Nukleinske kiseline Graa N k su makromolekuli izgraeni
- Slides: 10
Nukleinske kiseline
~ Građa : - N. k. su makromolekuli izgrađeni od velikog broja građevnih jedinica - -> NUKLEOTIDA , složenih jedinjenja koja hidrolizom daju 3 karakteristična sastojka : - fosfornu kiselinu - pentoze - heterociklične baze
- U sastav ulazi i riboza ili dezoksiriboza, pa se na osnovu vrste pentoze n. k. dele na RIBONUKLEOTIDE I DEZOKSIRIBONUKLEOTIDE, odnosno ribonukleinske – RNK i dezoksiribonukleinske – DNK kiseline
~ Među heterocikličnim bazama sreću se dve vrste : Derivati PURINA : - Adenin - - Uracil - Derivati PIRIMIDINA : - Citozin - Uracil - Guanin - - Timin
Reakcije n. k. �Reakcijom azotne baze uracila (pirimidinske baze) 2, 4 dioksopirimidin sa pentozom (u furanoznom obliku) dolazi do građenja N- glikozida koji se nazivaju NUKLEOZIDI. Nikleozidi su prekursori nukleotuda i oni uvek sadrže beta-N nukleozidnu vezu.
�Nukleotidi nastaju esterifikacijom jedne sobodne OH grupe pentoze i fosforne kiseline. Tako se dobija AMP, ako se esterifikacija vrši pirofosfornom kiselinom dobija se ADP a trifosfornom kiselinom ATP. �Nukleotidi ne ulaze samo u nukleinske kiseline već ih ima i slobodnih a u svim ćelijama su prisutni kao stalni sastojci AMP, ADP i ATP. �AMP, ADP i ATP su jedinjenja nosioci energije koja učestvuju u biosintezi proteina.
�U slučaju reakcije adenozina sa difosfatima i trifosfatima, nastaje adenozintrifosfat (ATP)
�Nazivi nukuleozida se izvode iz imena baze kao i na osnovu prirode šećerne komponente : - Kod purinskih nukleozida, na koren imena baze nalazi se nastavak -OZIN, dok je kod pirimidinskih IDIN. Adenilna kiselina ili adenozinmonofosfat (AMP)
Zanimljivosti : �Nukleotidi se ne nalaze samo u nukleinskim kiselinama, već neki ulaze u sastav tzv. nukleotidnih koenzima dok su neki i slobodni. �N. k. je prvi izolovao Fridrih Mišer 1869. godine. �Naziv su dobile po jedru (nukleus) u kome su najvise zastupljene, ali ih ima i u citoplazmi. �Njihova uloga u prenošenju naslednih informacija je otkrivena mnogo kasnije, 1928. i definitivno dokazana na procesu transdukcije. �Obe vrste n. k. (DNK i RNK) su zastupljene u svim vrstama organizama i veoma su značajne za održavanje života i evoluciju celog sveta.