Optimalno valutno podruje i Evropska monetarna unija Dajana

Optimalno valutno područje i Evropska monetarna unija Dajana Ercegovac

Optimalno valutno područje Teoriju OVP su razvili Mandel i Mek Kinon 1960 -tih god. Teorija ukazuje koje područje je pogodno za uvođenje jedinstvene valute ili čvrsto fiksirnog deviznog kursa, a da to bude bolje ekonomsko rešenje u odnosu na fleksibilan režim DK. Valutno područje je grupa zemalja koje su trajno fiksirale devizne kurseve nacionalnih valuta ili su se odrekle nacionalnih valuta u korist jedinstvene valute područja. Razlozi za ulazak u valutno područje: Ø Eliminisanje transakcionih troškova prilikom konverzije valute, Ø Uporedivost i stabilnost cena u zemljama valutnog područja, Ø Smanjuje se potreba za intervencijama CB na deviznom tržištu i troškovi zaštite od valutnog rizika,

Razlozi za ulazak u valutno područje: Ø Povećava se poslovna efikasnost preduzeća, smanjuju se operativni troškovi poslovanja i smanjuju se troškovi kreditiranja usled pristupa većem tržištu kapitala i nižih kamatnih stopa, veće tržište za izvoz i ekonomija obima, Ø Veća makroekonomska stabilnost i veći kredibilitet usled valutne stabilnosti i niže inflacije, Ø Dublja ekonomska integracija i prevazilaženje razlika između zemalja u valutnoj uniji. Troškovi stupanja u valutno područje: Ø Gubitak autonomije monetarne politike i korišćenja instrumenata monetarne politike u slučaju recesije. Ø Postoji jedinstvena monetarna politika za sve zemlje u valutnoj uniji (problem neusklađenosti privrednih ciklusa i interesa u zemljama valutne unije, npr. većina zemalja EMU u fazi ekspanzije, a Grčka u fazi recesije).

Ø Ø Kriterijumi optimalnosti valutnog područja: Usklađenost privrednih struktura – ukoliko su proizvodnja i izvoz više diverzifikovani i ukoliko zemlje imaju sličniju privrednu strukturu, veća je verovatnoća da će imati vremenski usklađene privredne cikluse i da će imati više koristi od jedinstvene monetarne politike (Kinenov krit. ). Stepen mobilnosti radne snage i kapitala – ukoliko je mobilnost veća, veća je i mogućnost da radna snaga i kapital migriraju iz regiona niže privredne aktivnosti u regione sa višim stopama privrednog rasta (gde su više nadnice i viši prinosi na kapital – Mandelov kriterijum). Snažna regionalna politika koja će pomoći zemljama i regionima koji nisu dobro usklađeni sa privrenim ciklusima ostalih članica valutne unije (koordinacija ekonomske politike). Trgovinska integracija - (Kinenov kriterijum) liberalizacija i jačanje trgovinskih veza, ukidanje carina, kvota i ostalih ograničenja slobodne trgovine robom i uslugama.

Pristupanje valutnom području ima za cilj maksimiziranje koristi od zajedničke valute i minimiziranje troškova od gubitka autonomije monetarne politike i politike deviznog kursa.

Na X osi je stepen ekonomske integracije između zemlje koja se pridružuje i valutnog područja, na Y osi su koristi i troškovi valutnog područja. Kriva GG predstavlja koristi od pristupanja valutnom području (monetarna efikasnost) ima pozitivan nagib i sa rastom stepena ekonomske integracije raste i korist zemlje koje pristupa valutnoj uniji sa fiksiranjem svoje valute u odnosu na zemlje valutnog područja. Kriva LL predstavlja troškove zemlje koja pristupa valutnom području i ima opadajući nagib, sa rastom stepena integracije sa zemljama valutnog područja smanjuju se troškovi prilagođavanja. U preseku kriva GG i LL je kritičan nivo ekonomske integracije – prelomna tačka za ulazak u valutno područje. Ukoliko zemlja koja pristupa valutnom području ima veći stepen ekonomske povezanosti od kritičnog nivoa onda su veće koristi od troškova pristupanja valutnom području.

Ukoliko je nivo ekonomske integracije ispod kritičnog nivoa onda je za zemlju bolje da odustane od pristupanja valutnom području i fiksiranja deviznog kursa, jer su trošovi gubitka autonomije i prilagođavanja u slučaju kriznih situacija veći od koristi monetarne efikasnosti i stabilnosti deviznog kursa. Da bi valutno područje bilo optimalno, potrebna je visoka trgovinska povezanost i izražena mobilnost faktora proizvodnje između zemalja članica kako bi se maksimizirale koristi od fiksiranja deznog kursa. Zemlje jezgra EMU imaju slične privredne strukture, značajno učešće međusobne trgovine u ukupnoj trgovini i visok nivo međusobne integrisanosti. Evropska centralna banka poseduje visok nivo nezavisnosti i posvećena je održavanju cenovne stabilnosti. Članice EMU koriste instrumente fiskalne politike u slučaju asimetričnih šokova, ali imaju ograničenja u pogledu fiskalnog deficita i javnog duga. Mobilnost radne snage u EMU nije dovoljno prisutna zbog rigidnosti tržišta rada, jezičkih barijera i čvršće regulative.

Veličina optimalnog valutnog područja, na X osi je veličina valutnog područja, na Y osi su granični troškovi i granične koristi. Sa porastom veličine teritorije monetarne unije smanjuje se granična korisnost zajedničke valute. Sa porastom veličine valutnog područja rastu i međusobne razlike između zemalja članica u pogledu BDP, životnom standardu, navikama i institucijama. Sa porastom veličine valutnog područja rastu granični troškovi zbog rasta međusobnih razlika između zemalja članica. U preseku kriva graničnih koristi i graničnih troškova se nalazi optimalna veličina valutnog područja.

Evropska monetarna unija 1989 Žak Delor predsednik Evropske komisije je izneo predlog za formiranje Evropske ekonomske i monetarne unije kako bi se sprečile valutne krize i kako bi se produbila evropska ekonomska integracija. Delorov plan je predvideo tri faze: 1) Ukidanje svih ograničenja na kretanje kapitala i produbljivanje saradnje članica EU u sprovođenju monetarne i fiskalne politike; 2) Formiranje Evropskog monetarnog instituta (1994) kao preteče ECB sa ciljem da se smanji fluktuacija deviznih kurseva članica i centralizuje ekonomska politika; 3) Stvaranje Evropske monetarne unije EMU u januaru 1999 sa uvođenjem jedinstvene valute evro koja bi zamenila nacionalne valute sa centralnom ulogom ECB.

Mastriški kriterijumi konvergencije 1) 2) 3) 4) 5) U decembru 1991 u Mastrihtu su se sastali predsednici 12 država koji su potpisali ugovor kojim su Evropsku zajednicu preimenovali u Evropsku uniju. Usvojeni su amandmani na Sprazum iz Rima kojim je formirana EEZ, sa ciljem da se omogući prerastanje EU u EMU i uvođenje evra i ECB 01. 1999. Ugovorom iz Mastrihta su definisani kriterijumi koje su zemlje članice EU morale da ispune da bi ušle u EMU: Niska stopa inflacije – stopa inflacije u godini pre prijema ne sme da bude veća od 1, 5% od prosečne stope inflacije u tri članice EU sa najnižom inflacijom; Dugoročna kamatna stopa ne sme da bude veća od 2% od prosečne kamatne stope u tri zemlje članice EU sa najnižom inflacijom; Svaka zemlja mora da bude članice Mehanizma deviznih kurseva ERM najmanje dve godine bez devalvacije nacionalne valute, pri čemu je raspon fluktuacije DK +/-2, 25%; Budžetski deficit zemlje ne sme da bude veći od 3% BDP; Javni dug zemlje ne sme da bude veći od 60% BDP.

Mastriški kriterijumi konvergencije imaju za cilj da se osigura monetarna i fiskalna disciplina u zemljama članicama EMU. Evropska komisija je imala zadatak da kontinuirano nadgleda ispunjenost ovih kriterijuma i da kažnjava one zemlje koje ne ispunjavaju ove kriterijume i ne vrate se iz zone prekoračenja u zadate okvire. Zahtevi iz Mastriškog ugovora značajno ograničavaju slobodu članica u oblasti monetarne i fiskalne politike. Za razliku od Mastriških kriterijuma koji se odnose na članstvo u EMU, Kopenhagenški kriterijumi su usvojeni od strane Evropskog saveta u junu 1993 kao skup pravila koje treba da ispuni zemlja koja želi da postane član EU kao što su demokratija, ljudska prava, zaštita manjina, funkcionalna tržišna privreda i prihvatanje pravila EU.

Pakt o stabilnosti i rastu U cilju jačanja fiskalne kontrole, lideri EU su 1997 doneli Pakt o stabilnosti i rastu koji stupa na snagu ukoliko zemlja prekrši pravila limitiranog budžetskog deficita i javnog duga. Predviđen je rok za vraćanje u referentne okvire i predviđene su finansijske kazne ako se to ne desi. Fiskalna disciplina je osnova za kredibilitet ECB i funkcionisanje monetarne politike i niske inflacije u EMU. Svetska ekonska kriza iz 2007 je pokrenula širok talas diskrecionih mera fiskalne politike sa ciljem podsticanja privredne aktivnosti. Evropska komisija je pokrenula Evropski plan privrednog oživljavanja u cilju kooridiniranih fiskalnih podsticaja u EU. Pitanje fiskalne koordinacije je ponovo došlo u prvi plan nakon izbijanja krize i visokog budžetskog deficita u Grčkoj 2009.

Pakt o stabilnosti i rastu čine 4 elementa: 1) Prekomerni deficit – veći od 3% BDP. Potrebno je da budžet bude uravnotežen ili u suficitu na srednji rok od tri godine, kako bi u slučaju recesije mogli da fiskalnom politikom podstaknemo privredni rast; 2) Preventivne mere, 3) Korektivne mere i 4) Kaznene mere. Ukoliko su prisutne vanredne okolnosti izražene recesije i smanjenje realnog BDP najmanje 2% u posmatranoj godini dolazi do suspendovanja mera Pakta o stabilnosti i rastu. U revidiranoj verzi Pakta o stabilnosti i rastu su uvedena dva elementa dodatne fleksibilnosti: - Proširen je obim vanrednih okolnosti na akumulirane negativne ili niske stope rasta tokom dužeg perioda, - Moguće je uzeti u obzir i ostale relevantne faktore koji nisu precizno definisani.

Na sastancima ministara finansija članica EU se razmatraju fiskalne politike svake zemlje i Stabilizacioni programi sa merama usklađivanja budžetskog deficita sa Paktom o stabilnosti i rastu. Korektivne mere pokreće Savet za ekonomska i finansijska pitanja ECOFIN ukoliko zemlja ne ispunjava zahteve Pakta. Prvo se dobija prethodno upozorenje, pa sledi procedura prekomernog deficita sa preporukama Evropske komisije. Kaznene mere se preduzimaju ukoliko zemlja ne sprovede korektivne mere kako bi svele deficit ispod 3% BDP. Na račun Evropske komisije se polaze nekamatonosni depozit od 0, 2% BDP, sa povećanjem depozita za 0, 1% od iznosa premašaja deficita do maksimalnog iznosa od 0, 5%BDP. Ukoliko zemlja ne izađe iz zone prekomernog deficita u roku od dve godine, depozit se pretvara u novčanu kaznu.

Osnivači EMU su sledećih 11 zemalja koje su 01. 1999. prihvatili evro kao zajedničku valutu: Austrija, Belgija, Finska, Francuska, Nemačka, Italija, Luksemburg, Holandija, Portugal i Španija. Evro je kao valuta pušten u opticaj građanima 01. 2002. godine i u prelaznom periodu su se koristile istovremeno i nacionalne valute i evro kao obračunsko sredstvo. Evro je slobodno plivao prema vodećim svetskim valutama, a kursevi nacionalnih valuta članica EMU su bili fiksirani prema evru. Grčka je ušla u EMU 2001, Slovenija 2007, Kipar i Malta 2008, Slovačka 2009. Velika Britanija i Danska su iskoristile opt/aut klauzulu i njihove valute su učestvovale u ERM-u, ali nisu morale da prihvate evro kao nacionalnu valutu i uđu u EMU.

Evro je doneo značajne koristi zemljama evrozone: - Stabilnost DK i uštede u troškovima hedžinga; - Porast međunarodne trgovine i finansijska integracija; - Jedinstvena monetarna politika i niža stopa inflacije; - Emisiona dobit od štampanja evra. Glavni problem za zemlje evrozone nastaje u slučaju asimetričnih šokova i recesije, kada se ne može koristiti ni devizni kurs niti monetarna politika, a i fiskalna politika je ograničena za korekciju neravnoteže, već je zemlja prinuđena na automatski mehanizam deflatornog prilagođavanja kroz pad cena i zaposlenosti. Iako je prisutna izražena mobilnost kapitala, mobilnost radne snage je u EU dosta niska i bez veće mobilnosti radne snage ne mogu se lakše korigovati nastali asimetrični šokovi.

Mehanizam fiksiranja deviznih kurseva ERM i ERM 2 Inicijalne članice Evropske ekonomske zajednice EEZ su prvo utvrdile mehanizam zajedničkog plivanja evropskih nacionalnih valuta u odnosu na dolar 1972 – „zmija u tunelu“ sa dozvoljenim fluktuacijama u rasponu od +/-2, 25% od fiksnog pariteta kao mehanizam koridora. Tokom 1970 -tih zbog visoke inflacije i nezaposlenosti i primene monetarne i fiskalne politike u cilju postizanja pune zaposlenosti, dosta zemalja je napustilo zajedničko plivanje. Neuspeh zajedničkog fluktuiranja je doveo do stvaranja Evropskog monetarnog sistema 1979 i Mehanizma deviznog kursa ERM, sa formiranjem nove obračunske jedinice – ECU European Currency Unit – Evropska valutna jedinica, kao korpe evropskih valuta, koja je imala ulogu obračunske paralelne valute u okviru EEZ i zvaničnog sredstva plaćanja između centralnih banaka dok je nije zamenio evro.

Sve članice EMS su bile u obavezi da 20% svojih deviznih rezervi u zlatu i devizama polože kod Evropskog fonda za monetarnu saradnju i kao zamenu su dobili odgovarajući iznos ECU. ERM je u okviru Evropskog monetarnog sistema funkcionisao kao režim fiksnog deviznog kursa sa uzanim okvirima fluktuacije od +/ -2, 25%. Centralne banke su imale obaveze da intervenišu na deviznom tržištu kako bi izbegle prekoračenje granica fluktuacija deviznog kursa. Postojale su ultra kratkoročne finansijske olakšice kao kreditne linije zemalja članica ERM radi intervencija na deviznom tržištu i održavanja fiksnog pariteta. Zemlje EU koje su ostale izvan EMU (Velika Britanija, Švedska, Danska) primenjivale su ERM 2, sa širim zonama fluktuacije nacionalnih kurseva u odnosu na evro od +/-15%.

ERM 2 je trebao da spreči konkurentske devalvacije valuta zemalja izvan EMU prema evru i primenjivan je režim recipročnih intervencija na deviznom tržištu u cilju zadržavanja fluktuacija u definisanim granicama. Zemlje koje su kasnije ušle u EU, kao Estonija, Litvanija, Slovenija, Kipar, Malta, Slovačka su primenjivale ERM 2 radi stabilizacije deviznog kursa na putu prihvatanja evra i ulaska u EMU (2004 -2006). Evropski sistem centralnih banaka ESCB se sastoji od Evropske centralne banke ECB sa sedištem u Frankfurtu i 17 nacionalnih centralnih banaka zemalja članica EMU. Mastriški ugovor je obezbedio nezavisnost ECB od političkih uticaja na sprovođenje jedinstvene monetarne politike radi očuvanja cenovne stabilnosti. Kretanje inflacije – međugodišnji porast Harmonizovanog indeksa potrošačklih cena je ograničen na manje od 2% u evrozoni. Očuvanje niske inflacije je obezbedilo visok kredibilitet ECB.

Da li je EMU optimalno valutno područje? Teško je kvantifikovati sve koristi i troškove od članstva u valutnom području, ali moguće je izmeriti stepen trgovinske povezanosti preko učešća međusobne trgovine u BDP i mobilnost faktora proizvodnje preko mobilnosti radne snage i kapitala. Nakon ukidanja ograničenja na kretanja robe i faktora proizvodnje 1992 i uvođenjem evra 1999, pojačana je ekonomska integracija u EU i rast unutarevropske trgovine. Kriterijum mobilnosti radne snage je vrlo značajan faktor u slučaju asimetričnih šokova, koji nije u dovoljnoj meri zastupljen, zbog jezičkih barijera, razlika u kulturi i administrativnih ograničenja. Zbog niske mobilnosti radne snage u slučaju asimetričnih šokova, dolazi do rasta nezaposlenosti i viših troškova prilagođavanja u zemljama koje su suočene sa padom privrednih aktivnosti.

Sličnost proizvodnih struktura članica valutnog područja olakšava prilagođavanje u slučaju asimetričnih šokova. U Evropi su prisutne razlike u stepenu razvijenosti pojedinih zemalja i u budućem periodu bi trebalo da se ublaže ove razlike oblikovanjem jedinstvenog evropskog tržišta. U EMU je prisutan manji fiskalni federalizam u odnosu na SAD i manje fiskalnih transfera slabijim zemljama koje se suočavaju sa ekonomskom nestabilnošću prouzrokovanom fiksiranjem deviznog kursa. U EMU je prisutan visok stepen otvorenosti trgovine, diverzifikovana proizvodna struktura i visoka mobilnost kapitala, što ide u prilog ispunjenosti kriterijuma optimalnosti valutnog područja. Međutim kriterijumi optimalnosti valutnog područja su delimično ispunjenosti, zbog slabe mobilnosti radne snage i nedovoljnih fiskalnih transfera u slučaju asimetričnih šokova. Potrebna je veća fleksibilnost evropskog tržišta rada i postojanje centralnog budžeta za fiskalne transfere između zemlja članica u slučaju šokova.

HVALA NA PAŽNJI! Dajana Ercegovac