaćenog uloga; 2) ako bi istupanjem, po redovnom toku stvari društvo pretrpelo štetu; 3) ako bi istupanjem član izbegao primenu pravila o poštovanju posebnih dužnosti prema društvu. n. Istupanje iz opravdanog razloga – 1) ako se članu od drugih članova, odn. samog društva nanosi šteta; 2) ako je član sprečen u ostvarivanju svojih prava u društvu; 3) ako mu društvo nameće nesrazmerne obaveze. (moguće osnivačkim aktom predvideti i druge razloge). Ima pravo na naknadu tržišne vrednosti udela i na naknadu prouzrokovane štete. Odluku o istupanju donosi skupština u roku od 60 dana od dana prijema zahteva, u suprotnom smatraće se da zahtev nije usvojen. Ako ne bude usvojen – tužbom se može
n n n 51. Upravljanje DOO - organi Jedno od najznačajnijih prava u društvu je pravo glasa, shodno kome se ostvaruje i pravo upravljanja društvom srazmerno udelu člana (glasanje , , po kapitalu” a ne , , po glavama”). Pojedine specifičnosti upravljanja DOO po ZOPD (2011): mogućnosti izbora jednodomnog ili dvodomnog sistema upravljanja; mogućnost postojanja i više direktora; pojavljivanje i pravnog lica na mestu direktora društva; nepostojanje upravnog odbora. Osnivačkim aktom može biti određeno da li će upravljanje biti jednodomno ili dvodomno. Jednodomno upravljanje – organi: skupština, jedan ili više direktora. Dvodomno upravljanje – organi: skupština, nadzorni odbor, jedan ili više direktora. U jednočlanom DOO sve funkcije vrši jedini član društva. SKUPŠTINA – čine je svi članovi društva a svaki član ima pravo glasa srazmerno učešću u kapitalu društva (osim ako je osnivačkim aktom drugačije određeno). U uporednom pravu uređuju se pitanja: nadležnosti, sazivanja, kvoruma za rad i odlučivanje, načina glasanja, načina donošenja odluka, prava glasa, isključenja prava glasa, prava manjinskih članova. - Nadležnosti: (ako osnivačkim aktom nije drugačije uređeno): 1) donosi izmene osnivačkog akta, 2) usvaja finansijske izveštaje i izveštaje revizora; 3) nadzire rad direktora i usvaja izveštaje direktora (ako je jednodomno upravljanje); 4) usvaja izveštaje nadzornog odbora (ako je dvodomno), 5) odlučuje o smanjenju i povećanju kapitala; 6) odlučuje o raspodeli dobiti i pokriću gubitaka; 7) imenuje i razrešava direktora i određuje naknadu za njegov rad; 8) bira članove nadzornog odbora i određuje naknadu; 9) imenuje revizora i određuje mu naknadu; 10) odlučuje o likvidaciji, stečaju; 11) imenuje likvidacionog upravnika i usvaja likvidacione bilanse i izveštaje likvidacionog upravnika; 12) odlučuje o sticanju sopstvenih udela, 13) odlučuje o dodatnim uplatama i njihovom vraćanju;
n n n DVE VRSTE SKUPŠTINA: redovna i vanredna. 1) Redovna se zakazuje jednom godišnje (godišnja skupština), a njena sednica mora da se održi najkasnije u roku od 6 meseci posle završetka poslovne godine. Najčešće odlučuje: o odobravanju finansijskih izveštaja i raspodeli dobiti. 2) Vanredna – zakazuje se između godišnjih. Obično se održavaju u sedištu društva, a direktor zbog efikasnosti može odlučiti i drugačije. Sazivanje i održavanje – sazivaju se po potrebi. Saziva ih direktor, a osnivačkim aktom može se odrediti i da je saziva član ili drugo lice. Obavezno se saziva kada to zahtevaju članovi društva sa najmanje 20% glasova. Ukoliko direktor ne sazove sednicu skupštine u roku od 3 dana od dana prijema zahteva od manjinskih članova, tako da dan održavanja ne bude najkasnije 15 dana od dana prijema zahteva, podnosioci mogu sami sazvati sednicu skupštine u roku od 8 dana od dana isteka tog roka. Sednice se sazivaju pisanim pozivom. Poziv se dostavlja najkasnije 8 dana pre sednice skupštine, a smatra se dostavljenim danom slanja preporučene pošiljke poštom. Poziv sadrži: dan slanja, vreme i mesto održavanja, predlog dnevnog reda sa jasnom naznakom o kojim će tačkama dnevnog reda biti odlučivano, materijale za sednicu. Manjinski članovi sa 10% udela imaju pravo dostaviti dodatne tačke dnevnog reda, najkasnije u roku od 3 dana pre održavanja sednice. Direktor obaveštava sve članove, najkasnije narednog dana od dana prijema obaveštenja. Na sednici se odlučuje samo o tačkama na dnevnom redu. Održavanje skupštine moguće i bez sazivanja, ako njoj prisustvuju svi članovi (univerzalna). KVORUM ZA RAD I POSTUPAK DONOŠENJA ODLUKA - Za prvi saziv ½ od
n n n n Ne glasa član kad se odlučuje o: 1) njegovom oslobađanju od obaveza ili smanjenju obaveza prema društvu; 2) njegovom istupanju ili isključenju; 3) pokretanju ili odustajanju od spora člana i društva; 4) odobravanju posla između člana i društva; 5) u drugim slučajevima određenim zakonom i osnivačkim aktom (ako postoji sukob interesa). Skupština odlučuje donošenjem ODLUKA. Pravilo – odlučuje prostom većinom. Kvalifikovana većina (2/3) kada se odlučuje o: 1) povećanju ili smanjenju osnovnog kapitala; 2) statusnim promenama i promeni pr. forme; 3) likvidaciji ili predlogu za stečaj; 4) raspodeli dobiti i načinu pokrića gubitaka; 5) sticanju sopstvenih udela. Jednoglasno – dodatne uplate i o vraćanju istih. O sednicama se vodi zapisnik, koji potpisuju članovi koji su učestvovali u radu sednice. DIREKTORI – jedan ili više direktora. Direktor je zakonski zastupnik, registruje se u APR-u. Imenuje ga skupština, odnosno nadzorni odbor (dvodomno upravljanje). Mandat direktora po pravilu nije ograničen. Nadležnosti: zastupa i poslovodi društvom, a u zavisnosti da li je jednodomno ili dvodomno upravljanje, obavlja sve poslove za skupštinu i nadzorni odbor. Odgovoran za zakonitost rada. Zastupa društvo prema trećim licima. Za slučaj da društvo ostane bez direktora, do imenovanja novog, izjava volje upućena bilo kom članu društva obavezuje društvo. (ako se broj direktora smanji ispod predviđenog broja, preostali članovi dužni da o tome obaveste skupštinu, i preduzimaju hitne poslove). Direktori vode poslove društva, koji nisu u nadležnosti skupštine, odn. skupštine i
n n n NADZORNI ODBOR – bira ih skupština. Uslovi za člana nadzornog odbora: 1) poslovno sposobno lice; 2) da nije član nadzornog odbora u više od 5 društava; 3) da nije osuđivan za krivično delo protiv privrede i da mu nije izrečena mera bezbednosti zabrane obavljanja delatnosti. On ne sme biti zaposlen u društvu. Nadležnosti: 1) određuje poslovnu strategiju; 2) bira i razrešava direktore; 3) nadzire rad direktora i usvaja njihove izveštaje; 4) vrši unutrašnji nadzor nad poslovanjem društva; 5) vrši nadzor nad zakonitošću poslovanja društva; 6) ustanovljava računovodstvene politike društva i politike upravljanja rizicima; 7) daje nalog revizoru za ispitivanje finansijskih izveštaja; 8) predlaže skupštini izbor revizora i nagradu za njegov rad; 9) kontroliše predlog raspodele dobiti i drugih plaćanja članovima; 10) odlučuje o pokretanju postupka i davanju punomoćja za zastupanje društva u sporu sa direktorima; 11) vrši dr. poslove određene zakonom i osnivačkim aktom. Nadzorni odbor daje prethodnu saglasnost za zaključenje sledećih poslova: 1) sticanje, otuđenje ili opterećenje udela ili akcija koje društvo poseduje u drugom; 2) raspolaganje i sticanje, opterećenje nepokretnosti, ukoliko ne spada u redovno poslovanje društva; 3) uzimanje kredita, davanje i uzimanje zajmova, jemstava, obezbeđenja. Jed nom godišnje skupštini podnosi: 1) izveštaj o poslovanju društva; 2) izveštaj o sprovedenom nadzoru nad radom direktora. Ne mogu se nadležnosti nadzornog odbora preneti na direktora.
52. Akcionarsko društvo n n n NASTANAK – prvi oblici XVI i početkom XVII veka, a ekspanzija u XX veku. Motivi – ekonomske prirode ( moguće prikupljanje značajnih finansijskih sredstava). Stimulans za investiranje: AD daje pravo na dividende, a istovremeno omogućava se prodaja akcija na berzi (dezivestiranje). Prodaja akcija na berzi po tržišnoj vrednosti akcija, nezavisnoj od nominalne vrednosti (razlika te dve vrednosti – KAPITALNI DOBITAK). AD – tvorevina morednog doba, kao pravni instrument liberalnog kapitalizma. Code de commerce 1807. god. , omogućavao osnivanje samo uz odobrenje države, a 1867. bez dozvole države (pa je to godina kreiranja AD. RAZVOJ u 3 faze: 1) instrument liberalnog kapitalizma, prati ga lakoća osnivanja i funkcionisanja; 2) započinje državnom intervencijom u privredi, povećanjem imperativnih normi; 3) postaje organizacija otvorena za mnoga preduzeća u Evropi i svetu, postaje osnovni subjekt povezivanja u grupacije društva. AD- kompleksan sistem, čiji je razvoj i značaj uslovljen ograničenim rizikom članstva i finansijskim uspehom koji pokazuje. Odlikuje ga: koncentracija kapitala, veliki broj zaposlenih, konstantno i varijabilno članstvo, velika dobit, ograničena odgovornost članova, negocijabilno svojstvo kapitala, strogost pravila kojim se štite članovi i treća lica… POJAM – u pravnoj teoriji – udruženje više lica koja učestvuju svojim udelima u kapitalu odeljenom na akcije, kojim društvo odgovara za svoje obaveze, a članovi snose rizik poslovanja do vrednosti unetog (uplaćenog) uloga. Po ZOPD – AD društvo čiji je osnovni kapital podeljen na akcije, koje ima jednog ili
n n n Sredstva za osnivanje stiče izdavanjem (emitovanjem) akcija. Mišljenje da su akcije lako prenosive ne odgovara uvek realnosti, jer: ograničenja mogu biti predviđena osnivačkim aktom, statutom i pritom prenos pretpostavlja izjavu volje imaoca akcije da je stavi u promet. U francuskom pravu – societé anonyme; englesko – public company; SAD – private cororation. OSNOVNE KARAKTERISTIKE: 1) društvo kapitala; 2) kapital društva unapred određen i podeljen na akcije; 3) osnovni kapital je trajna veličina i ne može se smanjivati ispod zakonskog minimuma; 4) ulozi mogu biti u novcu, stvarima i pravima (ne radu i uslugama); 5) osnivači fizička i pravna lica, moguć i jedan osnivač nejavnog AD; 6) nastaje donošenjem osnivačkog akta i registracijom; 7) posluje pod realnim poslovnim imenom i ima dodatak , , AD”; 8) ima svojstvo pravnog lica i za njega važe posebna pravila po ZOPD; 9) odgovornost potpuna, celokupnom imovinom; 10) kapital podoban za prenos, posredstvom akcija, prodajom na berzi; 11) nastaje, posluje i prestaje u režimu imperativnih normi, uz neznatnu autonomiju članova; 12) menja se prodajom akcija, što ne utiče na postojanje samog društva. Identifikacija se vrši preko knjige akcija, koje vodi Centralni registar Ho. V. Regulativa – negde u zakonu o trgovačkim društvima (npr. Francuska, Hrvatksa, Makedonija…); negde trgovačkim zakonikom (npr. Belgija, Poljska, Bugarska…), negde zakonom o privrednim društvima (npr. Crna Gora; Srbija, Republika Srpska…); zakonom o akcionarskim društvima (npr. Nemačka, Austrija, Rusija); zakonom o obligacionim odnosima (Švajcarska), građanskim zakonikom (Italija). Minimalni osnovni kapital po AD – 3. 000 dinara, ili obavezna uplata 25% osnivačkog kapitala ukoliko je veći iznos od 3. 000 dinara u pitanju.
n n n 53. Javno (otvoreno) i nejavno (zatvoreno) AD ZOPD (2004) pojmovno definisao: otvoreno i zatvoreno. ZOPD 2011 – pominje javno AD. ZOPD (2011) pravi razliku u pravilima između javnog AD (koja oglašavaju javne ponude za otkup akcija) i onih koja nisu javna. Nejavno (zatvoreno) AD je posebna vrsta AD, koje sadrži određene elemente kao i DOO. Ti elementi ogledaju se u njegovoj zatvorenosti, tj. otežanom pristupanju novih članova. Posledica toga je manji kapital, manji broj članova, manji značaj u poslovnoj praksi. Način osnivanja: simultano (bez javnog upisa) i sukcesivno (javnim upisom). Simultano osnivanje počiva na osnovu ugovora o osnivanju. Većina nejavnih AD teži da postane javno AD. Postupak otvaranja nejavnog AD – složen (javna emisija akcija, odobrenje javne ponude i prospekta, uspešnost emisije, upis u Centralni registar Ho. V…), a učestvuju i subjekti: regulatorno telo (Komisija za Ho. V), garant (investiciona banka), revizori i konsultanti. Karakteristije nejavnog AD – 1) može izdavati akcije samo svojim akcionarima ili profesionalnim investitorima i zaposlenima; 2) ne može u postupku osnivanja javnom ponudom izdavati akcije; 3) može imati naviše 10. 000 akcionara; 4) prenos akcija vrši se na OTC tržištu (over the counter – iza šaltera); 5) nije pod posebnim nadzorom Komisije za Ho. V; 6) nije u obavezi da izveštava javnost i Komisiju za Ho. V o važnim događajima, fin. izveštajima, izveštajima revizora; 7) može osnivačkim aktom ili statutom ograničiti promet akcija; 8) može pod zakonom utvrđenim uslovim
n n Društvu prestaje svojstvo javnog AD dostavljanjem dokaza Komisiji za Ho. V: 1) da je skupština donela odluku o povlačenju akcija sa organizovanog (regulisanog) tržišta, odnosno MTP ¾ većinom ukupnog broja glasova, a odluka sadrži neopozivu izjavu da će društvo otkupiti akcije nesaglasnih akcionara; 2) da javno AD spadne ispod 100 vlasnika klase dužničkih Ho. V koje su bile predmet javne ponude, na kraju naredne poslovne godine nakon godine u kojoj je izvršena javna ponuda. Samo izuzetno, javnom AD može prestati to svojstvo: ako su sve akcije izdate javnom ponudom preuzete putem ponude za preuzimanje, otkupljene u postupku prinudne prodaje ili ostvarivanja prava na prodaju akcija društva u skladu sa ZOPD, poništene usled statusnih promena. Kao i na zahtev izdavaoca, uz dostavljanje drugih dokaza. Pretvaranje nejavnog u javno AD: ZOPD ne uređuje postupak osnivanja javnog AD, tj. osnivanje sukcesivnim načinom. Zbog toga, ono se osniva simultano, a zatim se pristupa uključivanju akcija na regulisano tržište Ho. V, odnosno u postupku nove javne emisije putem javne ponude u postupku povećanja osnovnog kapitala, transformiše u javno AD!!! Odobravanjem javne emisije od Komisije za Ho. V, uz ispunjenje zakonskih uslova, AD nakon sprovedenog postupka emisije i upisa u registar, postaje javno. JAVNA PONUDA- počinje dostavljanjem PROSPEKTA od strane AD (preuzimalac emisije) u službenom glasilu i dnevnom listu koji izlazi u propisanom tiražu i distribuira se u celoj zemlji. (Poziv može za emitenta uputiti i poslovna banka, investiciono društvo – kao punomoćnik). Funcija PREUZIMAOCA EMISIJE je da obezbedi sigurnost plasmana emisije (da garantuje uspeh ili samo da nastoji da se uspešno otkupe emitovane akcije). Do uključivanja na regulisano tržište može doći ako: 1) usledi objava prospekta i 2)
n. ISTORIJAT- 54. Osnovna svojstva stečaja (, , prvi veliki talas razvoja stečajnog zakonodavsta”) Počeci razvoja se vezuju za XVI vek. Prvi stečajni zakon 1542. godine u Engleskoj. Dva principa ustanovljena: kolektivno namirenje i ravnomerna raspodela imovine dužnika, srazmerno potraživanjima poverilaca. (, , sledeći veliki talas stečajnog zakonodavstva”) – nova ideja – reorganizacija stečajnog dužnika. n. Bankruptcy Reform Act 1978 SAD-a, ostvaruje veliki uticaj na reformu stečajnog zakonodavstva. n. Danas dominira ideja harmonizacije stečajnih postupaka na međunarodnom planu (npr. Evropska konvencija o nekim međunarodnim aspektima stečaja 1990. godine, Konvencija o postupku povodom insolventnosti 1995. , Uredba o stečajnom postupku EU 2000. godine, Direktiva o približavanju propisa država članica koji se odnose na zaštitu zaposlenih u slučaju insolventnosti njihovog poslodavca…) n. IZVORI: - kod nas nakon II svetskog rata: Zakon o prinudnom poravnanju stečaju i likvidaciji (1989), Zakon o stečajnom postupku (2009), Zakon o stečaju (2009), izmene 2014. godine. n. Značajni i: Zakon o agencija za licenciranje stečajnih upravnika (2004), Zakon o parničnom postupku, Zakon o obligacionim odnosima, podzakonski akti: Pravilnik o utvrđivanju nacionalnih standarda za upravljanje stečajnom masom; Pravilnik o osnovama i merilima za određivanje nagrade za rad i naknade troškova stečajnih upravnika; Pravilnika o načinu sprovođenja reorganizacije UPPR-om i sadržini tog plana, Kodeks etike st. upravnika. n. POJAM – Stečaj je pravni institut kolektivnog, prinudnog, ravnomernog i pravičnog namirenja poverilaca generalnim (opštim) izvršenjem nad imovinom stečajnog dužnika, čime on prestaje da postoji kao pravni subjekt. Sprovodi se REORGANIZACIOM I BANKROTSTVOM!!! -Stečaj u materijalnopravnom smislu – s jedne strane, stanje u kome dužnik ne može da
n. ULOGA STEČAJA – zaštita poverilaca, podizanje efikasnosti privrede, prestanak neprofitabilnih i prezaduženih privrednih društava. n. VRSTE STEČAJA: I) Prema kriterijumu ko pokreće postupak: dobrovoljni (voljni) i prinudni (nevoljni); II) Prema kriterijumu vrste subjekta nad kojim se sprovodi stečaj: individualni i korporativni; III) Prema kriterijumu vrste subjekta nad kojim se sprovodi stečaj i njegove pravne prirode: trgovački i građanski; IV) Prema kriterijumu nacionalnosti: unutrašnji i međunarodni (sa elementom inostranosti). Izemana iz 2014. godine, Zakon o stečaju kod međunarodnog stečaja uređuje pravilo o sedištu poslovnog interesa (centre of main interes), na osnovu kojeg se ustanovljava nadležnost suda Srbije. Tako, ako je centar glavnih interesa u Srbiji, tu će biti sprovođen tzv. glavni stečajni postupak, a moguće je da se u drugoj državi sprovodi tzv. sporedni stečajni postupak. n. NAČELA – 1) načelo zaštite stečajnih poverilaca; 2) načelo jednakog tretmana i ravnopravnosti; 3) načelo ekonomičnosti; 4) načelo sudskog sprovođenja stečajnog postupka; 5) načelo imperativnosti i prekluzivnosti; 6) načelo hitnosti; 7) načelo dvostepenosti; 8) načelo javnosti i informisanosti. n. STEČAJNI RAZLOZI: materijalnopravni uslov! U uporednom zakonodavstvu se iskristalisala dva sistema za određivanje stečajnih razloga: 1) metod nabrajanja (enumeracije) stečajnih razloga (nabrajanje radnji i okolnosti koje dovode do stečaja, oformljen prvenstveno u anglosaksonskom sistemu, danas odstupiljeno od ovog metoda); 2) metod opšteg razloga (preovlađuje u savremenom stečajnom zakonodavstvu, formulišu se samo pravni standardi, apstraktni izrazi) Dva najvažnija: prezaduženost i nesposobnost za plaćanje. NAŠ ZOS – 1)trajnija nesposobnost plaćanja (. ne može odgovoriti obavezama (dužnik ne može da odgovori svojim obavezama u roku od 45 dana od dospelosti ili ako je potpuno obustavio sva plaćanja u
54. Organi stečajnog postupka n n ORGANI: 1) Stečajni sudija; 2) Stečajni upravnik; 3) Skupština poverilaca i 4) Odbor poverilaca 1) Stečajni sudija – U vreme ZOSP (2004) postojalo stečajno veće i stečajni sudija. Zbog efikasnosti i racionalizacije postupka ZOS (2009) ustanovio samo stečajnog sudiju. Stečajni sudija ima pravničko obrazovanje i profesionalno (sudsko) iskustvo, ali ne i profesionalno znanje o finansijskom poslovanju stečajnog dužnika. Stečajni sudija: 1) odlučuje o pokretanju prethodnog stečajnog postupka; 2) utvrđuje postojanje stečajnog razloga; 3) imenuje i razrešava stečajnog upravnika; 4) odobrava troškove stečajnog postupka i obaveze stečajne mase pre njihove isplate; 5) određuje iznos preliminarne i konačne naknade troškova i nagrade stečajnog upravnika; 6) odlučuje o primedbama na rad stečajnog upravnika; 7) razmatra predlog plana reorganizacije i održava ročište za njegovo razmatranje ili ga odbacuje; 8) potvrđuje usvajanje plana i konstatuje da plan nije usvojen; 9) donosi rešenje o glavnoj deobi; 10) donosi druge odluke i preduzima druge radnje. 2) Stečajni upravnik (u propisima EU obično , , likvidator”) - centralna ličnost stečajnog postupka, jer od njegove profesionalnosti (stručnosti, sposobnosti i savesnosti) zavisi u značajnoj meri uspeh samog postupka. Uloga: prvenstveno on je zakonski zastupnik stečajnog dužnika (vodi poslove i zastupa stečajnog dužnika); prikuplja, popisuje i brine o stečajnoj masi; prodaje imovinu stečajnog dužnika; namiruje poverioce… -Različita shvatanja o pravnoj prirodi stečajnog upravnika: 1) po jednima, organ stečajnog dužnika (zastupnik) – zastupnik dužnika ili po nekima zastupnik stečajne mase; 2) po drugima, organ stečajnog suda – imenuje ga sud svojim rešenjem; 3) mešovito shvatanje (istovremeno i organ stečajnog postupka i organ stečajnog dužnika. n
-Razrešenje – stečajni sudija po službenoj dužnosti ili na predlog odbora poverilaca, ako utvrdi: 1) da ne ispunjava svoje obaveze; 2) ne poštuje rokove predviđene zakonom; 3) postupa pristrasno u odnosu na pojedine poverioce; 4) u drugim zakonom određenim slučajevima. (Pre toga mora da omogući stečajnom upravniku da se izjasni). Razrešava se po službenoj dužnosti i ako je brisan iz imenika stečajnih upravnika, a može biti razrešen na lični zahtev. -LICENCA se izdaje licu: 1) koje je državljanin Srbije; 2) ima poslovnu sposobnost; 3) stečeno visoko obrazovanje; 4) ima 3 godine radnog iskustva sa visokom stručnom spremom ili na sprovođenju stečajnog postupka; 5) položen stručni ispit za dobijanje licence; 6) dostojno poverenja za obavljanje poslova stečajnog upravnika. Izdaje se na 3 godine, a obnavlja se 3 meseca pre isteka roka (ako upravnik ispunjava uslove za izdavanje; priloži dokaze da je u poslednje 2 godine obavljao poslove st. upravnika ili dr. stručne poslove; ako je savesno obavljao poslove; priloži dokaz o uplati naknade za obnovu; izmirio sve obaveze po osnovu kazni ALSU). -Licenca može biti oduzeta- ako ALSU utvrdi da nije obavljao poslove u skladu sa zakonom, nacionalnim standardima, kodeksom etike. Nakon oduzimanja ili odbijanja zahteva za obnovu licence, ne može dobiti novu u roku od 5 godina od pravnosnažnosti rešenja o oduzimanju odn. odbijanju. -ALSU – osnovana zakonom!, ima svojstvo pravnog lica, račun, sedište u Beogradu. Po pravnoj prirodi – javna agencija, regulatorna, stručna i specijalizovana organizacija, čiji je zadatak da utvrđuje optimalan test znanja za lica koja konkurišu za stečajne upravnike, izdaje licencu, obnavlja je i oduzima, daje uputstva, vodi imenik stečajnog upravnika, kontroliše njihov rad (vrši proveru da li stečajni upravnik obavlja poslove u skladu sa ZOS, nac. standardima, kodeksom etike i dr. ). Ovlašćenja lica i organi za vršenje nadzora: 1) supervizor; 2) disciplinsko veće; 3) direktor Agencije.
-Odgovornost za štetu i obavezno osiguranje od odgovornosti st. upravnika – odgovornost za štetu koju učini namerno ili grubom nepažnjom učesnicima u stečajnom postupku. Odgovara tada ličnom imovinom. Ugovor o obaveznom osiguranju od profesionalne odgovornosti obavezan za aktivne stečajne upravnike –najmanja osigurana suma je 30. 000 EUR u dinarskoj protivvrednosti. Na zahtev odbora poverilaca – ugovor o dodatnom osiguranju od profesionalne odgovornosti (premija dodatnog osiguranja na teret stečajne mase). - Nagrada za rad i naknada troškova – konačna se utvrđuje u završnom izveštaju, a može se odrediti i preliminarna nagrada, odn. mesečni iznos naknade troškova. 3) Skupština poverilaca – nju čine svi stečajni poverioci, a formira se na prvom poverilačkom ročištu. Razlučni poverioci mogu uzeti učešće samo do visine potraživanje za koje učine verovatnim da će se pojaviti kao stečajni poverioci. Ako broj stečajnih poverilaca nije veći od 5, onda skupština poverilaca ima položaj odbora poverilaca. -Prva sednica skupštine zakazuje se na predlog stečajnog upravnika ili stečajnih poverilaca čija su potraživanja veća od 20% od ukupnog iznosa potraživanja svih stečajnih poverilaca. Na toj sednici se bira predsednik skupštine i članovi odbora poverilaca. Skupštine odlučuje 2/3 većinom glasova prisutnih poverilaca, osim kada se glasa o bankrotstvu. Na skupštini se glasa srazmerno visini potraživanja. Poveriocima čija su potraživanja osporena u celosti i koji nisu pokrenuli parnicu u zakonom predviđenom roku i o tome obavestili stečajnog upravnika prestaje svojstvo poverioca, a time i članstvo u skupštini poverilaca. Prvo poverilačko ročište - zakazuje rešenjem o otvaranju stečajnog postupka, kojim se saziva i sednica skupštine poverilaca. Prvo poverilačko ročište održava se najkasnije u roku od 40 dana od dana otvaranja stečajnog postupka. Na njemu se raspravlja o izveštaju o EFP, proceni da li postoje uslovi za reorganizaciju. Može da se izglasa
4) Odbor poverilaca – organ koji skupština poverilaca bira na prvom poverilačkom ročištu. Broj članova određuje skupština, s tim da taj broj ne može biti veći od 9 i mora biti neparan. Članovi su stečajni poverioci. Zaposleni ili bivši zaposleni ne mogu imati više od jednog člana. -Ne mogu biti članovi lica koja su povezana sa stečajnim dužnikom, osim onih koja se bave davanjem kredita profesionalno. -Ukoliko se na prvom poverilačkom ročištu ne formiraju poverilački organi, tada dužnost odbora vrši 5 poverilaca (osim povezanih lica) čija su neobezbeđena potraživanja najveća u odnosu na ukupna potraživanja, prema spisku formiranom za glasanje na prvom poverilačkom ročištu. -Skupština ili stečajni sudija može razrešiti člana ako ne izvršava svoje obaveze. Ako odbor razreši člana ili član da ostavku, odbor može kooptirati novog člana. -Predsednika odbora bira skupština. Predsedava sednicama i zakazuje ih. Ako više od 1/2 članova zahteva saziv, mora je sazvati u roku od 15 dana. U protivnom predlagači mogu sazvati sednicu i predložiti dnevni red. -Odluka se donosi ako je za nju glasalo više od 1/2 svih članova odbora. Ako je jednak broj glasova, predsednikov glas je odlučujući! -Odbor poverilaca: 1) daje mišljenje stečajnom upravniku o načinu unovčenja imovine, ukoliko se prodaja ne vrši javnim nadmetanjem, i daje saglasnost u vezi sa radnjama od izuzetnog značaja, u skladu sa ovim zakonom; 2) daje mišljenje o nastavljanju započetih poslova stečajnog dužnika; 3) razmatra izveštaje stečajnog upravnika o toku stečajnog postupka i o stanju stečajne mase; 4) daje saglasnost na završni račun stečajnog dužnika; 5) pregleda i o svom trošku pribavlja fotokopije iz celokupne dokumentacije; 6) izveštava skupštinu poverilaca o svom radu na zahtev skupštine poverilaca; 7) vrši i druge poslove propisane ovim zakonom (npr. daje primedbe na rad st. upravnika, može
56. Stečajni postupak (pojam, stranke i dr. učesnici) n. POJAM – posebna vrsta građanskog sudskog vanparničnog postupka. Može se sprovoditi u dva pravca: bankrotstvom i reorganizacijom. Shodno se primenjuje ZPP. -Nadležan privredni sud, u drugom stepenu Privredni apelacioni sud. Nema prava žalbe, osim ako nije zakonom predviđeno to pravo. Nema prekida, zastoja, vraćanja u pređašnje stanje, ponavljanja, ni revizije. -Pokreće se na predlog ovlašćenih predlagača, a sud ga sprovodi po službenoj dužnosti. Hitan je. -Načelno, postoje dve faze postupka: prethodni stečajni postupak. -Akti: rešenja (kojima se odlučuje), zaključci (njima se nešto nalaže, odlučuje o primedbama, utvrđuje konačna lista priznatih i osporenih potraživanja). Protiv rešenja se može izjaviti žalba u roku od 8 dana od objave na oglasnoj tabli, odn. dostavljanja stranci. Privredni apelacioni sud odlučuje o žalbi najkasnije 30 dana od dana prijema žalbe. -Stečajni postupak se ne sprovodi prema: Republici Srbiji; autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave; fondovima ili organizacijama obaveznog penzijskog, invalidskog, socijalnog i zdravstvenog osiguranja; pravnim licima čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, a koja se isključivo ili pretežno finansiraju kroz ustupljene javne prihode ili iz republičkog budžeta odnosno budžeta autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave; Narodnoj banci Srbije; Centralnom registru, depou i kliringu hartija od vrednosti; javnim agencijama. -Otvoreni postupak se obustavlja, ako se ustanovi da postoji samo jedan poverilac. Zaključuje se ako se utvrdi da je imovina stečajnog dužnika manja od visine troškova st. postupka ili je neznatne vrednosti.
STRANKE I DRUGI UČESNICI 1) Stečajni dužnik – u procesnom smislu on je stranka u stečajnom postupku, a u materijalno-pravnom smislu lice nad čijom imovinom je otvoren stečajni postupak. Kod nas je poznat samo stečaj nad pravnim licem (nad privrednim društvom, bankom ili drugom finansijskom organizacijom, društvom za osiguranje, zadrugom, udruženjem). 2) Stečajni poverilac - lice koje na dan pokretanja stečajnog postupka ima neobezbeđeno potraživanje prema stečajnom dužniku (tzv. neprivilegovani poverilac). POTRAŽIVANJA STEČAJNIH POVERILACA, NAKON NJIHOVOG PRIJAVLJIVANJA SE ISPITUJU, A ISPITANJA SE SVRSTAVAJU U ISPLATNE REDOVE. 3) Izlučni poverilac - je lice koje, na osnovu svog stvarnog ili ličnog prava, ima pravo da traži da se određena stvar izdvoji iz stečajne mase. Izlučni poverilac nije stečajni poverilac. Stvar izlučnog poverioca ne ulazi u stečajnu masu. Izlučni poverilac podnosi zahtev da mu se iz stečaja izluči stvar koja ne ulazi u stečajnu masu. Stečajni upravnik je dužan da u roku od 20 dana od dana prijema zahteva obavesti poverioca da li prihvata zahtev za izlučenje ili odbija takav zahtev poverioca, kao i da precizira rok u kom će omogućiti povraćaj stvari izlučnom poveriocu. Ako stečajni upravnik odbije da izluči stvar iz stečajne mase, protiv te odluke poverilac ima pravo na primedbu stečajnom sudiji u roku od pet dana od prijema obaveštenja od stečajnog upravnika. Ako stečajni sudija ospori pravo na izlučenje stvari, poverilac svoje pravo može ostvarivati u drugim sudskim postupcima. 4) Razlučni poverilac - Razlučni poverioci su poverioci koji imaju založno pravo, zakonsko pravo zadržavanja ili pravo namirenja na stvarima i pravima o kojima se vode javne knjige ili registri i imaju pravo na prvenstveno namirenje iz sredstava ostvarenih prodajom imovine, odnosno naplate potraživanja na kojoj su stekli to pravo. Razlučni n
5) Založni poverilac - Založni poverioci su poverioci koji imaju založno pravo na stvarima ili pravima stečajnog dužnika o kojima se vode javne knjige ili registri, a nemaju novčano potraživanje prema stečajnom dužniku koje je tim založnim pravom obezbeđeno. Založni poverioci nisu stečajni poverioci i nisu razlučni poverioci. Založni poverioci su dužni da u roku za podnošenje prijave potraživanja obaveste sud o založnom pravu, uz dostavljanje dokaza o postojanju založnog prava i izjave o iznosu novčanog potraživanja prema trećem licu koje je tim pravom obezbeđeno na dan otvaranja stečajnog postupka, čime stiču svojstvo stranke. Založni poverioci ne mogu da biraju i da budu birani u skupštinu i odbor poverilaca. TREĆA LICA: solidarni dužnici, jemci, garanti i sl. ___________________ Pokretanje postupka: predlogom, predlogom poverioca, dužnika ili likvidacionog upravnika. Poverilac podnosi predlog za pokretanje stečajnog postupka u slučaju: 1) postojanja trajnije nesposobnosti plaćanja, 2) nepostupanja po usvojenom planu reorganizacije i 3) ukoliko je plan reorganizacije izdejstvovan na prevaran ili nezakonit način (dakle ne i u slučaju preteće nesposobnosti plaćanja i prezaduženosti). Stečajni dužnik usled svih stečajnih razloga. Likvidacioni upravnik samo u slučaju utvrđenom Zakonom o privrednim društvima. Shodno Zakonu o privatizaciji (čl. 80) i Ministarstvo privrede može biti predlagač nad subjektom privatizacije. Prethodni stečajni postupak: Stečajni sudija u roku od 3 dana od dana dostavljanja predloga za pokretanje stečajnog postupka donosi rešenje o pokretanju prethodnog stečajnog postupka. Prethodni stečajni postupak pokreće se radi utvrđivanja razloga za pokretanje stečajnog postupka. Protiv rešenja o pokretanju prethodnog stečajnog postupka nije dozvoljena žalba. Stečajni sudija otvara stečajni postupak bez vođenja prethodnog stečajnog postupka: 1) ako stečajni dužnik podnese predlog za pokretanje
n. Poverioci prijavljuju potraživanje u roku određenom rešenjem o otvaranju, a najkasnije u roku od 120 dana od dana objave oglasa o otvaranju u , , Sl. glasniku”. Rok je prekluzivan, pa ako se ne ispoštuje, poverilac ne može ostvarivati svoje potraživanje u stečajnom postupku. n. Redosled namirenja: Iz stečajne mase prioritetno se namiruju troškovi stečajnog postupka, a po njihovom punom namirenju obaveze stečajne mase. Potom se utvrđuju se sledeći isplatni redovi: 1) u prvi isplatni red spadaju neisplaćene neto zarade zaposlenih i bivših zaposlenih, u iznosu minimalnih zarada za poslednjih godinu dana pre otvaranja stečajnog postupka sa kamatom od dana dospeća do dana otvaranja stečajnog postupka i neplaćeni doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih za poslednje dve godine pre otvaranja stečajnog postupka, 2) u drugi isplatni red spadaju potraživanja po osnovu svih javnih prihoda dospelih u poslednja tri meseca pre otvaranja stečajnog postupka, osim doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih; 3) u treći isplatni red spadaju potraživanja ostalih stečajnih poverilaca; 4) u četvrti isplatni red spadaju potraživanja nastala dve godine pre dana otvaranja stečajnog postupka po osnovu zajmova, kao i drugih pravnih radnji koje u ekonomskom pogledu odgovaraju odobravanju zajmova, u delu u kojem ti zajmovi nisu obezbeđeni, a koji su stečajnom dužniku odobreni od strane lica povezanih sa stečajnim dužnikom, u smislu ovog zakona, osim lica koja se u okviru svoje redovne delatnosti bave davanjem kredita i zajmova. Potraživanja stečajnih poverilaca koji su se pre otvaranja stečajnog postupka saglasili da budu namireni nakon punog namirenja potraživanja jednog ili više stečajnih poverilaca, biće namireni tek nakon punog namirenja trećeg isplatnog reda sa pripadajućim kamatama. n. BANKROTSVTO – prodaja imovine stečajnog dužnika radi namirenja poverilaca.
32. REORGANIZACIJA DUŽNIKA n n n n U francuskom pravu se upotrebljava termin redresman (fra. Redressment – oporavak), što ukazuje da se postupak reorganizacije sprovodi kako bi se očuvao privredni subjekt, njegova privredna delatnost i radna mesta. Pod reorganizacijom se podrazumeva preuređenje stečajnog dužnika u pogledu njegove: unutrašnje, pravnoorganizacione, upravljačke i finansijske organizacije. Ona se zasniva na planu reorganizacije u pisanom obliku, kojim se određuje pod kojim će uslovima potraživanja poverilaca biti namirena. U našem pravu je osnovni cilj stečaja najpovoljnije namirenje poverilaca, i to kroz: 1) reorganizaciju i 2) bankrotstvo. Plan reorganizacije ili , , stečajni plan” je relativno nov institut uveden Zakonom o stečaju SAD 1978. godine. PLAN REORGANIZACIJE (STEČAJNI PLAN) se može definisati kao pravni akt koji mogu podneti zakonom ovlašćena lica, čiju sadržinu usaglašavaju stečajni dužnik i kvalifikovana većina njegovih poverilaca o merama reorganizacije, čiju sadržinu utvrđuje nadležni sud. Usvojeni plan reorganizacije po pravnosnažnosti ima svojstvo izvršne isprave. Različita mišljenja o pravnoj prirodi plana postoje: 1) po jednima, sporazum stečajnog dužnika i kvalifikovane većine; 2) polazeći od francuske pravne teorije, plan nije ugovorne prirode već zasnovan na sudskoj odluci; 3) ima elemente i sporazuma kvalifikovane većine i stečajnog dužnika, i elemente prinude kao sudske odluke, pa je plan zato sui generis akt po svojoj prirodi. Plan složen pravno-ekonomski institut na kome se zasniva reorganizacija. U ZOS se pod reorganizacijom smatra , , namirenje poverilaca prema usvojenom planu i to redefinisanjem dužničko-poverilačkih odnosa, statusnim promenama ili na drugi
n. PODNOŠENJE PLANA REORGANIZACIJE I NJEGOVA SADRŽINA –Plan reorganizacije, mogu podneti stečajni dužnik, stečajni upravnik, razlučni poverioci koji imaju najmanje 30% obezbeđenih potraživanja u odnosu na ukupna potraživanja prema stečajnom dužniku, stečajni poverioci koji imaju najmanje 30% neobezbeđenih potraživanja u odnosu na ukupna potraživanja prema stečajnom dužniku, kao i lica koja su vlasnici najmanje 30% kapitala stečajnog dužnika. n. Može se podneti u roku predviđenom zakonom nakon otvaranja stečaja, a može i pre otvaranja stečajnog postupka (tzv. UPPR). Rok za podnošenje nakon otvaranja stečaja (90 dana uz mogućnost produženja na još 60 dana, kao i uz saglasnost odbora poverilaca na još 60 dana). n. Plan reorganizacije (bilo običan bilo UPPR) mora imati posebnu, zakonom predviđenu sadržinu. Ukoliko se ne podnese plan u propisanoj sadržini, a radi se o neotklonjivim nedostacima, odbacuje se. n. Plan sadrži: 1) kratak uvod 2) popis mera i sredstava za realizaciju plana, 3) detaljnu listu poverilaca sa podelom na klase 4) visinu novčanih iznosa ili imovinu koja će služiti za potpuno ili delimično namirenje 5) opis postupka prodaje imovine ako je predviđena 6) rokove za izvršenje plana reorganizacije 7) jasno naznačenje da se usvajanjem plana reorganizacije sva prava i obaveze poverilaca iz plana definišu isključivo u skladu sa odredbama usvojenog plana, 8) spisak članova organa upravljanja i iznos njihovih naknada; 9) spisak stručnjaka koji će biti angažovani i iznos naknada za njihov rad; 10) ime nezavisnog stručnog lica 11) godišnje finansijske izveštaje za prethodne tri godine sa mišljenjem revizora ako su bili predmet revizije; 12) finansijske projekcije, uključujući projektovani bilans uspeha, bilans stanja i izveštaj o novčanim tokovima za period izvršenja plana reorganizacije; 13) procenu novčanog iznosa koji bi se dobio unovčenjem imovine sprovođenjem bankrotstva; 14) datum početka primene plana reorganizacije; 15) rok sprovođenja plana koji ne može biti duži od pet godina; 16) predlog za imenovanje stečajnog upravnika i članova
n. UPPR sadrži još i: odredbu kojom se određuje da će potraživanje poverioca koje nije obuhvaćeno odredbama plana o namirenju poverilaca biti namireno na isti način i pod istim uslovima kao potraživanja drugih poverilaca njegove klase; 2) potpisanu izjavu većinskih poverilaca po vrednosti potraživanja svake planom predviđene klase da su upoznati sa sadržinom plana reorganizacije i spremni da pristupe na ročište za glasanje o planu reorganizacije ili glasaju pisanim putem; 3) izjavu stečajnog dužnika o verodostojnosti podataka i informacija navedenih u planu; 4) podatke o postupku pripreme plana reorganizacije; 5) vanredni izveštaj revizora sa stanjem poslovnih knjiga utvrđenim najkasnije 90 dana pre dana podnošenja unapred pripremljenog plana reorganizacije sudu, sa pregledom svih potraživanja i procentualnim učešćem svakog poverioca u odgovarajućoj klasi plana; 6) izjavu revizora ili licenciranog stečajnog upravnika da je unapred pripremljen plan reorganizacije izvodljiv; 7) kratak izveštaj o očekivanim bitnim događajima u poslovanju nakon dana sačinjavanja plana i pregled obaveza čije se dospeće očekuje u narednih 90 dana, kao i načina namirenja tih obaveza. n. MERE: ZOS propisuje nabraja samo neke od mogućih mera, a ostavlja potpunu slobodu da se predvide i druge pravno-ekonomske mere za povoljnije namirenje poverilaca. n. Odlučivanje o planu: običan plan - Stečajni sudija održava ročište za razmatranje predloga plana reorganizacije i glasanje od strane poverilaca u roku od 20 dana od dana podnošenja predloga plana reorganizacije. PO UPPR-u postoji i prethodni postupak, u kome se mogu odrediti i mere obezbeđenja. n. Smatra se usvojenim na ročištu ukoliko glasa većina poverilaca u svakoj klasi poverilaca!!! Založni poverioci ne glasaju o planu, ali se planom ne smeju umanjiti njihova prava. n. POSLEDICE POTVRĐIVANJA PLANA: stiče svojstvo izvršne isprave i predstavlja ugovor za izmirivanje potraživanja. Obavezuje čak i one poverioce koji su glasali protiv
58. LIKVIDACIJA PRIVREDNOG DRUŠTVA n n n , , Likvidacija” značajna za prestanak samo privrednog društva, ne i preduzetnika. Osnovni izvor prava Zakon o privrednim društvima (2011). I drugi zakoni značajni: Zakon o postupku registracije u APR; Zakon o stečaju i likvidaciji banaka i druš. za osiguranje… Do likvidacije dolazi iz razloga koji nisu finansijske prirode, za razliku od stečaja, do koga dolazi zbog insolventnosti. DAKLE OVDE DRUŠTVO NIJE INSOLVENTNO, VEĆ IMA DOVOLJNO IMOVINE ZA NAMIRENJE SVIH POVERILACA!!! U uporednom pravu postoji tri pristupa za pokretanje i sprovođenje likvidacije: 1) pokreću je i sprovode sami vlasnici, uz nadzodnu odluku suda (dobrovoljna); 2) likvidaciju sprovodi sud (pridnudna), 3) ustavnovljavanje insolventnosti tokom likvidacije čini stečajni razlog i likvidacioni upravnik podnosi predlog za otvaranje stečaja. U našem pravu prisutna sva tri pristupa! Ciljevi likvidacije: da se utvrdi stanje imovine društva u likvidaciji; da se razreše imovinski odnosi društva; da se prikupi i unovči imovina; da se naplate sva potraživanja; da se izmire dugovanja; da se prenesu sredstva članovima, u vidu ostatka likvidacione mase. DOBROVOLJNA LIKVIDACIJA- Naš ZOPD je poznaje, i moguća je: 1) ako društvo ima dovoljno sredstava za pokriće svojih obaveza; 2) da postoji razlog; 3) da je doneta odluka (jednoglasnost ortaka i komplementara; 2/3 većina članova DOO ako nije određeno osnivačkim aktom drugačije; kod AD obična većina ako statutom nije određeno drugačije). Ona započinje danom registracije odluke o likvidaciji i objave oglasa o njenom pokretanju.
n. RAZLOZI ZA PRINUDNU LIKVIDACIJU: Prinudna likvidacija pokreće se ako: 1) je društvu pravnosnažnim aktom izrečena mera zabrane obavljanja delatnosti, odnosno oduzeta dozvola, licenca ili odobrenje za obavljanje određene delatnosti, a društvo ne registruje promenu pretežne delatnosti ili ne otpočne likvidaciju u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti tog akta; 2) u roku od 30 dana od dana isteka vremena na koje je društvo osnovano društvo ne registruje produženje vremena trajanja društva ili u istom roku ne otpočne likvidaciju; 3) ortačko društvo ostane sa jednim ortakom, odnosno komanditno društvo ostane bez komplementara ili bez komanditora, a društvu u roku od tri meseca ne pristupi nedostajući član ili u istom roku društvo ne promeni pravnu formu u pravnu formu; 4) se osnovni kapital društva smanji ispod minimalnog iznosa propisanog ovim zakonom, a društvo u roku od šest meseci ne poveća osnovni kapital najmanje do minimalnog iznosa propisanog ovim zakonom, ili u istom roku društvo ne promeni pravnu formu u pravnu formu; 5) društvo ne dostavi nadležnom registru godišnje finansijske izveštaje do kraja poslovne godine za prethodnu poslovnu godinu, odnosno ako ne dostavi početni likvidacioni bilans u skladu sa zakonom kojim se uređuje računovodstvo i revizija; 6) je pravnosnažnom presudom utvrđena ništavost registracije osnivanja; 7) je pravnosnažnom presudom naložen prestanak društva a društvo u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude ne otpočne likvidaciju; 8) društvo ostane bez zakonskog zastupnika, a ne registruje novog u roku od tri meseca od dana brisanja zakonskog zastupnika iz registra privrednih subjekata; 9) društvo u likvidaciji ostane bez likvidacionog upravnika, a ne registruje novog u roku od tri meseca od dana brisanja likvidacionog upravnika iz registra privrednih subjekata; 10) usvojeni početni likvidacioni izveštaj ne bude dostavljen registru privrednih subjekata n. POSTUPAK –odlikuje posebna zaštita poverilaca! Obaveza zaštite poverilaca se po ZOPD osvaruje: 1) kolektivnim obaveštenjem poverilaca – objavom oglasa o pokretanju postupka u roku od 90 dana; 2) invidualnim obaveštenjem poverilaca. Oglas o pokretanju likvidacije sadrži naročito: 1) poziv poveriocima da prijave potraživanja (120 dana); 2) adresu društva odn. adresu za prijem pošte; 3) upozorenje da će potraživanja biti prekludirana ako se prijave 30 dana nakon isteka objave oglasa.
n n n n STATUS DRUŠTVA U LIKVIDACIJI: 1) dodaje se u poslovnom imenu , , u likvidaciji”; 2) zadržava svojstvo pravnog lica; 3) mogu da se kod društva kapitala obavljaju samo oni poslovi potrebni za okončanje likvidacionog postupka; 4) zadržava svoje organe, sa umanjenim nadležnostima, s obzirom da određene prelaze na likvidacionog upravnika; 5) zaposleni ostaju u radnom odnosu; 6) ne dolazi do prekida postupaka; 7) pokretanje likvidacije ne utiče na podneti predlog o stečaju; 8)nema isplate dobiti, odn. dividende, 9) brisanjem prestaje društvo. LIKVIDACIONI UPRAVNIK – nema po ZOPD nekih značajnijih ograničenja u smislu njegovog izbora, osim opštim pravila koja važe za direktora. Može imati i više njih. Može biti i razrešen, bez obaveze obrazloženja te odluke. Ne utvrđuje mu se zato striktno mandat. Likvidacioni upravnik zastupa društvo i odgovoran je za zakonitost njegovog poslovanja. Po pravilu: 1) okončava započete poslove; 2) sprovodi likvidaciju u smislu popisa i prodaje imovine, isplate poverilaca i naplate potraživanja; 3) vrši druge poslove predviđene zakonom. Odgovoran je za poslovanje društva u postupku registracije. Ima posebne dužnosti prema društvu. Ostvaruje pravo na dve naknade: 1) naknade troškova u likvidaciji; 2) naknadu za njegov rad. OBUSTAVA LIKVIDACIJE: 1)društvo namirilo sve poverioce, nezavisno od toga da li su priznata potraživanja ili osporena; 2) da nije otkazalo ugovor o radu bilo kom zaposlenom u toku likvidacije; 3) da nije otpočelo sa isplatama članovima. Sastavni deo odluke o likvidaciji: 1) imenovanje zakonskog zastupnika; 2) izjava likvidacionog upravnika da su svi namireni. IZVEŠTAJI: Početni likvidacioni bilans (30 dana od početka likvidacije) – 1) lista
59. - UUgovori u privredi (pojam, specifičnosti…) uporednom pravu pojedini autori ih nazivaju trgovinskim poslovima, privrednim n. NAZIV ugovorima, trgovačkim ugovorima, ugovorima poslovnog prava, komercijalnim ugovorima, ugovorima robnog prometa i sl. U domaćoj pravnoj teoriji najčešći nazivi su: ugovori u privredi, privredni ugovori, ugovori robnog prometa i poslovi robnog prometa. ZOO koristi naziv ugovori u privredi a budući GZRS privredni ugovori. n. U našem zakonodavstvu ugovori u privredi su ugovori koje preduzeća i druga pravna lica, koja obavljaju privrednu delatnost, kao i imaoci radnji i drugi pojedinci koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju neku privrednu delatnost, zaključuju među sobom u obavljanju delatnosti koje čine predmet njihovog poslovonja ili su u vezi sa tim delatnostima (ZOO, čl. 25. stav 2) n Dva kriterijuma za pojmovno određenje trgovinskog posla u uporednom pravu: OBJEKTIVNI (vezani za trgovinskeu delatnost) i SUBJEKTIVNI (vezani za trgovce kao nosioce privredne delatnosti). Naš ZOO prihvata MEŠOVITI kriterijum za određivanje pojma ugovora u privredi. n. RAZLIKE I SLIČNOSTI IZMEĐU GRAĐANSKOPRAVNIH I TRGOVINSKIH POSLOVA – opšti zaključak o sve prisutnijoj , , komercijalizaciji građanskog” odn. , , civilizaciji trgovinskog” prava. -Regulisanje obligacionih odnosa u uporednom pravu izvršeno na dva načina: putem jedinstvenog režima – obuhvaćeni i građanski i trgovniski poslovi (Švajcarski zakonik o obligacijama 1911, Italijanski građ. zakonik 1942) ili dvojakog režima – posebnim pravnim izvorom obuhvaćeni građanskopravni a posebnim trgovinski poslovi (Nemačka, Francuska). Naš pravni sistem prihvata jedinstven režim (ZOO). -Razlike i sličnosti građanskopravnih i trgovinskih ugovora: 1) u ekonomskim razlozima, prvi nastali u uslovima sitne robne proizvodnje, a drugi u uslovima krupne; 2) motiv trgovinskih poslova u prometu robe i usluga na tržištu, a građanskih ne; 3) kod trgovinskih poslova zastupljeniji društveni interes; 4) vrednost trgovinskih poslova značajnija; 5) prve zaključuju građanskopravni subjekti a druge privredni subjekti; 7) kod prvih se primenjuje standard dobrog domaćina, a kod drugih standard dobrog privrednika i stručnjaka; 8) trgovinski uvek uz naknadu; 9) rok zastarelosti kod trgovinskih načelno kraći… -POTROŠAČKI UGOVORI- Izvor: Zakon o zaštiti potrošača, koji prepoznaje potrebu za posebnom
60. Posebna pravila koja važe za ugovore u privredi 1) Izvori prava – Iako naše pravo prihvata jedinstven sistem uređivanja obligacionih odnosa, u ZOO predviđena posebna pravila koja važe samo za ugovore u privredi. Postoje i posebni zakoni koji se odnose na određene ugovore u privredi. Uz to, za ugovore u privredi su od značaja i dopunski izvori: opšte i posebne uzanse, opšti uslovi poslovanja i poslovni običaju. 2) Uticaj države na zaključenje ugovora u privredi – autonomija volje kod trgovinskih poslova izraženije ograničena imperativnim propisima radi zaštite društvenih interesa, a oblici tih ograničenja mogu biti različiti: 1) ponekad država nameće potrebu izdavanja dozvole (prethodne saglasnosti) nadležnog organa za zaključenje pojedinih poslova; 2) ponekad se nameće potreba davanja odobrenja (naknadna saglasnost), kada se ugovor zaključuje pod odložnim uslovom; 3) ponekad potrebno da se propiše obavezan način zaključivanja ugovora; 4) ponekad se državi ostavlja mogućnost da diskreciono ceni ugovor sa stanovišta bezbednosti i odbrane zemlje; 5) može da se imperativnim normama uslovi punovažnost zaključenog ugovora njegovom prethodnom registracijom kod nadležnog organa ili u odgovarajući registar. 3) Način zaključivanja ugovora u privredi – po pravilu, zaključivanje ugovora u privredi podrazumeva složeniji postupak, koji obično podrazumeva: poziv na pregovore, sastavljanje pisma o namerama, preliminarne sporazume, memorandum o razumevanju, ponudu, prihvat, predugovor i zaključenje ugovora. Pregovori su prethodna faza u nastajanju ugovora. Oni ne obavezuju! Jedino podrazumevaju odgovornost u 2 situacije (predugovorna odgovornost): 1)pregovaranje bez namere da se zaključi ugovor; 2) pregovaranje sa namerom da se zaključi ugovor, ali je od pregovora strana odustala bez osnovanog razloga, a drugoj strani je time prouzrokovala štetu. 4) Memorandum – poslovni papir, specijalno pismeno kojim se privredni subjekt
5) Nadležni sud ili arbitraža – sud posebne nadležnosti rešava privredne sporove. Arbitraža karakteristična za privredne sporove. 6) Pojačana pažnja – u građanskopravnim odnosima važi pravilo poštovanja standarda , , ponašanja s pažnjom dobrog domaćina” (bonus pater familias), a u privrednim sporovima , , ponašanje s pažnjom dobrog privrednika” i , , s pažnjom dobrog stručnjaka”. 7) Formularni ugovori – unapred pripreljueni ugovori na formularu karakteristični za ugovore u privredi, gde je autonomija volje u većoj meri ograničena. 8) Zatezna kamata – privredni ugovori podrazumevaju obavezu plaćanja zatezne kamate u slučaju padanja dužnika u docnju sa izvršenjem njegove obaveze. Zatezna kamata ima dvostruku ulogu: preventivnu i represivnu. Preventivnu jel služi kao sredstvo pritiska na dužnika da pazi da ne zakasni sa ispunjenjem svoje novčane obaveze, a represivnu jer služi i kao oblik naknade štete koju je pretrpeo poverilac. Visina i način obračuna zatezne kamate regulisana je Zakonom o zateznoj kamati. 9) Obezbeđenje ugovora – Potrebno je prvenstveno razlikovati lična sredstva obezbeđenja (jemstvo, ugovorna kazna ili odustanica) od stvarnih sredstava obezbeđenja (hipoteka, zaloga, kapara, kaucija). Jemstvo – kod ugovora u privredi može biti ugovorno ili zakonsko. Kod ugovornog jemstva važi pravilo solidarnog jemstva (gde jemac ima ulogu jemca platca), a koje omogućava poveriocu da po dospelosti glavnog duga naplati svoje potraživanje od jemca kao solidarnog dužnika. Kod građanskopravnih poslova važi pravilo supsidijarnog jemstva, osim ukoliko nije ugovoreno drugačije. U pogledu zaloge - specifično je što se nedržavinska zaloga u najvećoj meri ustanovljava kod ugovora u privredi. Takođe, zakonska zaloga (kod ugovora o prevozu, špediciji, uskladištenju) vezuje se samo za ugovore u privredi. 10) Način izmirivanja novčanih obaveza – bezgotovinsko plaćanje dominantno kod ugovora u privredi. 11) Fiksni ugovori – ugovori kod kojih rok za uspunjenje predstavlja bitan element ugovora. Nepoštovanje ovog roka dovodi do raskida ugovora po sili zakona. Fiksni rokovi specifični za ugovore u privredi.
61. Ugovor u prodaji n. Ugovor o trampi – preteča ugovora o prodaji. Pojavom novca nastaje novi instrument za razmenu dobara posredstvom novca – ugovor o prodaji. Razlika u odnosu na trampu jeste što se kod trampe vrši razmena robe za robu, a kod prodaje – razmena robe za novac. n. U uporednom pravu, zakonodavstvu, poslovnoj praksi nema jedinstva u pogledu naziva ugovora o prodaji. Rimsko pravo – emptio-venditio (kupovina-prodaja), u SAD – kupoprodaja, u nemačkom pravu – kupovina, naše i italijansko pravo – prodaja, naš zakonodavac – prodaja tj. Ugovor o prodaji. n. DEFINICIJA – Ugovor o prodaji je ugovor kojim se obavezuje prodavac da prenese na kupca svojinu prodate stvari i da mu je u tu svrhu preda, a kupac se obavezuje da plati cenu u novcu i preuzme stvar. n. Imenovan, dvostrano-obavezan, neformalan (osim kod prodaje nepokretnosti), teretan, komutativan (izuzetno aleatoran kod prodaje buduće robe), kauzalan, sa trenutnim i trajnim prestacijama. n. DEJSTVO UGOVORA O PRODAJI: Postoje 4 sistema u uporednom pravu – 1) sistem stvarnopravnog dejstva prodaje (francuski i italijanski) gde zaključenjem ugovora prenos svojine a time i prelazak rizika od propasti stvari prelazi na kupca momentom zaključenja ugovora; 2) sistem obligacionopravnog dejstva – gde se pored ugovora zahteva i akt predaje stvari za sticanje svojine –prihvata ga naš pravni sistem; 3) sistem nemačkog prava – pored zaključenog ugovora koji ima obligaciono dejstvo zahteva se i zaključenje ugovora koje ima i stvarnopravno dejstvo; 4) anglosaksonski sistem – razlikuje sadašnju prodaju (sale) gde se pravo svojine prenosi samim zaključenjem ugovora i tzv. buduću prodaju (contract to sale) gde se prodavac obavezuje da će izvršiti predaju predmeta prodaje kupcu i time mu preneti i pravo svojine. n. IZVORI PRAVA – unutrašnji i međunarodni. Izvori domaćeg prava – ZOO, Zakon o spoljnotrgovniskom poslovanju i dr. zakonski i podzakonski akti. Dopunski izvori domaćeg prava – uzanse, opšti uslovi poslovanja i poslovni običaji. Izvore međunarodnog prava čine: konvencije, model ugovori, formularni i standardni ugovori, opšti uslovi poslovanja, kodifikovana pravila i
VRSTE (MODALITETI) UGOVORA) – 1) Prema kriterijumima svojstva ugovornih strana i prirode njihove delatnosti: građanska, trgovinska i potrošačka prodaja. 2) Prema kriterijumu sedišta ugovornih strana: domaća i međunarodna prodaja. 3) Prema kriterijumu predmeta prodaje: prodaja pokretnih stvari, nepokretnosti, specifičan režim prodaje prodova i vazduhoplova, investicione opreme, električne energije i dr. 4) Prema kriterijumu načina plaćanja kupovne cene – građanska prodaja, prenumeraciona prodaja, prodaja sa obročnim otplatama cene i prodaja na kredit. 5) Prema kriterijumu njegovog predmeta – ugovor o prodaji na probu, ugovor sa rezervom probanja, ugovor o prodaji po uzorku, ugovor o prodaji po specifikaciji. - Ugovor o prodaji na probu – prodaja pod odložnim uslovom, gde se ostavlja rok u kome će kupac isprobati kvalitet robe koji kupuje. Ukoliko kupac nije zadovoljan nakon probe, vraća robu prodavcu a ugovor se raskida. - Ugovor sa rezervom probanja – zaključuje se tek posle isprobavanja, jer pre toga nema zaključenog ugovora. - Ugovor o prodaji po uzorku – predmet mora biti saobrazan uzorku. Ako isporučena roba nije saobrazna uzorku, kupac ima obavezu da bez odlaganja obavesti prodavca o tome. U suprotnom pada u docnju. - Ugovor o prodaji po specifikaciji – takav modalitet ugovora o prodaji gde je kupcu dopušteno i propušteno da posle zaključenja ugovora odredi kvalitet robe koju kupuje, tj. specifikaciju predmeta ugovora. n BITNI ELEMENTI UGOVORA – Uobičajeno je da kod ugovora o prodaji bitni elementi ugovora budu predmet i cena. Međutim, kod ugovora o prodaji u privredi – CENA NE MORA BITI BITAN ELEMENT UGOVORA! U slučaju da ona nije određena, kupac će platiti cenu koju je prodavac redovno naplaćivao u vreme zaključenja ugovora, a u nedostatku ove duguje razumnu cenu (čl. 462, ZOO). n. Predmet ugovora – stvar (roba) kao proizvod ljudskog rada ili deo materijalne prirode koji zadovoljava određene ljudske potrebe i namenjen je prometu, a ne neposrednoj potrošnji. Svaka n
2) Količina robe – može da se ugovori između saugovarača precizno (brojem komada, težinom, zapreminom), ili okvirno (oko, od-do, najmanje-najviše…). Ako se ugovori okvirno dozvoljena je tolerancija od +-5%, a ako nije ugovoreno odstupanje onda je dozvoljena tolerancija +-2%. Količina može biti određena i trgovačkim terminima – vagon (10 tona bruto) ili cisterna (10 tona neto). Najzad, količina može biti i odrediva. 3) Kvalitet robe – podrazumeva se kakvoća robe, a nju čini skup različitih svojstva robe. To su fizička , hemijska, tehnička, estetska i druga svojstva. Kvalitet može biti određen na više načina. Pravilo je da saugovarači imaju slobodu u određivanju kvaliteta. Međutim, ograničenje autonomije postoji ako imperativni propisi nalažu određeni kvalitet (npr. životne namirnice), ili obavezni standardi za određenu robu (npr. za tehničku robu). Određivanje kvaliteta može biti učinjeno opisom, uzorkom, modelom, standardom, prema specifikaciji. Može biti dogovoren i , , uobičajeni kvalitet”, kada roba mora odgovarati svojstvima koja se u mestu prodavca redovno traže za takvu vrstu robe, potom , , kakva-takva” – kada se isporučuje roba bez prebiranja ili izdvajanja, kao i po principu , , viđeno-odobreno”, gde kupac pre zaključenja ugovora vidi i pregleda robu i na taj način se smatra da je prihvatio viđeni kvalitet. Kupovna cena – mora biti izražena u novcu, pravična i ozbiljna! U našem pravu, kad je ugovorom određeno da će cenu odrediti samo jedna strana, smatra da se cena nije ni ugovorena, pa će važiti pravila kao u slučaju kad cena nije određena (npr. u pravu SAD ova ugovorna klauzula je punovažna, s tim da kupac ili prodavac moraju odrediti cenu u dobroj veri). Cena može biti određena kao fiksna ili kao promenljiva. -Određivanje kupovne cene može biti postignuto na više načina: 1) određena od nadležnog organa; 2) ona je odrediva kad su strane ugovornice dogovorile plaćanje tekuće cene; 3) ona je odrediva kad je njeno određivanje povereno trećem licu, a ono iz bilo kog razloga to ne učini, smatraće se da je ugovorena razumna cena. n. Kad cena nije određena -Član 462 ZOO-a (1) Ako ugovorom o prodaji (građanskopravni) cena nije određena, a ni ugovor ne sadrži dovoljno podataka pomoću kojih bi se ona mogla odrediti, ugovor nema pravno dejstvo. (2) Kad ugovorom
62. Sadržina ugovora o prodaji n. Sadržinu ugovora o prodaji čine osnovna prava i obaveze prodavca i kupca. Njih, po prirodi stvari prati i niz sporednih prava i obaveza, bilo da su ugovorene, bilo da proizlaze iz prirode samog posla. n. OBAVEZE PRODAVCA– Po ZOO osnovne obaveze: 1) predaja (isporuka) stvari; 2) garancija da stvar (roba) nema materijalnih nedostataka; i 3) garancija da stvar (roba) nema pravnih nedostataka. Ostale obaveze - predaja dokumenata, čuvanje robe, obezbeđenje ambalaže, osiguranje robe, obaveštavanje i dr. Bečka konvencija kao osnovne obaveze poznaje: 1) isporuku robe; 2) prenos svojine na robi; 3) predaja dokumentacije koja se tiče robe. 1) Obaveza predaje (isporuke) stvari – U pravnim sistemima gde ugovor o prodaji ima obligacionopravno dejstvo bitna je predaja stvari (isporuka), jer tek predajom prelazi rizik sa prodavca na kupca. U Bečkoj konvenciji predviđena obaveza prenosa svojine, ali nije uređen način njenog prenosa. - Termin , , isporuka” se koristi zbog distancione prodaje kao dominantne kod ugovora u privredi. Trenutak isporuke je od pravnog značaja, jer se taj momenat smatra trenutnom izvršenja osnovne obaveze i prelaska rizika sa prodavca na kupca. - Za izvršenje osnovne obaveze prodavca kod trgovačke prodaje od značaja su: mesto, vreme i način isporuke. 1) Mesto isporuke – kad je reč o distancionoj prodaji, mesto isporuke se obično određuje ugovaranjem transportne klauzule. Za slučaj da ugovorne strane nisu predvidele mesto isporuke, primenjuju se dispozitivne norme: Prvo, kad mesto predaje nije određeno, kod građanske prodaje vrši se stavljanjem robe na raspolaganje u mestu gde je prodavac u momentu zaključenja ugovora imao prebivalište, odn. boravište, a kod ugovora o privredi – sedište. Drugo, ako je u pitanju individualno određena stvar i znalo se gde se ona nalazi odn. proizvodi u vreme zaključenja ugovora, prodavac ima obavezu da isporuči tu stvar u tom mestu. Treće, ako je ugovorom predviđen prevoz stvari a nije određeno mesto isporuke, smatraće se da je prodavac izvršio obavezu isporuke kad je robu predao prevoziocu ili otpremniku. Četvrto , isporuka stvari određenih
2) Vreme isporuke – Nije takođe bitan element ugovora o prodaji, zbog čega se po pravilu uređuje sporazumom ugovarača. Reč je o vremenskom intervalu u kome je prodavac dužan da izvrši obavezu isporuke predmeta ugovora o prodaji. Prva, najčešća situacija je kad su strane ugovornice odredile dan isporuke – kada se roba isporučuje na dan određen ugvorom. Druga situacija, kad datum isporuke nije određen, važi pravilo da će se isporuka izvršiti u razumnom roku (koji se određuje zavisno od okolnosti svakog konkretnog slučaja). Treća situacija, kad je vreme isporuke određeno nekim terminom iz poslovne prakse: promptno, brzo…, gde se podrazumeva isporuka bez odlaganja a najkasnije u roku od 8 dana. - Smatraće se da je isporuke prevremena, ako je prodavac isporučio robu pre roka. Kupac nije u obavezi da je prihvati, ali ako je prihvati smatraće se da je prodavac izvršio obavezu, a kupac ne može zahtevati naknadnu isporuku zbog nepridržavanja roka. Ako kupac privremenu isporuku odbije, dužan je da o tome bez odlaganja obavesti prodavca i da na trošak prodavca čuva primljenu robu. - Isporuka se smatra zadocnelom, ako je izvršena posle roka. Tada se ostavlja pravo na naknadu štete, a ako je reč o fiksnom roku, sledi raskid ugovora i pravo na naknadu štete. Rok se može produžiti ili odložiti. 3) Način isporuke – predstavlja niz neophodnih radnji prodavca kako bi kupac došao u posed stvari, ako što su: izdavanje robe, izbor ambalaže, pakovanje, predaja robe na prevoz i dr. Predaja može biti fizička (iz ruke u ruku) i simbolička (na posredan način – npr. predajom dokumenata). Različit pristup predaji individualno određene stvari (uobičajena fizička predaja) i generične stvari (obeležavanjem, izdvajanjem, predajom prevoziocu ili otpremniku…) U zavisnosti od vrste i sastava robe, prodavac je dužan da isporuči robu ili neupakovanu (rinfuz) ili upakovanu u odgovarajućoj ambalaži. Pravilo je da se obezbeđuje ambalaža, obična – koja obezbeđuje bezbedan transport robe. Moguće je ugovoriti i specijalnu ambalažu. 2) Obaveza garancije za fizička svojstva robe – ugovorom o prodaji prodavac se obavezuje da isporuči robu saobrazno ugovoru (tzv. Saobraznost robe) a kupac se obavezuje da za to plati
n. Smatra se da isporučena stvar (roba) ima materijalne nedostatke: 1) ako stvar nema potrebna svojstva za njenu redovnu upotrebu ili promet; 2) ako stvar nema potrebna svojstva za naročitu upotrebu za koju je kupac pribavlja, a koja je prodavcu izričito ili prećutno stavljena do znanja u vreme zaključenja ugovora; 3) ako stvar nema svojstva i odlike koje su izričito ili prećutno ugovorene odnosno propisane; kad stvar nije saobrazna uzorku ili modelu, osim ako uzorak ili model nosu pokazani samo radi obaveštenja. n. Radi usaglašavanja sa Bečkom konvencijom u budući GZRS se predlaže propisivanje materijalnih nedostataka i u slučaju: 1) kad je prodavac predao kupcu samo jedan deo stvari, kao i veću ili manju količinu stvari; 2) kad je redao kupcu drugu stvar, a ne onu koja je ugovorena (aliud); 3)kad stvar nije pakovana ili zaštićena na uobičajen način, odn. način podoban da se stvar zaštiti i sačuva. Praktično, pojam nesaobraznosti bi, shodno iznetom, obuhvatao nedostatke u: 1) kvalitetu; 2) kvantitetu; 3) isporuci aliud-a; 4) pakovanju robe. n. Saugovaračima je dopušteno da ugovorom ograniče ili potpuno isključe prodavčevu odgovornost za materijalne nedostatke isporučene robe. Međutim, ovakav način ugovaranja je ništav u dva slučaja: 1) ako je nedostatak bio poznat prodavcu a on o njemu nije obavestio kupca; 2) kad je prodavac nametnuo takvu odredbu kupcu koristeći svoj monopolski položaj. n. Naš zakonodavac utvrđuje materijalne nedostatke za koje prodavac ne odgovara u sledećim situacijama: 1) kad je reč o neznatnim nedostacima (zanemarljivi nedostaci); 2) kad su nedostaci kupcu bili poznati ili su mu mogli biti poznati, kao i oni koje bi prosečan kupac kao brižljivo lice uobičajenim pregledom mogao opaziti (vidljivi nedostaci); 3) ako stvar nema potrebna svojstva za redovnu upotrebu ili promet ili nema svojstva koja su izričito ugovorena, a kupac je to znao u momentu zaključenja ugovora ili je to mogao znati; 4) ako se nedostaci pokažu nakon 6 meseci od predaje stvari (skriveni nedostaci), osim ako je ugovorom dogovoren duži rok; 5) ako je roba prodata na prinudnoj prodaji. n. Da bi postojala odgovornost zbog materijalnih nedostataka, neophodno je da kupac PREGLEDA robu na uobičajeni način, i to kod ugovora u privredi odmah!!! a kod građanskih ugovora u roku od 8 dana. Neophodno je i da se na nedostatke prigovori. Ako su u pitanju skriveni nedostaci, važi rok
3) Obaveza garancije za pravna svojstvari – (odgovornost za evikciju). Prodavac će snositi odgovornost ako na isporučenoj stvari postoji pravo trećeg lica koje ograničava , umanjuje ili isključuje pravo kupca, pod uslovom da o tome kupac nije bio obavešten, niti je pristao da preuzme stav opterećenu tim pravom. Kad se pojavi treće lice koje polaže neko pravo na isporučenoj stvari, kupac je dužan da o tome obavesti prodavca i pozove ga da u razumnom roku oslobodi stvar od prava ili pretenzija trećeg lica, a ako je stvar određena po rodu onda da mu prodavac isporuči novu stvar bez pravnih mana. Međutim, ova obaveza prodavca je od značaja kod građanske prodaje, a ne i kod trgovačke, budući da savesno lice kod trgovačke prodaje stiče pravo svojine na pokretnoj stvari koju pribavlja uz naknadu od nevlasnika, a koji je stvar stavio u promet u okviru svoje delatnosti. Sankcije zbog pravnih nedostataka - ako prodavac ne postupi po zahtevu kupca, a dođe do oduzimanja stvari (potpuna evikcija), sankcija je raskid ugovora samim činom oduzimanja. U slučaju delimične evikcije, ostavljena je kupcu mogućnost da po svom izboru raskine ugovor ili zahteva srazmerno sniženje cene. Pravo kupca po osnovu pravnih nedostataka prestaje nakon isteka jedne godine od saznanja za postojanje prava trećeg lica. OBAVEZE KUPCA - dve osnovne obaveze: 1) da plati kupovnu cenu i 2) da preuzme stvar. Sporedne obaveze: otvaranje akreditiva, dostavljanje specifikacije, pribavljanje transportnih sredstava i dr. Bečkom konvencijom su regulisane dve osnovne obaveze kupca: 1) da isplati cenu; 2) da preuzme isporuku robe. 1) Obaveza plaćanja kupovne cene – obaveza plaćanja u vreme i na mestu kako je to određeno ugovorom. Kupac je dužan da plati cenu u času i u mestu u kome se vrši predaja stvari, što je po pravilu sedište prodavca. Na taj način se mesto predaje stvari i mesto plaćanja cene podudaraju (u mestu sedišta prodavca). Modalitet plaćanja može biti: pre isporuke robe, posle isporuke robe, na rate i dr. -Kod dvostrano obaveznih ugovora teorijski postoji podudarnost trenutka isporuke i plaćanja cene. Međuti, po stanovištu naše sudske prakse, ako ugovor ne sadrži odredbu o vremenu plaćanja, toleriše se rok od 15 dana.
n. DEFINICIJA 63. Transportne klauzule - skraćeni i uobičajeni trgovinski termini, kojima se sa malo reči precizira čitav niz prava i obaveza između prodavca i kupca, a naročito: momenat i način isporuke stvari, momenat prelaska rizika i momenat prelaska troškova sa prodavca na kupca. (Reguliše se i niz drugih odnosa: pribavljanje transportnih dozvola, dozvola za uvoz-izvoz, uverenje o poreklu robe i druge isprave, osiguranje, ambalaža, porezi, taksle i sl. ). n. Najpoznatije transportne klauzule su INCOTERMS (International Commercial Terms) – Međunarodne trgovinske komore u Parizu. Izrađene još 1936. godine, a izmene: 1953. , 1967. , 1980. , 1990. , 2000. i 2010). Revizije iz 1990. i 2000. obuhvatile praksu širenja slobodnih carinskih zona, pojačani interes za korišćenje elektronske komunikacije u vršenju poslovnih transakcija, kao i promene koje su nastale u poslovnoj praksi u vezi sa prevozom robe. Poslednja revizija iz 2010. godine (važeća engleska verzija), nastavila je sa širenjem slobodnih carinskih zona, veće korišćenje elektronskih komunikacija u poslovnim transakcijama, povećanu brigu za bezbednost u kretanju robe, promenu u delatnostima tranporta kao i njihovo preispitivanje na svakih 10 godina. Ažurirana su pravila koja se odnose na , , isporučeno” tako što ukupan broj pravila se sa 13 smanjuje na 11, i nudi nednostavniji i jasniji prikaz svih pravila. n. Glavna odlika Incoterms 2010 je u dva nova pravila, koja se mogu koristiti nezavisno od dogovorenog načina transporta: 1) isporučeno na terminalu (DAT) i 2) isporučeno u mestu (DAP), koja su zamenila 4 pravila iz Incoterms-a 2000. godine (DAF, DES, DEQ, DDU). n. Klasifikacija Incoterms 2010. pravila je postavljena u dve grupe: 1) pravila za svaki vid ili vidove saobraćaja: EXW- franko fabrika; FCA – franko prevoznik, CPT – vozarina plaćena do; CIP – vozarina i osiguranje plaćeno do; DAT – isporučeno na terminalu,
n. Polazeći od kriterijuma obima obaveza prodavca, sve transportne klauzule se klasifikuju u 4 grupe: E, F, C i D (počev od najmanjeg broja obaveza prodavca (E) do najviše obaveza (D). n. Transportne klauzule se odnose samo na ugovor o prodaji, ne i na ugovor o prevozu. Cilj INCOTERMS-a je da obezbede jednoobrazno tumačenje trgovinskih termina koji se najčešće koriste u međunarodnoj praksi. n. INCOTERMS pravila su dispozitivne pravne prirode. U poslovnoj praksi imaju najširu upotrebu. n. U međunarodnoj trgovini prema mestu isporuke razlikujemo sledeće vrste klauzula: 1) klauzule za isporuku u mestu; 2) klauzule za isporuku uz otpremu; 3) klauzule za isporuku u mestu opredeljenja (ugovor o prispeću). n. A) Klauzule za isporuku u mestu (grupa E-polazak) – EXW franko fabrika-pogon, skladište, (…ugovoreno mesto). Ovde prodavac ima obavezu da stavi na raspolaganje robu kupcu na označenom mestu, a kupac je dužan da obezbedi prevozno sredstvo i da odveze robu. Stavljanjem robe na raspolaganje prodavac je izvršio predaju i od tog trenutka rizik prelazi na kupca. n. B) Klauzule za isporuku uz otpremu (grupa F – glavni prevoz nije plaćen) 1) FCA- Franko prevoznik i ugovoreno mesto otpreme – prevoznik je svako lice koje je imenovao kupac. Prodavac isporučuje robu ocarinjenu za izvoz na ugovorenom mestu prevoziocu. Kupac je dužan da preuzme robu, plati cenu i na svoj rizik i trošak pribavi uvoznu dozvolu i druga odobrenja, obavi carinske formalnosti za uvoz robe i da o svom trošku ugovori prevoz robe. 2) FAS – Franko uz bok broda i ugovorena otpremna luka – prodavac ima obavezu da na mesto koje je kupac označio i u ugovoreno vreme dopremi robu uz bok broda, pod čekrk (na dohvat dizalice), bez obaveze da je utovari u brod. Rizik prelazi sa prodavca na kupca u momentu dopreme (postavljanja) robe uz bok broda, o čemu mora da obavesti kupca. 3) FOB – Franko brod i ugovorena otpremna luka – prodavac obavezan da robu isporuči na brod, koji je označio kupac, u ugovorenoj luci i u ugovorenom roku. Na njegov teret padaju izvozne dozvole i plaćanje carine. Takođe je dužan da blagovremeno obavesti kupca da je roba isporučena. Može biti ugovorena i obaveza slaganja robe. n Grupa C – glavni prevoz plaćen
2) CFR – Klauzula cena sa vozarinom i ugovorena luka opredeljenja – ima istu sadržinu kao i CIF, samo prodavac nema obavezu da plati osiguranje robe. 3) CPT – Klauzula vozarina plaćena do…i mesto opredeljenja – koristi se kod svih vrsta prevoza, pa i kontejnerskih. Prodavac je izvršio svoju obavezu isporuke u trenutku kada je dopremio robu u mesto opredeljenja u ugovorenom roku i predao je prvom prevozniku. Kad je reč o izvoznoj prodaji, na prodavcu je da snosi sve troškove za izvoz i da o izvršenoj isporuci obavesti kupca, jer od tog trenutka rizik i svi troškovi koji slede padaju na njegov teret. 4) CIP – Klauzula vozarina i osiguranje plaćeni do mesta opredeljenja – specifično za ovu klauzulu je što prodavac pored plaćanja vozarine vrši i osiguranje robe za vreme prevoza. n. C) Klauzule koje regulišu ugovor o prispeću (grupa D – prispeće) 1) DAF- isporučeno na granici (…ugovoreno mesto); 2) DES – isporučeno franko brod (…ugovorena odredišna luka); 3) DEQ – isporučeno franko obala (…ugovorena odredišna luka), 4) DDU – isporučeno neocarinjeno (…ugovoreno mesto opredeljenja) i 5) DDP – isporučeno ocarinjeno (…ugovoreno mesto opredeljenja). U klauzulama D , prodavac odgovoran za prispeće robe u dogovoreno odredišno mesto ili tačku na granici sa zemljom uvoza. Možda najnačajnija u pomorskom saobraćaju je klauzula DES – prodavac neocarinjenu robu isporučuje kupcu na palubi broda u mestu opredeljenja i do tog trenutka snosi rizik i sve troškove u vezi robe. Momenat prelaska rizika je kada prodavac stavi na raspolaganje robu kupcu. U praksi najveći broj sporova nastaje povodom snošenja rizika za štete nastale u vreme transporta i povodom pitanja da li se stavljanje na raspolaganje (što se smatra
n. U 64. Docnja prodavca i docnja kupca docnju može pasti i prodavac i kupac, s tim da obe strane mogu pasti i u dužničku i u poverilačku docnju. Oni mogu da zapadnu u docnju ako ne izvrše svoje obaveze na vreme iz ugovora o prodaji. n. Dužnička docnja (mora debitoris) i poverilačka docnja (mora creditoris) ne mogu da nastupe istovremeno, ali se mogu međusobno smenjivati. Zbog docnje prodavca ili kupca dolazi do povrede obligacije, i ona je najčešći uzrok njene povrede. n. Docnja prodavca – prodavac može da zapadne u docnju sa isporukom robe kupcu (dužnička docnja) i sa prijmom kupovne cene (poverilačka docnja). On pada u dužničku docnju ako na vreme ne isporuči robu kupcu. Kašnjenje prodavca u izvršenju obaveze isporuke robe daje kupcu dva prava: 1) da traži ispunjenje i naknadu štete; ili 2) da traži raskid ugovora i naknadu štete. Primarno je da zahteva ispunjenje, odn. da ostavi dodatni rok za ispunjenje a tek potom izjavi raskid. Međutim, može odmah da raskine ugovor ukoliko: 1) iz ponašanja prodavca proizlazi da on svoju obavezu neće izvršiti ni u naknadno ostavljenom roku; 2) ako je reč o fiksnom ugovoru. Nakon raskida kupac ima pravo na naknadu štete. Kupac se može koristiti i pravnim institutom , , kupovine radi pokrića”, pod uslovom da je predmet ugovora generična stvar i da ova kupovina treba da se izvrši u razumnom roku i na razuman način. Kad prodavac kasni sa prijemom cene, pada u poverilačku docnju, do koje dolazi kad prodavac bez opravdanog razloga odbije da primi cenu. U tom slučaju kupac ima pravo da cenu deponuje kod suda ili drugog ovlašćenog organa, kao i da traži naknadu štete. Posledice docnje prodavca – nakon njegove docnje prelazi na njega rizik slučajne propasti stvari, nakon njegove poverilačke docnje sa prijemom cene prestaje docnja dužnika sa plaćanjem cene, a od tog dana prestaje teći i kamata; docnja prodavca zahteva naknadu štete kupcu i troškove vezane za čuvanje robe. n. Docnja kupca – kupac može da padne u docnju sa plaćanjem cene (dužnička docnja) i prijemom isporuke (poverilačka docnja). Usled dužničke docnje kupca, prodavac ima određena prava zavisno dal je isporučio robu ili ne. Ako nije, može zadržati isporuku robe do plaćanja cene. Ako je već isporučio robu, može zahtevati ispunjenje i naknadu štete a može i izjaviti raskid ako je ostavio
65. Garancija za ispravno funkcionisanje prodate tehničke robe n OPŠTA RAZMATRANJA - Ovaj vid garancije se razvio iz pravnog instituta odgovornosti za materijalne nedostatke. Inače, vezuje se samo za posebne stvari – tehničku robu! n. Tehnička roba je složena stvar, odn. Uređaj industrijske proizvodnjetrajnije prirode (npr. aparati za domaćinstvo, kompjuteri) za čiji rad je neophodna električna energija, drugo sredstvo napajanja (npr. baterija ili akumulator) ili motor na unutrašnje sagorevanje. U Jednoobraznom trgovinskom zakoniku SAD se pominje kao izričita (eksplicitna) garancija (express warranties), koja se odnosi na kvalitet, stanje i karakteristike stvari, uključujući i njene performanse (tehničke karakteristike), odn. da će proizvod ispunjavati određene standarde ili funkcionisati na određeni način. n. U većini razvijenih industrijskih zemalja nastala je na osnovu dobrovoljnosti, a u zemljama u razvoju i bivšim socijalističkim zemljama kao obavezna. (npr. u SFRJ naredba iz 1959. i Osnovni zakon o prometu robe iz 1967, potom Zakon o jugoslovenskim standardima i normama kvaliteta iz 1974). n. Danas su odredbe o garanciji uređene Zakonom o obligacionim odnosima i Zakonom o zaštiti potrošača. n Prema Zakonu o zaštiti potrošača, polazeći od rešenja iz Direktive 1999/44 (o potrošačkom ugovoru o prodaji i garancijama), pod garancijom se podrazumeva obećanje trgovca (prodavca) ili proizvođača dato potrošaču da će mu vratiti plaćeni iznos, popraviti ili zameniti stvar koja nije saobrazna opisu iz garantnog lista ili oglasa objavljenog pre ili u vreme zaključenja ugovora o prodaji (dobrovoljna garancija). n. Garancija traje onoliko koliko je to određeno u garantnom listu ili u javnom obećanju. Dok se ugovorna garancija može odnositi i na pojedine sastavne delove tehničke robe, dotle se odgovornost za nesaobraznost tiče prodate robe kao celine. n. Po garanciji može odgovarati i PROIZVOĐAČ, ako je on stavio u promet robu sa garantnim listom, a zajedno sa njim ili i pored njega odgovara i TRGOVAC! n. Ugovorna garancija ne može isključiti zakonsku garanciju!
n. POJAM – Garancija za ispravno funkcionisanje tehničke robe predstavlja posebnu vrstu materijalne odgovornosti garanta (subjektivna odgovornost) za slučaj neispravnog funkcionisanja tehničke robe u roku trajanja garantnog roka, pod uslovom da je proizvod pravilno čuvan i upotrebljavan! n. Prema Zakonu o zaštiti potrošača, garancija je svaka izjava kojom njen davalac daje obećanje u vezi sa robom, i pravno je obavezujuća pod uslovima datim u izjavi, kao i oglašavanju u vezi sa robom. Ukoliko pod terminom , , garancija” potrošač ne stiče više prava nego što ima po Zakonu o zaštiti potrošača, vrši zloupotrebu tog termina. n. PRAVNI OSNOV NASTANKA GARANCIJE – jednostrana izjava volje u garantnom listu ili ugovor. n. VRSTE: 1) dobrovoljna i obavezna (kod dobrovoljne proizvođač, po pravilu, iz konkurentskih razloga izdaje garantni list kojim sebe obavezuje da snosi posledice po osnovu neispravnog funkcionisanja prodate tehničke robe, pod uslovom da se neispravnost pojavi u garantnom roku). n. Značaj dobrovoljne garancije, u okvirima ekonomske analize prava, objašnjava se putem tzv. signalne teorije –kupac ne može na prvi pogled da prepozna kvalitet robe, zbog čega je proizvođaču važno da visok kvalitet svog proizvoda signalizira kupcima, jer u protivnom oni neće biti spremni da plate višu cenu za takve tehničke proizvode. n. Subjekt odgovornosti je garant. Status garanta imaju kod nas: PROIZVOĐAČ, PRODAVAC, UVOZNIK I ZASTUPNIK STRANE FIRME. Po ZOO-u, podjednako odgovorni i proizvođač i prodavac. n. GARANTNI LIST – pisana isprava koju izdaje garant uz tehničku robu i koju kupac dobija prilikom kupovine, a kojom se garantuje njeno ispravno funkcionisanje u datom garantnom roku, uz preuzimanje obaveze za slučaj da neispravno funkcioniše u tom roku. Po Zakonu o zaštiti potrošača on može biti i u elektronskom obliku, odn. drugom trajnom nosaču zapisa, ako se potrošač sa tim saglasi. On služi kao dokazno sredstvo o postojanju garancije. n. Prema Zakonu o zaštiti potrošača, garantni list naročito sadrži: 1) Prava koja potrošač ima po tom zakonu; 2) naziv i adresu davaoca garancije, 3) naziv i adresu prodavca ako on nije istovremeno i
n n n Osim garantnog lista, tehničku robu prati i druga odgovarajuća TEHNIČKA DOKUMENTACIJA: tehničko uputstvo, uputstvo za upotrebu, atest i izveštaj o ispitivanju koji se smatra sastavnim delom atesta, deklaracija i spisak servisera. Garantovani slučaj – nedostatak koji mora biti u vezi sa radom odn. funkcionisanjem prodate tehničke robe, a od čije pojave zavisi da li će postojati odgovornost po osnovu garancije. On se može pojaviti u različitim oblicima: 1) prestanak funkcionisanja (potpun ili delimičan), 2) funkcionisanje suprotno tehničkim pravilima (pogrešno funkcionisanje), 3) pravilno funkcionisanje ali ispod predviđenog kapaciteta (podbacivanje u funkcionisanju). Garantni rok - vremenski interval u kojem garant odgovara za ispravno funkcionisanje tehničke robe ukoliko nastupi garantovani slučaj. Dužina garantnog roka se može odrediti putem vremenskog intervala ili njegovom kombinacijom sa nekom jedinicom mere (npr. broj pređenih kilometara). Za njegov početak uzimaju se tri momenta: datum proizvodnje, datim prodaje ili datum puštanja stvari u rad. Obično je u pitanju momenat prodaje. SADRŽINA GARANCIJE – prava i obaveze garanta i kupca. U našem pravu, kupac može da po osnovu garancije zahteva od podavca, odn. proizvođača popravku ili zamenu stvari u toku garantnog roka, nezavisno od toga kad se nedostatak u funkcionisanju tehničke robe pojavio. Uz to, on ima pravo na naknadu štete. Takođe, kupcu pripada pravo da proizvođač, odn. prodavac o svom trošku prenese stvar od mesta gde treba da se izvrši njena popravka, odn. zamena, kao i d tu stvar vrati natrag kupcu. Ako prodavac ne izvrši popravku ili zamenu u razumnom roku, naš zakonodavac daje kupcu sledeća prava: da traži raskid ugovora ili da traži sniženje cene i naknadu štete. Prema ZOO, prava kupca prema proizvođaču po osnovu garantnog lista gase se po isteku jedne godine računajući od dana kada je tražio popravku ili zamenu. Po Zakonu o zaštiti potrošača (reklamacija) - Prodavac je dužan da bez odlaganja, a najkasnije u roku od osam dana od dana prijema reklamacije, pisanim ili elektronskim putem odgovori potrošaču na izjavljenu reklamaciju. Odgovor prodavca na reklamaciju potrošača mora da sadrži odluku da li prihvata reklamaciju, izjašnjenje o zahtevu potrošača i konkretan predlog i
66. Odgovornost proizvođača stvari sa nedostatkom n. Krajem XX veka posebna pažnja se posvećuje odgovornosti proizvođača stvari sa nedostatkom, jer se uviđa da je krajnja karika u lancu , , proizvođač – prodavac – kupac” najslabija. U SAD-u poznat termin – podrazumevajuće garancije (implied warranties), koje se izvode iz samog zakona. n. Na nivou EU doneta Direktiva o odgovornosti proizvođača stvari sa nedostatkom (1985), izmenjena 1999. Pre donošenja ove direktive za štetu koju stvar sa nedostatkom prouzrokuje odgovaralo se po osnovu krivice, a direktiva je uvela objektivnu odgovornost. Takođe, njome je i definisan proizvod kao , , industrijski napravljena pokretna stvar, koja može biti inkorporisana u drugu, pokretnu ili nepokretnu stvar”. Pod pojmom proizvoda ne smatraju se stvari koje proizvođač nije namenio prodaji ili drugom vidu komercijalnog iskorišćavanja, niti ih je proizveo ili distribuirao u okvirima svoje redovne delatnosti. n. Odgovornost proizvođača stvari sa nedostatkom postavlja posebnu vrstu materijalne odgovornosti, koja ne dira u ugovornu, niti u neugovornu odgovornost. Do donošenja Zakona o odgovornosti proizvođača stvari sa nedostatkom (2005), koji je preuzeo sadržinu pomenute Direktive EU, odgovornost za štetu koju bi kupljena stvar prouzrokovala kupcu po njenom preuzimanju, padala je na teret prodavca. Proizvođač nije bio obuhvaćen ovim sistemom odgovornosti. Međutim, naš zakonodavac je nastavio da prati korak sa regulativom o odgovornosti proizvođača stvari sa nedostatkom kroz Zakon o zaštiti potrošača (2010), nakon čijeg donošenja je prestao da važi Zakon o odgovornosti proizvođača stvari sa nedostatkom (2005). n. Sada važećim Zakonom o zaštiti potrošača (2014) se pod PROIZVOĐAČEM podvode, osim proizvođača, i lica: 1) uvoznik koji uvozi gotove proizvode, robu, sirovine i sastavne delove u Srbiju radi prodaje, zakupa, lizinga ili druge vrste prometa; 2) prodavac koji se predstavlja kao proizvođač stavljanjem svog naziva, zaštitnog znaka ili drugog obeležja na robu; 3) prodavac onog proizvoda koji ne sadrži podatke o proizvođaču, ukoliko u određenom roku ne obavesti oštećenog kupca o identitetu proizvođača, odnosno lica od koga je nabavilo proizvod; 4) prodavac uvoznog proizvoda koji sadrže podatke o proizvođaču, ali ne i o uvozniku.
n. Stvar sa nedostatkom može da prouzrokuje štetu, koja može da se ogleda u sledećim posledicama: smrt ili telesna povreda fizičkog lica, uništenje ili oštećenje nekog dela imovine koji oštećeni obično koristi za ličnu upotrebu ili potrošnju. n Za štetu odgovara proizvođač, nezavisno od toga da li je znao za nedostatak (objektivna odgovornost). Ako je proizvod uvezen, odgovara uvoznik. Međutim, umesto proizvođača odgovaraće prodavac, ako se predstavlja kao proizvođač, tako što stavlja svoje ime i zaštitni znak ili drugi svoj obeležavajući znak na proizvod koji prodaje. Prodavac će odgovarati i u sledeća dva slučaja: 1) ako proizvod ne sadrži podatke o proizvođaču, osim ako u razumnom roku ne obavesti oštećenog o pravom identitetu proizvođača, odnosno lica od koga je nabavio proizvod i 2) ako uvezeni proizvod ne sadrži podatke o uvozniku, nezavisno od toga što proizvod sadrži podatke o proizvođaču n. Odgovornost proizvođača za štetu od proizvoda sa nedostatkom ne može se ugovorom ograničiti niti isključiti. Ako je više lica odgovorno za štetu od proizvoda sa nedostatkom, njihova odgovornost je solidarna. Međutim, ako je nastanku štete samo delimično doprinelo treće lice, isključivo je odgovoran proizvođač. n. Potrošač može da ostvari naknadu pretrpljene štete pod uslovom da dokaže: 1) da je pretrpeo štetu, 2) da proizvod ima nedostatak i 3) da postoji uzročna veza između tog nedostatka na proizvodu i pretrpljene štete. Oštećeni ima pravo i na naknadu neimovinske štete, ali po opštim pravilima o odgovornosti za tu vrstu pretrpljene štete. n. OSLOBAĐANJE PROIZVOĐAČA OD ODGOVORNOSTI, pod uslovom da dokaže: 1) da nije stavio proizvod u promet; 2) da nedostatak nije postojao u vreme kad je stavio proizvod u promet ili da se pojavio kasnije; 3) da nije proizveo proizvod namenjen prodaji ili drugoj vrsti stavljanja u promet i da proizvod nije proizveden u okviru njegove delatnosti; 4) da je nedostatak nastao usled usaglašavanja svojstava proizvoda sa obavezujućim propisima donetim od strane nadležnog organa. n. Potraživanje naknade štete nastale od proizvoda sa nedostatkom zastareva u subjektivnom roku od 3 godine od kad je oštećeni saznao za štetu, nedostatak i identitet proizvođača, odnosno u
67. Ugovor o ekskluzivnoj distribuciji n. Ovaj ugovor vodi poreklo iz poslovne prakse, krajem XIX veka u SAD-u, u sektoru prodaje automobila. Propisima protiv monopola iz 1980. zabranjivano proizvođačima da neposredno prodaju svoje automobile kupcima, pa su zbog toga bili prinuđeni da se obrate nezavisnim trgovcima, ko su imali dva zadatka – plasman i prodaju automobila. n. NAZIV – nejedinstven: ugovor o trgovačkoj licenci (Francuska, Ruska Federacija), ugovor o koncesiji prodaje (Belgija); ugovor o isključivom zastupanju i ugovor o isključivoj prodaji (Švajcarska); ugovor o trgovačkoj koncesiji (Nemačka); “isključiva prodaja” i izraz “koncesija prodaje” (Italija). U pravu Evropske unije upotrebljavaju se izrazi: ugovori o ekskluzivnoj distribuciji (exclusive distribution agreements) i ugovori o ekskluzivnoj kupovini (exclusive purchasing agreements). n. POJAM – Ugovor kojim se snabdevač (proizvođač, trgovac na veliko, izvoznik) obavezuje da isporučuje robu isključivo distributeru na ugovorom određenoj teritoriji, a distributer se obavezuje da organizuje plasman i prodaju (distribuciju) te robe na ugovorenoj teritoriji, da ne trguje konkurentskom robom i, po pravilu, da će kupovati robu samo od snabdevača. Rizik prodaje ugovorenih proizvoda prenosi se na distributera. n. Zbog dugotrajnosti i kontinuiranog odnosa pojedini autori ga kvalifikuju kao , , ugovor o poslovnoj saradnji”. Međutim, ti odnosi poslovne saradnje nisu , , ravnopravni”, jer je distributer u podređenom položaju u odnosu na snabdevača. Distributer nije u prilici da samostalno utvrđuje način komercijalizacije (plasman i pro-daju) ugovorene robe koju proizvodi snabdevač, jer snabdevač zadržava pravo da obez-bedi optimum distributivne mreže za svoje proizvode. n. Karakteristike ovog ugovora: (1) generalni ugovori kojima se distributer obavezuje da, (2) periodično kupuje (od snabdevača i prodaje kupcima) robu u svoje ime i na svoj rizik od snabdevača, (3) u čiju je distribu-tivnu mrežu uključen, (4) pri čemu distributer zaradu ostvaruje od razlike između pro-dajne i kupovne cene (od trgovačke marže). n. Na osnovu zaključenog ugovora, distributer kao samostalan trgovac stiče pravo na prodaju predmetnog proizvoda koji proizvodi ili distribuira snabdevač, u svoje ime i za svoj račun, a na
n. FORMA – nije zakonski regulisan, osim u Belgiji i Rusiji koji nalažu pisanu formu. I zahtevi poslovne prakse zahtevaju pisanu formu. n. SVOJSTVA –neimenovani, dvostrano obavezan, teretan, ugovor građanskog, poslovnog i međunarodno poslovnog prava, sa trajnim prestacijama. n. IZVORI: Belgija – Zakon o jednostranom raskidu ugovora o ekskluzivnoj koncesiji zaključenih na neodređeno vreme (1961), izmenama promenio naziv u Zakon o jednostranom raskidu ugovora o konceciji prodaje (1971). Ruska federacija – uredila trgovačku koncesiju u okviru drugog dela Građanskog zakonika Ruske Federacije. n. U našem pravu predlaže se njegovo regulisanje u budućem Građanskom zakoniku Srbije. Danas se pominje u okviru Zakona o zaštiti konkurencije u kontekstu vertikalnih sporazuma, ali ga sadržinski ovaj zakon je reguliše. n. Na međunarodnom planu Međunarodna trgovinska komora u Parizu donela je Model ugovora o isključivoj distribuciji, a u okviru EU regulisan propisima o pravu konkurencije. n. PRAVNA PRIRODA -Njegovu prirodu određuje “trgovačka praksa, tipične klauzule, formularni ugovori i standardizovani opšti uslovi poslovanja”. n. Ugovori o distribuciji jesu generalni ugovori za buduće prodajne ugovore, ali sami po pravilu nisu titulus za prenos prava svojine, te se ne mogu smatrati podvrstom ugovora o prodaji. Iako ima sličnosti sa prodajom, ugovorom o delu, komisionu, franšizingu, ipak se kvalifikuje u , , sui generis ugovore”, uz konstataciju da je u izvesnom smislu i mešovit ugovor, jer sadrži elemente imenovanih ugovora (kupoprodaje, agencije, ugovora o radu i dr. ). n. Ugovor o ekskluzivnoj distribucije se u praksi realizuje na osnovu okvirnog sporazuma i individualnih ugovora. Dok se okvirnim sporazumom određuju samo bitni elementi budućeg individualnog ugovora (bez preciziranja načina i drugih detalja ispunjenja konkretne obaveze), dotle zaključenjem individualnog ugovora saugovarači regulišu svaku isporuku posebno. Međutim, u praksi se po pravilu ne zaključuju posebni ugovori, već se to čini narudžbenicama distributera ili na neki drugi način. n. SLIČNOSTI I RAZLIKE SA DRUGIM UGOVORIMA – 1) sličan ugovoru o prodaji samo u kontekstu krajnjeg cilja koji se ostvaruje sa oba pravna posla. Oba ugovora su usmerena na
n. Osnovna razlika između ugovora o ekskluzivnoj distribuciji i ugovora o trgovinskom zastupanju ogleda se u načinu nastupanja u pravnom prometu, jer distri-buter nastupa u svoje ime i za svoj račun, a trgovinski zastupnik u evropsko-kontinentalnom pravu u ime i za račun zastupanog. n. Sličnost sa ugovorom o koncesiji je sledeća: naziv stranaka –koncedent i koncesionar, povlašćen odnos među strankama, trajni odnos saradnje se uspostavlja, zaključuju se na duži rok. Razlike se sastoje u ovome: 1) ugovor o trgovačkoj koncesiji je isključivo pravni posao privatnog i poslovnog prava, koji ne pretpostavlja nikakve dozvole ili odobrenja javnih vlasti, dok ugovor o koncesiji zadire značajnim delom u domen javnog prava; 2) ugovor o trgovačkoj koncesiji uvek pretpostavlja “ekskluzivitet” kao bitan element ugovora, dok kod klasičnog ugovora o koncesiji, ekskluzivitet je bitan element ugovora, a kod savremenog ugovora o koncesiji ekskluzivitet može biti jednostrano dat od koncedenta ili ugovoren; 3) kod ugovora o trgovačkoj koncesiji ekskluzivitet daje jedan privatnopravni subjekt drugom privatnopravnom subjektu, a kod ugovora o koncesiji ekskluzivitet daje javnopravni subjekt nekom privatnopravnom subjektu; 4) ugovor o koncesiji se uvek zaključuje između javnopravnog i privatnopravnog subjekata, a ugovor o trgovačkoj koncesiji isključivo između dva privatnopravna subjekta; 5) razlike između dva predmetna ugovora postoje i u njihovom predmetu, jer ugovor o koncesiji uvek ima za predmet neko dobro u državnoj svojini, javno dobro, dobro u opštoj upotrebi ili delatnost od javnog intere-sa, a ugovor o trgovačkoj koncesiji plasman i prodaju neke robe, njeno servisiranje i održavanje; 6) kod ugovora o konceciji koncesionar ne postaje vlasnik na ustupljenoj stvari; ugovor o koncesiji se realizuje u okvirima , , koncesionog preduzeća” a ugovor o trgovačkoj koncesiji uz pomoć , , distributivnog preduzeća”. n. SADRŽINA UGOVORA: Osnovne obaveze snabdevača: isporuka određene ili odredive robe; prenošenje svojine na distributera na isporučenoj robi; is-poruka robe u ugovorom predviđenim količinama i vremenskim intervalima; zabrana prodaje na ugovorenom području ili određenim potrošačima; informisanje distributera i pružanje tehničke pomoći; snabdevanje distributera reklamnim i propagandnim ma-terijalom (katalozi, brošure, prospekti); čuvanje poslovne tajne i dr. Osnovne obaveze distributera su: preuzimanje isporučene robe i plaćanje ugovorene cene; prodaja ustupljene robe u granicama ugovorene teritorije i po utvrđenim cenama; uspostavljanje
68. Ugovor o posredovanju Koreni posredovanja potiču još od starog veka. Srpski građanski zakonik (1844) ga poznavao kao , , ugovor o mešetarenju” a Trgovački zakonik (1860) kao ugovor o posredovanju. n. DEFINICIJA - ugovor kojim se posrednik obavezuje nalogodavcu da će nastojati da nađe i da ga dovede u vezu sa licem koje bi s njim pregovaralo o zaključenju određenog ugovora, a nalogodavac se obavezuje da mu isplati određenu naknadu, ako taj ugovor bude zaključen. n. UGOVORNE STRANE – posrednik (mešetar) i nalogodavac. Posredovanjem može da se bavi svako fizičko ili pravno lice koje je registrovano za posredničku delatnost. Npr. prema Zakonu o tržištu kapitala – berzanski posrednici: brokersko-dilerska društva i ovlašćene banke. n. BITNI ELEMENTI UGOVORA – predmet i naknada (provizija). Predmet je posrednička usluga, a ogleda se u obavezi posrednika u pronalaženju i povezivanju nalogodavca i trećeg lica radi pregovaranja u cilju zaključenja ugovora. On pronalazi lica za nalogodavca, ali ne garantuje da će ugovor između njih i biti zaključen. Ukoliko to jemči – provizija je veća. n. Za zaključenje ovog ugovora dovoljno je da posrednik ne odbije nalog, jer se profesionalno bavi poslovima posredovanja, pa ćutanje se smatra saglašavanjem. NE ZAHTEVA SE POSEBNA FORMA. n. KARAKTERISTIKE - ugovor o uslugama, imenovan, neformalan, dvostrano obavezan, teretan, komutativan, trajan ili trenutan, kauzalan, mešovit, jer sadrži i elemente drugih ugovora (ugovora o nalogu, ugovora o delu). Elementi ugovora o delu se ogledaju u obavezi posrednika da za nalogodavca obavi određene faktičke radnje, npr. da upozna treće lice sa robom koju nalogodavac želi da kupi ili proda. A ukoliko je posrednik dobio ovlašćenje da preduzme i određe-ne pravne radnje za račun nalogodavca, on ih mora izvršiti saglasno pravilima o mandatu ili nalogu. n. RAZLIKE U ODNOSU NA UGOVOR O TRGOVINSKOM ZASTUPANJU – posrednik nema ovlašćenje da preduzima radnje u ime i za račun nalogodavca. Posredovanje je ad hoc posao i putem njega se ne uspostavlja trajni odnos. n. RAZLIKE U ODNOSU NA KOMISION- posrednik nema ovlašćenje da deluje za račun nalogodavca, tj. Da zaključuje ugovore. n. Putem posredovanja se spostavljaju dve vrste odnosa: prvi – između posrednika i nalogodavca n
IZVORI: Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o osiguranju, Zakon o tržištu kapitala i dr. n (SADRŽINA) OBAVEZE POSREDNIKA SU: 1) OBAVEZA PRONALAŽENJA I DOVOĐENJA U VEZU – posrednik ne jemči da će ugovor između nalogodavca i trećeg biti zaključen. Posrednik dužan da istupa s pažnjom dobrog privrednika. Nalogodavac može opozvati nalog kad o nađe za potrebno, osim ako se tog prava odrekao i da to ne čini protivno načelu savesnosti. U suprotnom duguje naknadu štete. 2) OBAVEZA OBAVEŠTAVANJA – posrednik dužan da svog nalogodavca obaveštava o svim okolnostima koje su od značaja za zaključenje nameravanog posla koje su mu poznate ili morale biti poznate (o stanju na tržištu, kretanju cena, potencijalnim partnerima i dr). Obaveštenje treba da doprinese pronalaženju najpovoljnijeg partnera za nalogodavca. 3) OBAVEZA ZAŠTITE INTERESA KLIJENTA – posrednik mora posredovati objektivno i nepristrasno, kao i da se stara o interesima obeju strana. On je posrednik i za jednu i za drugu stranu. 4) OBAVEZA VOĐENJA POSREDNČKOG DNEVNIKA – 1) dužan da vodi posrednički dnevnik i 2) da izdaje posrednički list. 5) OBAVEZA IZDAVANJA POSREDNIČKOG LISTA (izvod iz posredničkog dnevnika – zaključnica) i dr. obaveze koje proizlaze iz prirode samog posla: obaveza čuvanja poslovne tajke, obaveza vraćanja uzorka i dr. n. OBAVEZE NALOGODAVCA: 1) OBAVEZA PLAĆANJA NAKNADE – plaćanje provizije (naknade) za izvršenu uslugu. Po ZOO-u ova obaveza dospeva u trenutku kad je zaključen punovažan ugovor između nalogodavca i trećeg, osim ako drugačije nije ugovoreno. U stranom zakonodavstvu prisutna i drugačija rešenja: plaćanje 1) u momentu povezivanja; 2) u momentu zaključivanja ugovora između nalogodavca i trećeg; 3) kad je taj ugovor izvršen. Naknada može biti određena ugovorom, tarifom i sl. Ako nije određena, određuje je sud. Proviziju plaća nalogodavac, a ne treće lice. Posrednik gubi pravo na provoziju i naknadu troškova ako radi za drugu stranu protivno zaključenom ugovoru ili interesima nalogoravca. 2) OBAVEZA NAKNADE TROŠKOVA – po pravilu, nema pravo na naknadu redovnih troškova. n
69. Ugovor o trgovinskom zastupanju n. Razvio se iz ugovora o punomoćstvu, a nastao je i razvio se u drugoj polovini XIX veka, sa jačanjem prometa robe i usluga. Smatra se da je ovaj ugovor relativno novijeg datuma. Poznat i kao UGOVOR O AGENTURI. n. DEFINICIJA - ugovor kojim se zastupnik obavezuje da se stalno stara da treća lica zaključuju ugovore sa njegovim nalogodavcem, da u tom smislu posreduje između njih i nalogodavca, kao i da po dobijenom ovlašćenju zaključuje ugovore sa trećim licima u ime i za račun nalogodavca, a ovaj se obavezuje da mu za svaki zaključeni ugovor isplati određenu naknadu. n. Specifičnosti: vršenje poslova posredovanja i vršenje poslova zastupanja. Međunarodno zastupanje – kada se nalogodavac i treće lice nalaze na teritorijama različitih država. n. Strane ugovornice: zastupnik ili agent, i na drugoj nalogodavac, vlastodavac, principal ili zastupani. Između njih ne postoji radnopravni već ugovorni odnos. Na osnovu ugovora između zastupnika i nalogodavca nastaje interni odnos, a između nalogodavca i trećeg nastaje eksterni odnos. n. BITNI ELEMENTI – predmet zastupanja, uključujući obim ovlašćenja (zastupnička usluga) i naknada (provizija). Da bi zastupnik mogao da nastupa u pravnom prometu i zaključuje ugovore u ime i za račun svog nalogodavca, on mora imati OVLAŠĆENJE, KOJE MORA BITI DATO U PISANOM OBLIKU. (FORMALAN PRAVNI POSAO KOD NAS – u uporednom pravu ima zemalja gde je neformalan – npr. Švajcarska, Nemačka, V. Britanija). n. VRSTE OVLAŠĆENJA – 1) specijalno i generalno (specijalno samo za jedan ili više posebno naznačenih ugovora, a generalno za sve ugovore određene vrste ili određenu grupu ugovora); 2) sa ograničenim vremenom trajanja ili na neodređeno vreme; 3) sa teritorijalnim ograničenjem ili bez teritorijalnog ograničenja. n. RAZLIKE U ODNOSU NA UGOVOR O PUNOMOĆSTVU – po subjektima koji ga zaključuju, ali i po sadržini, jer je u pitanju trajan ugovorni odnos koji za predmet ima zaključenje ugovora u privredi u ime i za račun nalogodavca. n. IZVORI – Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o tržištu kapitala, Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju. Međunarodni izvori – UNIDROIT Konvencija o zastupanju u međunarodnoj prodaji
n. Karakteristično što se uspostavlja ZAKONSKO ZALOŽNO PRAVO u korist trgovinskog zastupnika. n. VRSTE TRGOVINSKOG ZASTUPNIKA – prvenstveno treba imati u vidu razliku između opšteg pojma zastupanja i trgovinskog zastupanja, kao posebne vrste ugovora u privredi. Posao trgovinskog za-stupnika može se podeliti po osnovu više kriterijuma, i to: prema obimu ovlašćenja (opšti i posebni zastupnici); područja obavljanja delatnosti (lokalni i generalni zastup-nici); obima delatnosti (posebni i opšti zastupnici); odgovornosti zastupnika (obični zastupnici del credere) i dr. U evro-kontinentalnom pravu pravi se razlika i između direktnog i indirektnog zastupanja (kod indirektnog zastupnik istupa u svoje ime a za račun nalogodavca. U anglosaksonskom sistemu se razlikuje zastupanje sa otvorenim i prikrivenim nalogodavcem. n. SADRŽINA: OBAVEZE TRG. ZASTUPNIKA 1) OBAVEZA PRIDRŽAVANJA I IZVRŠAVANJA NALOGA – moguće odstupanje od naloga samo uz saglasnost nalogodavca. Zastupnik nalog izvršava lično, osim ako nije ugovoreno drugačije (za podzastupnika). Zastupnik je dužan da u vršenju zastupničke usluge obavi niz pravnih i faktičkih radnji, jer zastupanje obuhvata i posredovanje. Zastupnik se stara da dovede u vezu treće lice i svog nalogodavca radi pregovora, da posreduje u pregovorima, da učestvuje u zaključivanju ugovora, da se stara o izvršenju ugovora, da daje stručna mišljenja, da daje i prima potrebne izjave i, ako je ovlašćen, a on to po pravilu jeste, da u ime i za račun svog nalogodavca zaključi ugovor. Za razliku od posrednika, zastupnik je po samom zakonu dužan da učestvuje u zaključivanju poslova sa trećim licem. 2) OBAVEZA STARANJA O INTERESIMA NALOGODAVCA 3) OBAVEZA OBAVEŠTAVANJA – o stanju na tržištu, potencijalnim kupcima, kretanju cena. . . 4) OBAVEZA POSTUPANJA PO UPUTSTVIMA NALOGODAVCA – lice koje zaključi ugovor kao punomoćnik, ali bez ovlašćenja, naziva se neovlašćeni punomoćnik (falsus procurator). 5) OBAVEZA ČUVANJA POSLOVNE TAJNE 6) OBAVEZA VOĐENJA ZASTUPNIČKOG DNEVNIKA I SASTAVLJANJA ZAKLJUČNICA 7) OBAVEZA POLAGANJA RAČUNA 8) OBAVEZA VRAĆANJA STVARI DATIH NA UPOTREBU n. OBAVEZE NALOGODAVCA - 1) OBAVEZA OBAVEŠTENJA; 2) OBAVEZA PLAĆANJA PROVIZIJE;
70. Ugovor o komisionu n. Nastao je u srednjem veku, u praksi srednjovekovne trgovine, odvajanjem od ugovora o mandatu . n. DEFINICIJA - ugovor kojim se komisionar obavezuje komitentu, da će u svoje ime, a za račun komitenta obaviti jedan ili više poslova koje mu komitent ovim ugovorom poveri, a komitent se obavezuje da mu za to plati naknadu. n. UGOVORNE STRANE – komisionar - privredni subjekt koji obavlja komisione poslove u okviru registrovane delatnosti, i komitent. n. BITNI ELEMENTI – predmet ugovora i naknada. Predmet je komisiona usluga, koja se ogleda u nalogu koji komitent daje komisonaru, u kome je sadržano ovlašćenje kojim se komisionaru poverava obavljanje jednog ili više poslova. Npr. prodaja komitentove robe, kupovina robe za račun komitenta. n. Zaključuje se davanjem naloga koji komitent daje komisionaru. Načelno NEFORMALAN, ali u praksi se obično zaključuje u pisanoj formi. n. Zaključenjem ugovora nastaju tri vrste pravnih odnosa: 1)između komisionara i komitenta (interni odnos); 2) između komisionara i trećeg (eksterni odnos) i 3) između trećeg i komitenta (završni, faktički odnos). n. Razlike i sličnosti između komisionog posla i ugovora o zastupanju i posredovanju. 1) Najpre, zastupnik obavlja poslove u ime i za račun nalogodavca, a komisionar u svoje ime a za račun komitenta. 2) Zatim, po pravilu zastupnik zasniva trajniji poslovni odnos sa svojim nalogodavcem, dok kod komisionog posla to nije izraženo u toj meri. 3) Razlike između ova dva posla su značajnije u anglosaksonskom pravu. Pravni institut agency obuhvata ne samo sadržinski širu oblast zastupstva u odnosu na komisioni posao, već i mogućnost da agent istupa u svoje ime na osnovu naloga komitenta. Na taj način komitent ostaje nepoznat, “neotkriven” prema trećem licu. n. SVOJSTVA – reč je o ugovoru o uslugama, imenovanom, dvostrano obaveznom, teretnom, komutativnom i neformalnom. Može biti trajne ili jednokratne prirode, a pridaju mu se svojstva ugovora intuitu personae.
n. VRSTE UGOVORA – 1)Prema elementu inostranosti – unutrašnji i međunarodni komisioni posao 2)Prema predmetu posla koji treba da se obavi – prodajni i kupovni komision 3)Pravi i nepravi komisioni poslovi (oni koji nisu vezani za kupovni i prodajni komisioni ugovor) 4)Prema kriterijumu odgovornosti komisionara – obični komision star del credere 5)Posebne vrste komisiona: - Ugovor o konsignaciji – karakterističan za spoljnotrgovinski promet. Na osnovu ovog ugovora komisionar prima robu svog komitenta u konsignaciju. Komitent (konsignat) šalje svoju robu u inostranstvo na čuvanje i prodaju komisionaru (konsignatar) kako bi on sa svoje konsignacije (poseban prostor u obliku skladišta) vršio prodaju njegove robe u inostranstvo. Komisionar se pojavljuje u svojstvu i skladištara i komisionara te robe, zbog čega ovaj ugovor poprima i elemente ugovora o uskladištenju. Komitent zadržava pravo svojine na robi do momenta njene prodaje. - Ugovor o komisionu sa klauzulom star del credere - Reč del credere je italijanskog porekla, a označava jemstvo za naplatu potraživanja. Komisionar jemči da će izvršiti svoje obaveze. - Samostalno istupanje komsionara - Ovaj pravni institut u uporednom pravu predstavlja izuzetak od opšteg pravila po kome je u načelu zabranjeno samostalno istupanje komisionara. Kod ovog ugovora komisionar istupa u svojstvu kupca robe svog komitenta ili u svojstvu prodavca svome komitentu. U tom slučaju dolazi do za-ključenja ugovora o prodaji, kojim se uspostavljaju poseban pravni odnos, nezavisan od odnosa koji nastaje na osnovu ugovora o komisionu. Komisionar postaje kupac komitentove robe, odnosno prodavac svoje robe komitentu. Uspostavljanje ovakvog odnosa nije dopušteno u anglosaksonskom i francuskom pravu, a dopušteno je npr. u nemačkom i našem pravu. U našem pravu, radi zaštite interesa komitenta i predupređivanja eventualnih zloupotreba od strane komisionara, za samostalno istupanje komisionara zahteva se ispunjenje sledećih uslova: da komitentova roba ima berzansku (tržišnu) cenu; da komitent izričito dopusti komisionaru da samostalno istupa kod prodajnog ili kupovnog komisiona; da se kupovina ili prodaja obavi po ceni u vreme izvršenja poverenog posla. Pravilo je da se u ovakvim slučajevima odnos između komisionara i komitenta reguliše pravilima ugovora o prodaji. - Komision u transportu – poznat u npr. Švajcarskoj, Francuskoj, a svojstveno je da se komisionar
SADRŽINA UGOVORA – OBAVEZE KOMISIONARA: 1)OBAVEZA IZVRŠAVANJA NALOGA – zaključenje posla u svoje ime a za račun komitenta. Po pravilu lično, izuzetno putem podkomisionara, ako se saglasi sa komitentom (kada odgovara za podkomisionara). Nalog može biti imperativni, demonstrativni (obavezuje takođe ali komisionar može da odstupi od naloga ako to zahtevaju objektivni uslovi na tržištu) i fakultatitvni. Prekoračenje naloga povlači odgovornost. 2)OBAVEZA ZAŠTITE INTERESA KOMITENTA – 1) da čuva komitentovu robu s pažnjom dobrog privrednika, a ako je dogovoreno i da je osigura; 2) da informiše komitenta o svim okolnostima od značaja za izvršenje naloga; 3) obaveza čuvanja prava prema trećem licu, odn. da štiti interese komitenta prema trećem; 4) obaveza čuvanja poslovne tajne. 3)OBAVEZA OBAVEŠTAVANJA KOMITENTA O IMENU SAUGOVARAČA – po ZOO-u načelno obaveza! Međutim, u našem pravu ne važi napred navedeno zakonsko pravilo za slučaj komisione prodaje pokretnih stvari u komisionim prodavnicama, osim ako nije drugačije ugovoreno. S druge strane, naš zakonodavac nije propisao dužnost komisionara da obavesti treće lice o imenu komitenta. Međutim, u anglosaksonskom pravu ova obaveza postoji za komisionara prema trećem licu, kao i da komitentu otkrije ime trećeg lica 4)OBAVEZA VOĐENJA POSEBNE KNJIGE 5)OBAVEZA POLAGANJA RAČUNA KOMITENTU 6)OBAVEZA PREDAJE SVIH KORISTI OD IZVRŠENOG POSLA n. OBAVEZE KOMITENTA 1) OBAVEZA OMOGUĆAVANJA IZVRŠENJA NALOGA 2) OBAVEZA PLAĆANJA NAKNADE – kad treće lice izvrši svoju obavezu iz zaključenog ugovora, uključujući i kad je izvršenje sprečeno nekim uzrokom za koji je odgovoran komitent. 3) OBAVEZA NAKNADE TROŠKOVA 4) OBAVEZA PREDUJMLJIVANJA NOVCA KOMISIONARU – nije zakonska obaveza kod nas n
71. Ugovor o kontroli robe n. NAZIV: ugovor o kontroli robe, ugovor o kontroli kvaliteta i kvantiteta robe ili ugovor o kontroli, a naš zakonodavac ga reguliše pod nazivom “ugovor o kontroli robe i usluge”. n. POJAM: ugovor kojim se jedna strana (vršilac kontrole) obavezuje da stručno i nepristrasno obavi ugovorenu kontrolu robe i da o tome izda sertifikat, a druga strana (naručilac kontrole) se obavezuje da za izvršenu kontrolu isplati ugovorenu naknadu. n. UGOVORNE STRANE - naručilac kontrole (nalogodavac, komitent) i vršilac kontrole (kontrolna organizacija). n. BITNI ELEMENTI UGOVORA: predmet i naknada (provizija). 1) Predmet ugovora je usluga kontrole, a sama kontrola pretpostavlja: vrstu, predmet, obim, mesto i vreme vršenja kontrole. Predmet kontrole može biti roba, usluga ili stvar koja nije namenjena prometu, iako se u praksi po pravilu vrši kontrola robe. 2) Naknada za izvršenu kontrolu predstavlja cenu izvršenih usluga kontrole robe ili usluga. Ona se određuje ugovorom ili tarifom kontrolne organizacije, a za slučaj da ta-ko nije određena odrediće se na uobičajeni način. n. SVOJSTVA UGOVORA: ugovor o uslugama, imenovan, neformalan, dvostrano obavezan, teretan, kauzalan, češće sa jednokratnom prestacijom, a u praksi se zaključuje kao formularni ugovor, tj. ugovor po pristupu. n. Najčešće se zaključuje prilikom zaključivanja ugovora o prodaji, ali i prilikom zaključivanja drugih ugovora: o uskladištenju, o osiguranju, o prevozu i dr. n. Zaključuje se na osnovu naloga naručioca kontrole. Smatra se zaključenim ne samo kada vršilac kontrole prihvati nalog, nego i kad ga bez odlaganja ne odbije!!! n. IZVORI PRAVA: Domaći – ZOO, Zakon o standardizaciji, opšti uslovi poslovanja,
VRSTE KONTROLE: 1) Po kriterijumu šta je predmet kontrole: kontrola robe i kontrola usluga. Posebnu vrstu kontrole predstavlja kontrola stvari koje nisu namenjene pravnom prometu. 2) Prema kriterijumu ko kontrolu vrši: kontrola vršena od strane prodavca, kupca, trećeg lica ili javnopravnog tela (javna kontrola). Javna kontrola se vrši po sili zakona, u javnom interesu. 3) Prema kriterijumu obima kontrole: potpuna ili delimična. 4) Prema kriterijumu da li vršilac kontrole preuzima na sebe obavezu da garantuje da roba zadržava svojstva do isporuke: kontrola sa garancijom ili bez garancije n ZNAČAJ UGOVORA: Ugovor o kontroli robe ima veliki ekonomski i pravni značaj, posebno kod tzv. distancione prodaje, tj. u međunarodnom prometu robe. U interesu je prodavca, kupca ali i u javnom interesu. n SADRŽINA: I) OBAVEZE VRŠIOCA KONTROLE: 1) Obaveza izvršenja ugovorene kontrole - ogleda se u utvrđivanju identiteta, kvaliteta, kvantiteta i drugih svojstava robe. Kontrolna organizacija vrši kontrolu u svoje ime, a za račun naručioca kontrole. 2) Obaveza obavljanja pravnih radnji - reč je o kontroli sa preuzimanjem koja se ugovara u vezi sa nekim drugim pravnim poslom naručioca kontrole. Na primer, naručilac kontrole može pove-riti vršiocu kontrole da izvrši kontrolu robe koju je kupio od prodavca i ujedno da utvrdi da li je saobrazna ugovoru. 3) Obaveza čuvanja robe i uzorka; 4) Obaveze obaveštavanja o važnim okolnostima; 5) Obaveza izdavanja SERTIFIKATA II) OBAVEZE NARUČIOCA KONTROLE: 1) Obaveza omogućavanja vršenja kontrole; 2)Obaveza plaćanja naknade; 3) Obaveza plaćanja nužnih i korisnih troškova. n
72. Ugovor o otpremanju (špediciji) n. NASTANAK ŠPEDICIJE - tek od kada se transportna delatnost potpuno osamostalila od trgovačke delatnosti. Ona je nastala u XIII veku u nemačkim srednjovekovnim gradovima. U XVII veku postala značajna privredna delatnost. Već u XVIII veku, špedicija obuhvata i pravo samostalnog prevoza robe. Ugovor o špediciji se razvio iz ugovora o komisionu. n. NAZIV – u našem pravu , , otpremanje” a zadržan i nemački naziv – špedicija. n. POJAM - ugovor kojim se jedna strana (otpremnik) obavezuje drugoj strani (nalogodavcu) da zaključi u svoje ime, a za račun nalogodavca ugovor o prevozu, kao i druge ugovore potrebne za izvršenje prevoza, i da obavi ostale uobičajene poslove i radnje. Nalogodavac se obavezu-je da mu isplati određenu naknadu. n. Razlikuje se od ugovora o komisionu (špediter organizuje prevoz radi otpreme robe i vrši otpremu a ne kupuje ili prodaje robu u ime i za račun nalogodavca), od ugovora o zastupanju (ne istupa u ime i za račun nalogodavca), od ugovora o prevozu (vrši se organizovanje prevoza i otpremanje robe). n. UGOVORNE STRANE: otpremnik (špediter) i nalogodavac (komitent). n. BITNI ELEMENTI: predmet i naknada. Predmet je usluga otpremanja robe koju izvršava špediter, a njena suština se ogleda u pripremi robe za prevoz, sortiranju, pakovanju i sl. , u zaključenju ugovora o prevozu ili vršenjem sopstvenog prevoza, u obavljanju poslova skladištenja, osiguranja, kontrole robe, carinjenja, utovara i dr. , kao i u obavljanju drugih poslova i radnji (pravne i faktičke), koje su u funkciji otpremanja robe. n. SVOJSTVA: Zaključuje se na osnovu naloga komitenta. NEFORMALAN, imenovan, dvostrano obavezan, teretan, neformalan, kauzalan i specijalizovan ugovor o uslugama na tržištu. Njime se obavlja domaća i međunarodna špedicija.
POSEBNE VRSTE ŠPEDICIJE: 1) Del credere špedicija – ugovor kod koga špediter garantuje za rad trećih lica koja učestvuju u realizaciji poslova špedicije (npr. vozar, skladištar i dr. ) i garantuje da će sa njima solidarno odgovarati 2) Fiksna (paušalna) špedicija – u okviru koje se naknada i troškovi u vezi otpremanja robe dogovaraju u fiksnom iznosu. Špediter snosi odgovornost za rad drugih lica kao da je usluge sam izvršio i dužan je da naknadi celokupnu štetu nastalu prilikom otpremanja robe. 3) Zbirna (skupna) špedicija – podrazumeva obavezu špeditera da organizuje otpremanje robe istovremeno za više komitenata, tako što opremu vrši na osnovu jednog zaključenog ugovora o prevozu, jednim prevoznim sredstvom, izdaje jednu prevoznu ispravu, a uslugu vrši uz proviziju i posebnu naknadu. SADRŽINA UGOVORA: Sastoji se iz obaveza špeditera i obaveza komitenta OBAVEZE ŠPEDITERA: 1) Obaveza upozorenja na nedostatke u nalogu; 2) Obaveza izvršenja naloga o otpremi; 3) Obaveza postupanja po uputstvima nalogodavca; 4) Obaveza zaštite interesa nalogodavca; 5) Obaveza preduzimanja pravnih radnji; 6) Obaveza polaganja računa OBAVEZE KOMITENTA: 1) Obaveza omogućavanja izvršenja naloga; 2) Obaveza plaćanja naknade; 3) Obaveza naknade troškova (nužnih i korisnih). ODGOVORNOST ŠPEDITERA: On odgovara za štetu na robi od momenta njenog preuzimanja na otpremu do njene predaje prevozniku, skladištaru ili drugom licu. Reč je o subjektivnoj odgovornosti špeditera čija se krivica pretpostavlja, a može da se oslobodi odgovornosti ako dokaže da je postupao sa pažnjom dobrog privrednika. Špediter se oslobađa odgovornosti kada dokaže da je šteta nastala usled više sile, slučaja, prirode same robe koja je bila predmet otpreme ili krivicom nalogodavca. Odgovornost špeditera n
73. Ugovor o licenci n. NAZIV – licenca od latinske reči licentia - , , dopuštenje”, , , dozvola”. U osnovi, to i jeste ugovor o , , dozvoli”, ali sadrži i dodatne elemente koji određuju njegovu pravnu prirodu. Dok je za davaoca licence , , dozvola” drugoj strani da preduzima određeno pravo, za sticaoca licence, to je subjektivno pravo, izvedeno iz prava davaoca licence i uže po obimu od njegovog prava. n. POJAM - ugovor kojim se jedna strana (davalac licence) obavezuje drugoj strani (sticaocu licence), da mu ustupi, u celini ili delimično, pravo iskorišćavanja pronalaska, tehničkog znanja i iskustva, žiga, dizajnerskog rešenja, a za uzvrat druga strana se obavezuje da mu za to plati određenu naknadu. I Zakonom o patentima se definiše minimum elemenata za ugovor o licenci koji za predmet ima patent ili mali patent. n. BITNI ELEMENTI: predmet – pravo iskorišćavanja registrovanog ili neregistrovanog objekta industrijske svojine (pronalaska, žiga, dizajna, know how-a…) i naknada. Sva prava industrijske svojine su prenosiva, osim geografskog porekla proizvoda i kolektivno žiga. Ugovor o licenci mora sadržavati preciznu konkretizaciju vrste ovlašćenja koja se prenose i obim u kojem se prenose, vezano za: privrednu prirodu iskorišćavanja prava, dužinu trajanja prava, teritoriju važenja prava i predmet prava. n. SVOJSTVA: imenovan, formalan, dvostrano obavezan, teretan, trajan, ali ne duže od trajanja zakonske zaštite prava korišćenja industrijske svojine, ili sa ograničenim vremenom trajanja. MORA BITI ZAKLJUČEN U PISANOJ FORMI! – zakonska forma i uslov za punovažnost ugovora. n PRAVNA PRIRODA – ugovor sui generis, po sličnosti sa drugim ugovorima – najbliži
n. VRSTE LICENCI: Polazeći od kriterijuma vrste ovlašćenja koja se prenose ugovorom o licenci, može se dati gruba podela na: 1) licenca za proizvodnju; 2) licenca za promet; 3) licenca za upotrebu. Postoje i druge vrste, prema drugim kriterijumima: 1) Isključiva i neisključiva licenca – isključiva se izričito ugovara, i ona daje sticaocu isključivo pravo iskorišćavanja predmeta licence. 2) Prostorno ograničena i neograničena licenca – u našem pravu ona može biti prostorno ograničena, pod uslovom da je u skladu sa propisima o zaštiti konkurencije (po pravilu se poklapa sa teritorijom države). Po pravilu, kad je reč o međunarodnoj licenci, u svakoj državi je posebno zaštićena. 3) Vremenski ograničena i neograničena licenca – zavisno od toga da li je zaključen ugovor na određeno ili neodređeno vreme, s tim što to vreme ne može biti duže od vremena trajanja zakonske zaštite prava iskorišćavanja konkretnog objekta svojine. 4) Podlicenca – pravo sticaoca isključivog prava iskorišćavanja licence da to svoje pravo prenese uz naknadu na drugo lice. Nastaje na osnovu ugovora o podlicenci. 5) Prinudna licenca – zakonom predviđena mogućnost da nadležni organ, na zahtev zainteresovanog lica, odobri pravo ekonomskog iskorišćavanja, iako ugovor o licenci nije zaključen. Kod pronalaska, to je moguće: 1) ako nosilac prava, sam ili preko drugog lica, ne koristi ili nedovoljno koristi zaštićeni pronalazak u Srbiji; 2) ako bez korišćenja tog pronalaska, u celini ili delimično, nije moguće ekonomsko iskorišćavanje drugog pronalaska koji je kasnije zaštićen na ime drugog lica; 3) kada je neophodno ispravljanje postupaka za koje je u sudskom ili upravnom postupku utvrđeno da su protivni načelu slobodne konkurencije. SADRŽINA UGOVORA: OBAVEZE DAVAOCA – 1)da u određenom roku preda predmet licence; da preda , , svu” tehničku dokumentaciju; 3) da daje potrebna uputstva; 4) da garantuje tehničku izvodljivost i upotrebljivost predmeta licence; 5) da jemči da predmet licence nema tereta; 6) da garantuje isključivost kod isključive licence; 7) da čuva i brani ustupljeno pravo od svih zahteva trećih lica; 8) da izvršava i druge obaveze koje proizlaze iz same prirode ugovora ili su ugovorene. OBAVEZE STICAOCA: 1) da iskorišćava predmet licence na ugovoreni način; 2) da nije ovlašćen
74. Ugovor o prevozu robe železnicom n. DEFINICIJA UGOVORA O PREVOZU (uopšte) - ugovor kojim se prevozilac obavezuje da preveze na određeno mesto neko lice ili neku stvar, a putnik, odnosno pošiljalac se obavezuje da mu za to plati određenu naknadu. n. Ugovor o prevozu robe železnicom – teorijskopravni pojam - pravni posao u kome se jedna ugovorna strana (železnica) obavezuje da izvrši prevoz određene robe od otpravne do uputne stanice, za određeno vreme i u neoštećenom stanju, a druga ugovorna strana (pošiljalac) se obavezuje da za to plati određenu prevozninu. n. U pravnoj teoriji ne postoji jedinstven stav u pogledu vremena kada je ugovor o prevozu robe železnicom zaključen. Spor se ogleda u pitanju da li je ovaj ugovor rea-lan, odnosno formalan. Postoji јedinstven stav u domaćim i međunarodnim izvorima železničkog prava da se smatra da je ovaj ugovor zaključen u trenutku kad otpravna stanica primi na prevoz robu sa izdatim tovarnim listom. Izdavanje tovarnog lista je samo dokaz o zakqučenom ugovoru, a za zaključenje je dovoljno da je predata roba na prevoz! n. SVOJSTVA: spada u imenovane, dvostrano obavezne, realne, teretne, komutativne, trenutne ili sukcesivne, neformalne, mada ima autora koji ga smatraju formalnim. n. IZVORI PRAVA: (domaći) Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju, Zakon o transportu opasnog tereta i Tarife za prevoz stvari na prugama železnica kao posebni izvor. (međunarodni) CIM Konvencija – u Bernu 1890. Njenom osmom revizijom, koja je stupila na snagu 1985. godine, potisnuta je CIM Konvencija i uspostavljena je nova konvencija – Konvencija o međunarodnim železničkim prevozima (COTIF) i Međuvladina organizacija za međunarodne železnice (OTIF).
n. TOVARNI LIST - pisana isprava, tj. obrazac koji izdaje železnički prevozilac, a popunjavaju ga pošiljalac i železnica, zbog čega se smatra zajedničkom ispravom. On se sastavlja u većem broju primeraka, za različita lica i različite funkcije, s tim što original prati robu, dok se duplikat predaje pošiljaocu. Pošiljalac je dužan da za svaku pošiljku preda prevoziocu tovarni list na obrascu železnice i odgovara za istinitost unetih podataka. On nije ugovor i ne zamenjuje ugovor, već je dokaz o zaključenom ugovoru. n. Tovarni list sadrži: mesto i datum njegovog sastavljanja i izdavanja; naziv uputne stanice (prema imeniku železničkih stanica); označenje primaoca (atributi primaoca), na-značenje vrste, količine i težine stvari; broj kola; naznačenje pošiljaoca (atributi pošiljaoca); potpis ili pečat pošiljaoca; žig otpremne stanice; prevozne i druge troškove i spisak isprava koje idu uz tovarni list. Inače, nije Ho. V! Međutim, zakonom je predviđena mogućnost izdavanja prenosivog tovarnog lista koji poprima svojstvo hartije od vrednosti. Pošiljalac i železnički prevozilac se mogu sporazumeti da železnica izda tovarni list po naredbi ili na donosioca (prenosiv tovarni list). Na primerku koji se predaje pošiljaocu mora biti izričito naznačeno da je reč o prenosivom tovarnom listu, a na primerku koji prati robu – da je izdat prenosiv tovarni list. Prenosiv tovarni list potpisuju železnica i pošiljalac ili lica koje oni ovlaste. Prenosiv tovarni list (i neprenosiv tovarni list) je i robni dokument koji se može upotrebiti za otvaranje dokumentarnog akreditiva. Uz pomoć njega se raspolaže robom, jer se njegovim prenošenjem vrši i prenos prava svojine na robi koja je predmet prevoza. n. Izostanak tovarnog lista ne dovodi u pitanje opstanak ugovora. Umesto njega može biti izdata i potvrda o prijemu pošiljke na prevoz sa podacima koje treba da sadrži tovarni list. To je najčešće slučaj kad je pošta u ulozi prevoznika. n. VRSTE UGOVORA: 1) Prema tome šta se prevozi: ugovori o prevozu putnika i prtljaga, ili robe (stvari); 2) ko je korisnik usluga prevoza – javni i nejavni prevoz (za sopstvene potrebe); 3) prema tome ko vrši prevoz – domaći i međunarodni prevoz; 4) prema kriterijumu vremenskom perioda u kom se vrši prevoz – sporovozni, brzovozni i ekspresni prevoz; 5) prema kriterijumu prirode pošiljke koja se prevozi – razlikuje se denčanski (komadni) prevoz i vagonski (kolski) prevoz. Denčana pošiljka se predaje na prevoz železnici po jednom tovarnom listu, čija težina ne sme preći 5 tona, a
n. SADRŽINA UGOVORA: Treba razlikovati više faza kod železničkog prevoza u pogledu obaveza: obaveze do otpočinjanja prevoza (obaveze pošiljaoca su: naručivanje kola, predaja robe, pakovanje i označavanje robe, i dr. ; obaveze železnice su: dostava kola, zaključenje ugovora o prevozu, prijem robe, prijem transportnih isprava, utvrđivanje težine i broja komada; obaveze železnice i pošiljaoca su: dovoz robe i njen utovar); obaveze u toku prevoza (obaveze železnice su: prevoz određenim putem i u određenom ro-ku, izvršavanje naloga, čuvanje robe i dr. ); obaveze nakon završetka prevoza (obaveze železnice su: izveštavanje primaoca o prispeću pošiljke, izdavanje robe, odvoz robe, istovar i odnošenje robe i dr). n. OBAVEZE ŽELEZNIČKOG PREVOZIOCA: 1) Obaveza prijema robe na prevoz i utvrđivanje njene sadržine i težine (ovde treba imati u vidu da posao prevoza robe železnicom sadrži i elemente javne službe, što upućuje na propisivanje jednakih uslova prevoza za sve pošiljaoce). 2) Obaveza vršenja carinskih i drugih radnii – ako je dogovoreno, i tada železnica to čini u svoje ime a za račun pošiljaoca. 3) Obaveza čuvanja robe – postupanje s pažnjom dobrog privrednika 4) Obaveza izvršenja blagovremenog i urednog prevoza robe – ako rok nije određen uzima se , , primereni rok”. 5) Obaveza izvršavanja naloga o izmeni ugovora – ovaj zahtev kod nas mora biti u pisanoj formi, kao i odgovor o prijemu zahteva od strane železnice. Ako nije izdat prenosiv tovarni list, pošiljalac ima pravo, uz obavezu naknade troškova, da izmeni ugovor i da zahteva: 1) da se roba vrati u otpremnu stanicu; 2) da se roba zaustavi u toku prevoza; 3) da se izdavanje robe odloži; 4) da se roba preda drugom primaocu; 5) da se roba izda u nekoj drugoj usputnoj stanici; 6) da se roba vrati u otpravnu stanicu; 7) da se novčani iznos naznačen u tovarnom listu naplati od pošiljaoca umesto od primaoca; 8) da se roba naknadno optereti pouzećem, oslobodi dažbina ili da se pouzeće smanji ili poveća (ZOUŽS, čl. 51). Međutim, ako je izdat prenosivi tovarni list, ko je ovlašćeni imalac tog lista, taj može da raspolaže robom u toku prevoza, pod uslovom da je ispunio obaveze koje ima iz prenosivog tovarnog lista. Ovlašćeni imalac prenosivog tovarnog lista može u tom slučaju da zahteva: 1) da se prevoz obustavi; 2) da se roba izda u nekoj usputnoj stanici; 3) da se roba vrati u otpremnu stanicu.
OBAVEZE POŠILJAOCA 1) Obaveza predaje robe na prevoz (da izvrši i pakovanje stvari na uobičajen ili propisani način – rzv. transportno pakovanje); 2) Obaveza plaćanja prevoznine – po tarifi; 3) Obaveza naknade troškova – neočekivanih, nužnih i korisnik troškova; 4) Obaveza naknade štete n n. ODGOVORNOST I OSLOBOĐENJE OD ODGOVORNOSTI ŽELEZNICE Odgovornost železnice za prouzrokovanu štetu utvrđena je zakonom (zakonska odgovornost), zbog čega se ne može tarifom ili ugovorom između železnice i naručioca prevoza: 1) železnica, potpuno ili delimično, osloboditi odgovornosti predviđene zakonom; 2) teret dokazivanja prebaciti sa železnice na drugo lice; 3) predvideti ograničenja odgovornosti za prevozioca povoljnija od ograničenja predviđenih zakonom (ZOUŽS, čl. 3). Dopušteno je samo unapred da se odredi najviši iznos naknade štete, pod uslovom da nije u očiglednoj nesrazmeri sa štetom. Ako se ugovara, tada je reč o ugovornoj odgovornosti. Železnica odgovara za štetu od momenta preuzimanja robe na prevoz pa do pre-daje robe primaocu, tj. za sve vreme prevoza. Ona odgovara za pričinjenu štetu usled: 1) oštećenja robe, 2) gubitka robe tokom prevoza, 3) zakašnjenja sa prevozom robe (osnovi odgovornosti železnice za štetu). Železnica je dužna da naknadi samo stvarno pretrpljenu štetu, a ne i izmaklu dobit, do koje je došlo zbog gubitka ili oštećenja robe tokom prevoza. Obaveza naknade obuhvata štetu na robi, naknadu vozarine, uključujući i sve druge troškove u vezi sa prevozom robe. Železnica odgovara za prouzrokovanu štetu i za slučaj prekoračenja roka isporuke, u visini 1/10 prevoznine za svaki dan zakašnjenja, ali najviše do 1/3 ukupne prevoznine. Zahtev za naknadu štete se podnosi u roku od 60 dana od dana saznanja za štetu, a za slučaj prekoračenja roka isporuke u roku od 30 dana od dana izdavanja stvari. Ukratko, osnovne karakteristike odgovornosti železnice su: da je njena odgovornost zakonska, da železnica odgovora po principima objektivne i limitirane odgovornosti i da postoje posebni zakonski razlozi za oslobađanje železnice od odgovornosti za
75. Ugovor o mešovitom prevozu robe n. Proces ujednačavanja jedinica tereta u prevozu, koji se najčešće naziva kontejnerizacija, sredinom XX veka uticao je na razvoj mešovitog prevoza robe. Danas se govori o “transportizaciji” industrije i poljoprivrede, radi stvaranja kompletne logističke mreže potrebne da se realizuje prevoz robe od vrata do vrata (door to door). n. NAZIV: ugovor o kombinovanom prevozu, ugovor o višegranskom prevozu i ugovor o multimodalnom prevozu, kombinovani prevoz, multimodalni prevoz ili intermodalni prevoz. Izraz “mešoviti prevoz” se ređe upotrebljava u uporednom pravu. n. POJAM: pravni posao u kome se organizator ovog prevoza oba-vezuje da organizuje prevoz do mesta opredeljenja, pomoću prevozilaca iz najmanje dve grane prevoza (najmanje dva prevozna sredstva), sa jedinstvenom ispravom i jedinstvenom odgovornošću, a naručilac prevoza se obavezuje da za to plati prevozninu. n. Osnovna obaveza organizatora prevoza je da organizuje prevoz robe do mesta opredeljenja, nezavisno od toga da li u prevozu učestvuju prevoznici iz dve ili više grana saobraćaja. n. Organizator prevoza je obavezan da izvrši prevoz ugovorenim putem, a u slučaju da put nije određen ugovorom, dužan je da ga izvrši onim putem koji najviše odgovara interesima naručioca. n. Ugovor o mešovitom prevozu je zaključen kada se saugovarači sporazumeju o bitnim elementima ugovora, i to o: predmetu prevoza, prevoznoj relaciji i prevoznini. n. Sa međunarodnog aspekta značajna: Konvencija UN o međunarodnom multimodalnom prevozu robe. Prema toj Konvenciji, robom se smatraju i kontejenri, palete i drugi slični oblici pakovanja. n. SVOJSTVA: neimenovan, dvostrano oba-vezan, teretan, komutativan, neformalan,
n. RAZGRANIČENJE OD SLIČNIH UGOVORA: - od direktnog (uzastopnog, jednogranskog) prevoza se razlikuje jer naručilac tamo ima dve mogućnosti: ili da sa svakim prevoznikom zaključi ugovor tako da mu svaki prevoznik odgovara za svog jeod robe, ili da zaključi ugovor sa prvom prevoznikom koji će zaključivati ugovore o prevozu sa sledećim prevoziocima, ali kao punomoćnik, kada svaki od vozara odgovara za svoj deo prevoza; -Sadrži i elemente ugovora o otpremanju, ali je osnovna razlika na polju odgovornosti - organizator mešovitog prevoza u svakom slučaju odgovara za gubitak ili oštećenje robe, kao i za zakašnjenje u prevozu, bez obzira na to da li je on sam vršio prevoz ili ne; špediter u navedenom slučaju ne odgovara (osim za savestan izbor prevoznika), već će odgovarati prevoznik. -Osobenosti kombinovanog prevoza: ugovor zaključuju samo dve strane; ugovor se odnosi na čitav prevoz, nezavisno od vrste prevoznih sredstava i broja prevoznika; prevoz mora biti izvršen sa najmanje dva različita prevozna sredstva i dva različita prevoznika; organizator prevoza izdaje jedinstvenu prevoznu ispravu; za slučaj pričinjene štete zbog gubitka stvari, oštećenja, ili zbog zakašnjenja u prevozu, subjekt odgovornosti je organizator prevoza; odgovornost organizatora je limitirana prema posebnim pravilima i dr. -Pod zahtevom poslovne prakse izradi isprava o kombinovanom prevozu robe prve su pristupile organizacije špeditera i transportera. Najznačajnije su FIATA teretnica, BIMCO teretnica i Jednoobrazna pravila za ispravu mešovitog prevoza MTK u Parizu. n. IZVORI – u unutrašnjem pravu nije posebno regulisan, ali značajni izvori ZOO, Zakon o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju; Zakon o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju; Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi i dr. Međunarodni izvori: Važna za međ. kombinovani prevoz robe – FIATA – Svetska organizacija međunarodnih špeditera – Bern 1926. – pristupila Jugoslavija 1959. 1) Jednoobrazna pravila za ispravu mešovitog prevoza doneta od strane MTK u Parizu 1973. , menjana 1975. , uz naznaku da se primenjuju ako ih strane ugovore; 2) Konvencija UN o međunarodnom multimodalnom transportu robe, doneta u Ženevi 1980. (zbog nedovoljnog broja ratifikacija ona nije stupila na snagu, ali se saugovarači sve češće pozivaju na njene odredbe), 3) Pravila o ispravi multimodalnog prevoza iz 1990, koja su doneta u saradnji sa
n. NAZIV 76. Ugovor o lizingu – od engleskog glagola , , to lease” – dati u zakup, najam. Pretpostavka da je nastao u SAD 1877. godine, kada je Bell-Telephon Company umesto prodaje dao na korišćenje svoje telefone u vidu lizinga, čime je pronašla pogodno sredstvo za zaštitu monopolskog položaja. Razvio se iz ugovora o zakupu, gde se vremenom modifikovao zbor raznovrsnosti predmeta ugovora kao i ulaskom treće strane u lizing posao u vidu finansijera. n. POJAM - ugovor kojim se davalac lizinga obavezuje drugoj strani, primaocu lizinga, da će joj dati na korišćenje predmet ugovora (po pravilu to je oprema, složeno postrojenje ili druge tehnički vredne i složene stvari) za određeni period, koji davalac lizinga sam proizvodi (nabavlja ili kupuje) od trećeg lica, a druga strana se obavezuje da preuzme predmet lizinga, da plaća lizing naknadu u ratama i da po isteku ugovorenog roka predmet ili vrati, ili otkupi, ili vreme korišćenja produži zaključujući novi ugovor uz nižu naknadu. n. O pravnoj prirodi ugovora o lizingu izneta su tri mišljenja: da je to modifikovan ugovor o zakupu, mešoviti ugovor i da je reč o novom ugovoru, sa posebnim svojstvima, koja ga sve više izdvajaju u samostalni ugovor svoje vrste (sui generis). Ugovor o finansijskom lizingu u našem pravu postao je imenovan ugovor, na koji se primenjuju pravila obligacionog prava, ali pre svega odredbe Zakona o finansijskom lizingu. n. SVOJSTVA - neimenovan, dvo-strano obavezan, formalan, teretan, komutativan, sa trajnim izvršenjem prestacija, po tehnici zaključivanja je adhezioni, zaključuje se u odnosu na lična svojstva davaoca li-zinga (intuitu personae) i mešoviti je, jer sadrži u sebi elemente ugovora o: zakupu, prodaji, kreditu, delu, pružanju usluga i dr.
VRSTE UGOVORA: n Polazeći od kritertijuma subjekata u lizing poslu – 1) direktan i 2) indirektan lizing. n Prema kriterijumu da li je ugovoren bazični rok tj. Rok u kome se ne može otkazati ugovor o lizingu i koji se poklapa sa rokom amortizacije, ili ovaj rok nije ugovoren, kada je ugovor moguće otkazati : 1) finansijski i 2) operativni lizing n Prema kriterijumu koje su karakteristike predmeta lizinga: 1)ugovor o lizingu pokretnih ili nepokretnih stvari; 2) ugovor o lizingu potrošnih dobara; 3) ugovor o lizingu već upotrebljavanih proizvoda itd. n Polazeći od kriterijuma položaja davaoca lizinga: u jednom slučaju on je samostali subjekt privređivanja, a u drugom on je član koncern – lizinga, u čijem se sastavu nalaze i proizvođač i trgovac i finansijer lizin posla; n Polazeći od kriterijuma dužine trajanja lizing posla – 1) kratkoročni lizing (do 3 godine); 2) srednjoročni lizing (3 -7 godina); 3) dugoročni lizing (preko 7 godina). n. RAZLIKE IZMEĐU UGOVORA O LIZINGU I LIZING POSLA n n. U pravnoj teoriji u definisanju ugovora o lizingu polazi se od stava da je to ugovor obligacione prirode. Reč je o ugovoru kojim se jedna ugovorna strana (davalac lizinga) obavezuje drugoj ugovornoj strani (primalac lizinga) da joj preda stvar na korišćenje za određeno vreme, a primalac lizinga se obavezuje da plati određenu naknadu u ratama, s tim da po isteku ugovorenog roka vrati stvar davaocu lizinga, ili produži njeno korišćenje ili je otkupi. Iz same definicije proizlazi da ovaj ugovor zaključuju dve strane, koje njime uređuju međusobna prava i obaveze. Lizing posao je jedan zaokružen, celovit ekonomski i pravni posao sačinjen od više različitih pravnih i ekonomskih, posebno finansijskih, operacija u čijoj biti leži finansiranje složene opreme i kompleksnih postrojenja. Ovde davalac lizingac je finansijer, koji stupa u dva pravna odnosa – Prvi – zaključuje ugovor o kupoprodaji sa proizvođačem ili isporučiocem i drugi – ugovor o lizingu sa primaocem lizinga. Indirektan lizing podrazumeva tri subjekta, dva ugovora, jedan predmet (isti u
n. FINANSIJSKI LIZING U NAŠEM PRAVU - regulisan je Zakonom o finansijskom lizingu, a pod njim zakonodavac podrazumeva posao finansijskog posredovanja koji obavlja davalac lizinga i koji ima za pretpostavku da davalac lizinga, zadržavajući pravo svojine nad predmetom lizinga, na primaoca lizinga prenosi, na određeni vremenski period, ovlašćenje držanja i korišćenja predmeta lizinga, sa svim rizicima i svim koristima povezanim sa pravom svojine, a primalac mu za to plaća lizing naknadu, pod uslovom da je ispunjen najmanje jedan od pet zakonskih uslova (predmet lizinga je određen od strane primaoca lizinga; pravo svojine nad predmetom lizinga se prenosi sa davaoca na primaoca lizinga istekom roka na koji je zaključen ugovor i po izvršenoj isplati ukupno ugovorenog iznosa lizing naknade; primalac lizinga ima ugovoreno pravo opcije otkupa predmeta lizinga po izvršenoj isplati ukupno ugovorenog iznosa lizing nadoknade; primalac lizinga ima pravo da produži rok trajanja ugovora o lizingu; period na koji se zaključuje ugovor o lizingu odgovara periodu u kome se amortizuje celina ili najbitniji deo predmeta lizinga). n. Predmet finansijskog lizinga može biti: 1) pokretna nepotrošna stvar (oprema, postrojenja, vozila i sl. ) i 2) nepokretna stvar koja može biti predmet prava svojine. n. Posao finansijskog lizinga čine dva ugovora (ugovor o lizingu i ugovor o isporuci) i tri subjekta (davalac lizinga, primalac lizinga i isporučilac predmeta lizinga). n. Subjekti u poslu finansijskog lizinga su: davalac lizinga, primalac lizinga i isporučilac predmeta lizinga. Davalac lizinga u našem pravu može biti samo pravno lice, osnovano u pravnoj formi privrednog društva. Dužan da NBS dostavlja izveštaje o poslovanju. godišnje izveštaje o finansijskom poslovanju; o eksternoj reviziji; o statusnim i dr. promenama i druge podatke u skladu sa zakonom i podzakonskim aktima.
n. U 77. Ugovor o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama (javni ugovor) bivšoj Jugoslaviji (i Srbiji) po prvi put je počelo stvaranje pravnih pretpostavki za JPP daleke 1967. , najpre u formi ugovornog (zajedničkog) ulaganja, nešto kasnije i u formi statusnog oblika (zajedničko, odnosno mešovito preduzeće), a od 1989. i u formi koncesija. n. Nezadovoljni prilivom stranih investicija, kreatori ekonomske politike u Srbiji nastojali da izgrade novi koncept JPP i predlože Zakon o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama 2011. godine. ( u cilju pospešivanja izgradnje infrastrukture i pružanja usluga u javnom interesu). n. Ovaj pravni institut (koji ima ekonomsku, tehničku i druge dimenzije) vodi poreklo iz anglosaksonskog prava, od engleskog pojma “PPP – public-private partnership”, pod koji se podvode najrazličitiji oblici finansijske i poslovne dugoročne saradnje između javnih i privatnih partnera. n. Pod JPP podrazumeva se takav projekat kojim se izrađuje, predlaže, odobrava i sprovodi po nekom od modela JPP i čini niz međusobno povezanih aktivnosti, koje se odvijaju od-ređenim redosledom, radi postizanja definisanih ciljeva, u okviru određenog vremenskog perioda i određenih finansijskih sredstava, a koji je odobren kao projekat JPP, sa ili bez elemenata koncesije. n. Cilj nastanka JPP je u traženju koristi za oba partnera. Dok javni partner ima za cilj ostvarivanje socijalnog blagostanja i kvaliteta života poboljšanjem nivoa i kvaliteta usluga od opšteg interesa i izgradnje infrastrukture, dotle privatni partner ima za cilj ostvarivanje ekonomske koristi. n. Suština JPP nije u prebacivanju društvenog troška na privatne investitore, nego
n. Raščlanjivanjem zakonske definicije JPP može se sagledati da njega karakteriše više bitnih elemenata, i to: 1) JPP počiva na ugovornom odnosu (javni ugovor); 2) u JPP učestvuju dva partnera, koji su samostalni i sposobni da nastupaju u svoje ime i za svoj račun, a svako od njih mora da unese određenu vrednost u projekat (novac, svojinu, reputaciju, i dr. ); 3) JPP se zasniva na duži rok; 4) predmet JPP ne može biti isključivo komercijalno korišćenje dobara u opštoj upotrebi ili drugog dobra (izuzetno, u slučaju da na drugi način nije moguće obezbediti potre-ban nivo isplativosti realizacije projekta i povraćaj uloženih sredstava privatnom part-neru); 5) JPP može biti organizovano i realizovano na dva načina, tj. u dve pravne for-me: kao ugovorno ili institucionalno; posebna forma JPP su koncesije; 6) JPP se delimično ili potpuno finansira od strane privatnog partnera (privatnog sektora); 7) u JPP se vrši alokacija rizika između javnog i privatnog partnera radi optimalnog upravljanja rizikom u konkretnom projektu, uz korišćenje upravljačkih, tehničkih, finansijskih i inovativnih sposobnosti privatnog partnera i razmenu znanja i iskustva između njih; 8) u JPP privatni partner preuzima od javnog partnera odgovarajuće obaveze, i to: obavezu projektovanja, izgradnje, odnosno rekonstrukcije javne infrastrukture, odnosno objekata od javnog značaja (finansiranje, upravljanje i održavanje); 9) u JPP javni partner može privatnom partneru dati koncesiju, preneti određena stvarna prava ili mu platiti naknadu u novcu. n. NAČELA: zaštite javnog interesa; efikasnosti; transparentnosti; jednakog i pravičnog tretmana; slobodne tržišne utakmice; proporcionalnosti; zaštite životne sredine; autonomije volje i ravnopravnosti. Navedena načela služe za bliže tumačenje zakonskih odredaba o JPP. n. JPP U UPOREDNOM PRAVU – Razlike u karakteristikama JPP u SAD i EVROPI, jer u Evropi dominira koncept države kao kreatora ekonomskih i pratećih politika centralizovanom birokratijom, dok u SAD-u dominira princip tradicionalne autonomije privatnog sektora, koji se zasniva na ravnopravnosti sa javnim sektorom. n. Pravo EU nema jedinstven propis o JPP, ali donete su 4 Direktive i to : tri tzv. Klasične direktive i jedna koja se tiče ekskluzivnih usluga. Donet je i Vodič (ZELENA KNJIGA) za uspešno JPP i komunitarno pravo za javne ugovore i koncesije 2004. godine.
n. JPP U SAVREMENOM PRAVU SRBIJE – može biti organizovano i realizovano na dva načina, tj. u dve pravne forme: kao ugovorno ili institucionalno. Posebna forma JPP su koncesije. n. UGOVORNO JPP se zasniva na ugovoru kojim strane uređuju međusobna prava i obaveze u realizovanju projekta JPP, i on može biti sa ili bez elemenata koncesije. Naziva se JAVNI UGOVOR, a reč je o upravnom ugovoru u kome preovlađuju elementi javnog prava. n. INSTITUCIONALNO JPP se zasniva na pravnom odnosu javnog i privatnog partnera u svojstvu članova zajedničkog privrednog društva, koje je nosilac realizacije konkretnog projekta JPP. Pravni odnos članova zajedničkog društva može se u praksi manifestovati u dve pravne forme: 1) u svojstvu osnivača koji unose svoje osnivačke uloge u zajedničko društvo ili 2) u sticanju privatnog partnera vlasničkog udela, odnosno njegovoj dokapitalizaciji postojećeg društva. Zajedničko privredno društvo, koje zakonodavac još poznaje pod nazivom društvo za posebne namene (DPN), osniva se za realizaciju projekta JPP , na osnovu ZOPD. n. KONCESIJE - su poseban oblik ugovornog JPP, a zasnivaju se na javnom ugovoru kojim se uređuje komercijalno korišćenje (ekonomska valorizacija) prirodnog bogatstva, odnosno dobra u opštoj upotrebi koja su u javnoj svojini ili obavljanje delatnosti od opšteg interesa, koje nadležno javno telo ustupa domaćem ili stranom licu, na određeno vreme, pod posebno propisanim uslovima, uz plaćanje koncesione naknade od strane privatnog (izuzetno javnog) partnera, pri čemu privatni partner snosi rizik vezan za komercijalno korišćenje predmeta koncesije. MOŽE SE DATI ZA JAVNE RADOVE ILI USLUGE. n. Na koncesije se pored napred navedenih načela za JPP primenjuju i sledeća: načelo slobode kretanja robe; načelo slobode pružanja usluga; načelo zabrane diskriminacije i načelo uzajamnog priznavanja. n. JAVNI UGOVOR - ugovor o JPP (sa ili bez elemenata koncesije), koji se zaključuje u pisanom obliku između dve strane (javnog i privatnog partnera, odnosno javnog ili privatnog partnera i društva za posebne namene), kojim se radi realizacije projekta JPP uređuju njihova međusobna prava i obaveze.
n. UGOVORNE STRANE – javni i privatni partner, odn. javni ili privatni partner na jednoj strani i društvo za posebne namene s druge strane. Pod javnim telom u Srbiji: 1) državni organ, 2) upravna organizacija, 3) javna ustanova, 4) organizacija za obavezno socijalno osiguranje i 5) drugi direktni ili indirektni korisnik budžetskih sredstava. Privatni partner može biti i konzorcijum jednog ili više fizičkih ili pravnih lica, kao i društvo za posebne namene ili osnovano zajedničko privredno društvo sa javnim partnerom. n. UGOVOR O JPP JE FORMALAN – PISANA FORMA JE ZAKONSKA FORMA. n. SADRŽINA: određuju se obaveze (, , zadaci”) javnog i privatnog partnera. n. ROK – Zakonom određen rok ne može biti kraći od 5 godina ni duži od 50 godina, uz ostavljenu mogućnost da se posle isteka ugovorenog perioda zaključi novi ugovor uz izbor privatnog partnera. Rok teče od dana potpisivanja javnog ugovora. Ukoliko se javnim ugovorom dodeljuje koncesija, rok se utvrđuje u skladu sa Zako-nom o JPP i koncesijama, osim ako rok na koji se daje koncesija nije određen posebnim propisom kojim se uređuje oblast iz koje je predmet koncesije. Znači, u pogledu ovog pitanja važi pravilo da poseban zakon ima primat u odnosu na opšti. n. REGISTAR JAVNIH UGOVORA - jedinstvena elektronska baza podataka koja služi za evidentiranje i praćenje izvršavanja javnih ugovora koji su zaključeni na teritoriji Srbije. Registar je javan, a uspostavljen je pri Ministarstvu finansija na portalu javnih nabavki, tj. podportalu. U ovaj registar se samo evidentiraju javni ugovori zbog čega ta evidencija deklaratorne prirode. n. PRESTANAK - Javni ugovor (sa ili bez elemenata koncesije) prestaje: 1) raskidom zbog javnog interesa; 2) sporazumnim raskidom; 3) jednostranim raskidom; 4) pravnosnažnošću sudske odluke kojom se ugovor oglašava ništavnim ili poništava. n. SPROVODI SE NADZOR NAD IZVRŠENJEM: 1) javni partner i 2) ministarstvo ili nadležni organ AP ili jedinice lokalne samouprave. n. POSTUPAK IZBORA PRIVATNOG PARTNERA: 1) javne nabavke i 2) postupak davanja koncesija. n. U pravu Srbije predviđena su dva načina za pokretanje postupka realizacije projekta JPP, i to: 1)
78. Ugovor o franšizingu n. NAZIV - , , franšizing” reč francuskog porekla – privilegija, povlastica. Ali, sam franšizing se pojavio u SAD. n. U istorijskom smislu, franšizing posao je prošao kroz dve faze, i to: 1) tradicionalni franšizing koncept (franšizing prve generacije), i 2) integralni franšizing koncept (franšizing druge generacije). Tradicionalni franšizing se iscrpljivao u ustupanju prava u vezi proizvoda i trgovačkog imena i javljao se kao odnos u plasmanu proizvoda između isporučioca i prodavca u kome ovaj drugi pribavlja deo identiteta samog proizvođača. Integralni franšizing karakteriše otvorena, odnosno tekuća poslovna saradnja franšizera i franšizanta koja se odnosi ne samo na proizvod, usluge i trgovački znak već na celokupno poslovanje – marketing strategiju i plan, način rada i standarde, kontrolu kvaliteta i kontinuirane komunikacije u oba pravca. n. POJAM , , FRANŠIZING” se u poslovnom svetu upotrebljava za toliko različitih poslovnih operacija, da je gotovo nemoguće dati opštu definiciju. Sadržine tih poslovnih operacija su različite: uslužni franšizing, proizvodni franšizing, distributivni, industrijski, dogovorni…) n. FRANŠIZIGN SISTEM - predstavlja poslovni koncept koji dovodi do ugovornog povezivanja pravno nezavisnih i samostalnih, ali ekonomski povezanih privrednih subjekata. n. KARAKTERISTIKE FRANŠIZING POSLA - vlasništvo davaoca franšizinga nad elementima poslovnog koncepta, poslovnim imenom, idejom, opremom ili tehnološkim postupkom, kao i nad goodwill-om i know-how-om; prenos prava i ovlašćenja da u svom poslovanju može da koristi predmet franšizinga; jednoobraznost u ponudi robe i usluge potrošačima; nadzor nad poslovanjem primaoca franšizinga; pomoć i obuka primaoca franšizinga; bliska veza koja postoji između ugovornih strana; naknada za ustupljena prava; trajni ugovorni odnosi dva pravno nezavisna poslovna partnera; postojanje restriktivnih klauzula (npr. teritorija, nabavke, kontrola i obaveštavanje, postugovorna konkurencija i dr. ) radi očuvanja ekskluziviteta franšizing mreže; odnos subordinacije, između pravno jedna-kih ali ekonomski nejednakih ugovornih strana
n. POJAM (DEFINICIJA) – ugovor u kome jedna strana (davalac franšizinga) ustupa isključiva prava prodaje robe ili vršenja usluga drugoj strani (primaocu franšizinga), istovremeno ovlašćujući ga da istupa pod njegovim poslovnim imenom (firmom), da koristi njegove licence (trgovačke i robne žigove) i druge znakove razlikovanja, da koristi njegove tehničke i komercijalne metode poslovanja, znanja i iskustva (know-how), marketing, uz pružanje stručnih usluga i pomoći u obučavanju i poslovanju korisnika, a uz permanentno pravo davanja instrukcija i nadzora nad poslovanjem korisnika. Za uzvrat primalac franšizinga je dužan da plaća za ustupljena prava i izvršene usluge odgovarajuću naknadu davaocu franšizinga - po GZRS. n. PREDMET – franšiza! Pod franšizom se podrazumeva ustupanje prava na prodaju robe ili vršenje usluga na ugovorom određenoj teritoriji, na određeni način i pod određenim obeležjima davaoca franšize (robni žig, uslužni žig). Franšiza predstavlja “paket”, celinu, skup elemenata materijalne i nematerijalne prirode, koji označavaju identitet davaoca franšize. n. Zaključuje se na period od 1 -25 godina. Dužina trajanja ugovora zavisi od predmeta ugovora. n. PRAVNA PRIRODA – nije potpuno određena. Ima autora koji tvrde da se radi o mešovitom ugovoru, tzv. Sui-generis prirode, ali ima i onih koji smatraju da ga treba podvesti pod postojeće ugovore. U svakom slučaju, sadrži elemente više klasičnih ugovora: ugovora o prodaji, licenci, nalogu (zastupništvo, agencija, komision), delu (radu, zapošljavanju); kao i elemente ugovora o know-how-u, distribuciji i trgovačkoj koncesiji, ali se ne može poistovetiti ni sa jednim od tih ugovora. n. UGOVORNE STRANE – davalac franšizinga i primalac (korisnik) franšizinga. n. VRSTE (SISTEMI) FRANŠIZINGA: U poslovnoj praksi SAD – tri vrste ugovora: 1) jedinstveni ugovor o franšizingu (direktni franšizing), gde davalac ustupa pravo korišćenja svog identiteta, pa primalac franšize nije samostalan; 2) višestruki ili složeni franšizing – davalac daje pravo jednom trgovcu da osnuje više franšizing poslovnih jedinica na određenoj teritoriji; 3) ugovor o master franšizingu – strani (master franšizant) kao davalac zaključuje ugovor sa domaćim davaocem, kome daje eksluzivno pravo da na svojoj teritoriji zaključuje ugovore o franšizingu. n. U pravu EU – 3 vrste franšizing posla: proizvodni (industrijski); robni (distributivni) i uslužni. Postoji i podela na međunarodni i unutrašnji, kao i na jednostavan i složeni (po obimu obaveza). n. OBAVEZE STRANA SLOŽENE, ZAVISE OD PREDMETA FRANŠIZING POSLA.
- Slides: 172
