NASTAVNE METODE I OBLICI RADA CILJEVI NASTAVE CILJEVI

NASTAVNE METODE I OBLICI RADA Рада Челебић

CILJEVI NASTAVE CILJEVI ISHODI Naglasak je na tome šta nastavnik radi Naglasak je na tome šta učenik radi Formulišu se u obliku glagolske imenice (razvijanje , osposobljavanje) Formulišu se kao aktivni glagoli (zna, koristi, razume) Prvi korak je definisanje željenih ishoda učenja, a zatim, njihovo izražavanje u formi ciljeva.

PRIMER n n CILJ: Opisati metode i oblike rada u nastavi ISHOD UČENJA: Posle uspešno završene radionice nastavnici će biti sposobni da primene raznovrsnije metode i oblike rada u nastavi

OBLICI RADA n FRONTALNI RAD NASTAVNIK RADI ISTO SA SVIM UČENICIMA • POTSTIČE AKTIVNOST • VODI AKTIVNOSTI • DAJE UPUTSTVA • DOMINIRA JEDNOSMERNA KOMUNIKACIJA • NEDOSTACI: - NEPRIMERENOST – SPOSOBNOSTIMA ZAPOSTAVLJANJE: DAROVITIH UČENIKA - SLABIJIH UČENIKA

INDIVIDUALAN RAD n n n POJEDINAČAN RAD UČENIK RADI SVOJIM STILOM I BRZINOM RAZVIJA SAMOSTALNOST I SAMOKONTROLU SVAKO RADI ZA SEBE – ISTE ZADATKE NEDOSTATAK: • NEMA VASPITNOG UTICAJA RAZREDNE ZAJEDNICE I NEPRILAGOĐENI ZADACI

RAD U PAROVIMA n n n VRSTA ZADATAKA • ISTOVRSNI (nekoliko parova radi iste zadatke) • RAZNOVRSNI - posebni (svaki par radi svoje) - FORMIRANJE PAROVA • SPONTANO • ODREĐENO: • isto / različito (intelektualne sposobnosti, predznanje, sposobnosti, osobine, uspeh. . . )

GRUPNI RAD PO NAČINU FORMIRANJA n - određene (prema sociogramu, sposobnostima, uspehu, interesovanju) n - spontane (sastav određuje nastavnik) n Mogu biti: Stalne, povremene n PREMA ZADACIMA –SVE GRUPE RADE ISTI ZADATAK - SVAKA GRUPA RADI RAZLIČIT ZADATAK n

RASPORED SEDENJA n 'U' OBLIK

TIMSKI RAD – Kooperativno učenje - Svaki član ima svoj zadatak (uspeh tima zavisi od svakog njegovom članu) - Učenici u timu bolje motivisani nego u grupi! Moguće je organizovati timski rad u grupi.

JASNA PODELA ULOGA I FUNKCIJA n n voditelj tima – raspoređuje zadatke, brine da svi obave svoj deo posla pomagač tima – pomaže svim članovima kontrolor tima – pazi da se odgovori na sva pitanja i vodi računa o vremenu hvalitelj tima – hvali i ohrabruje sve članove tima

n n n POJAM INDIVIDUALIZOVANE NASTAVE Pod pojmom individualizovane nastave podrazumevamo takvu organizaciju nastavnog rada koja se temelji na individualnim razlikama među učenicima RAZLIKE OPšTE I SPECIJALNE SPOSOBNOSTI UČENIKA SKLONOSTI I INTERESOVANJA RAZLIČITE POTREBE RAZLIČITA INDIVIDUALNA ISKUSTVA NIVO PRETHODNIH ZNANJA TEMPO INDIVIDUALNOG NAPREDOVANJA OSOBENOSTI PAMĆENJA NAČIN REAGOVANJA STILOVI UČENJA

DIFERENCIJA NASTAVE n Pod diferencijacijom nastave se podrazumeva klasifikovanje, učenika po nekim sličnim ili identičnim obeležjima kao što su sposobnosti, prethodna znanja, iskustva i interesovanja, tempo učenja, stavovi prema učenju i spremnost učenika da uče

POŽELJNO ČEŠĆE PRIMENJIVATI RAD U PARU, GRUPNI I TIMSKI RAD SA INDIVIDUALIZACIJOM NASTAVE KROZ PRIMENU DIFERENCIRANIH ZADATAKA

1. ŠTO SU NASTAVNE METODE? n Nastavne metode su putevi ili načini zajedničkog rada nastavnika i učenika u nastavnom procesu, pomoću kojih učenici stiču nova znanja razvijaju psihofizičke sposobnosti.

2. KLASIFIKACIJA NASTAVNIH METODA n Prema komunikacijsko-informacijskom kriterijumu, nastavne metode se mogu podeliti na: n n n PRAKTIČNE METODE od kojih je najpoznatija metoda praktičnih radova; VIZUELNE METODE kao što su metoda demonstracije i metoda crtanja i ilustrovanih radova; VERBALNE METODE u koje ubrajamo metodu usmenog izlaganja, metodu razgovora, metodu čitanja i rada na tekstu i metodu pisanja.

Vrlo je važno učenike naučiti kako da posmatraju, uopštavaju, zaključuju i misle jer učenik ne usvaja samo znanje već i metode saznavanja. RAZMISLI MALO Misli, misli, misli. . .

n Na izbor nastavnih metoda, uz ostalo utiču: n zadaci nastavnog predmeta, n nastavni sadržaji pojedinog predmeta, n učenikovo okruženje, n uzrast i n predznanje učenika.

POMENUĆEMO VERBALNU METODU, KAO NAJČEŠČU I KAO METODU KOJA SE MORA PRIMENITI NA SVAKOM NASTAVNOM ČASU

2. 1. VERBALNE METODE n n Verbalne metode naglašavaju govornu komponentu. Reči kao znakovi, simboli govora imaju karakter informacije trećeg reda, jer su posrednici između stvarnih predmeta, učitelja i učenika. U grupu nastavnih verbalnih metoda ubrajamo: metodu usmenog izlaganja, metodu razgovora, metodu čitanja i rada na tekstu i metodu pisanja.

2. 1. 1. Metoda usmenog izlaganja – monološka metoda n n To je jedna od najčešće primenjivanih nastavnih metoda. Prema istraživanjima, 2/3 svih govornih aktivnosti u nastavi pripada nastavnikovom govoru. Iskustva su pokazala da su znanja stečena pretežno metodom nastavnikovog usmenog izlaganja nepotpuna, verbalna i formalna. Isključiva primena te metode ne razvija aktivnost učenika, pa time ni njihove radne navike ni sposobnosti.

Učenje slušanjem predavanja prisustvuje. . . sluša. . . čuje. . . razume. . . zapamti. . . primeni. . .

n n n Pravilna primena usmenog izlaganja oživljava nastavni proces i unosi u njega govornu dinamičnost. Posebno značenje ima nastavnikovo neposredno izlaganje pri uvođenju učenika u nove oblike rada (objašnjavanje težih pojedinosti pri obrađivanju nepoznatih reči). Nepoznate i strane reči treba ispisati na tabli i objasniti. Reči kojima se nastavnik koristi u izlaganju učenici trebaju razumeti, jer bez poznavanja rečnika ne mogu uspešno shvatiti izlaganje.

n n Pravilan, primeren, živ i zanimljiv nastavnikov govor razvija učenikovu pažnju. Slušajući njegov govor učenici imaju priliku da usavrše svoj govor, da ga bogate itd.

n Priprema nastavnika za primenu ove metode obuhvata: n vremensko trajanje izlaganja, n plan izlaganja, n obradu nepoznatih reči, n upotrebu nastavnih sredstava.

n n Za učenike mlađih razreda odgovaraju kraća izlaganja d 5 do 10 minuta. Nastavnik unapred utvrđuje plan izlaganja. Obradi nepoznatih i stranih reči treba posvetiti punu pažnju. Dobro pripremljeno usmeno izlaganje dobija na svežini ako mu se osigura odgovarajuća vizuelna podrška (zapisivanje na tabli, korištenje nastavnih listića, upotreba slikovnih materijala, CD).

n Nastavnikovo neposredno izlaganje treba biti: logički jasno, zanimljivo na pravilnom srpskom, mađarskom jeziku.

n Usmeno izlaganje u nastavi može biti u obliku: pripovedanja, opisivanja, obrazlaganja, objašnjavanja i izveštavanja.

Pripovedanje ili pričanje izlaganje je o stvarnim događajima koji se izlažu tako da u učenika pobude osećanje, kako bi se uticalo na njihovo doživljavanje

DA BI NAS U ČENICI RAZUMELI, OTKLONIMO APSTRAKTNE IZRAZE, DA BI NAS SLUŠALI IZNOSIMO ZANIMLJIVOSTI, DA BI NAS CENILI KORISTIMO ZNANJE, OBJEDINJUJUĆI SVE OVE ELEMENTE. Bajdel

OPISIVANJE u nastavi ima veliku ulogu i primenu. Opisivanje se odnosi na slikanje rečima te je obično utemeljeno na direktnom posmatranju. Ono se primjenjuje kada je potrebno s više detalja, potpunije, objektivnije predstaviti pojedine objekte, pojave, procese, događaje, ličnosti i dr. Kako bi opisivanje bilo kvalitetno, potrebno je da nastavnik temeljno poznaje objekte opisivanja.

OBRAZLAGANJE je poseban oblik metode usmenog izlaganja koji karakteriše iznošenje dokaza za neku tvrdnju. Obrazlaganjem treba izložiti sve što je u vezi s konstatacijom nevidljivo, nepristupačno, nepoznato i nejasno. Obrazlažući neku pojavu, učenik ulazi u njenu suštinu. Nastavnik najčešće obrazlaže tokom obrade novoga gradiva, na drugim etapama nastavnog procesa to traži od učenika.

OBJAŠNJAVANJE je misaono-verbalna aktivnost kojom se tumače pojedine pojave i procesi u okruženju. Objašnjavaju se apstrakcije, generalizacije, npr - klima i sl. Posle objašnjavanja valja uvek proveriti jesu li učenici shvatili objašnjeno. NASTAVNIK NIKADA NIJE SIGURAN KOLIKO SU UČENICI USVOJILI I RAZUMELI OVAKO IZLAGANE SADRŽAJE Često kao jedino merilo nastavnik koristi pitanje: “Da li vam je jasno? ”

IZVEŠTAVANJE treba posebno negovati u izlaganju nastavnika i učenika, posebno prilikom: posmatranja, izvođenja praktičnih radova i ogleda, nakon vannastavne nastave. Uz neposredno izlaganje nastavnika u nastavi se koristi i posredno izlaganje. Njihova je metodička specifičnost to što se izlaganje prenosi savremenim sredstvima masovnih komunikacija (film, TV, CD, Internet). Za svaku spomenutu varijantu posrednog izlaganja potrebna je odgovarajuća metodička priprema.

2. 1. 2. Metoda razgovora n n Razlikujemo više vrsta, oblika razgovora: katehetički, razvojni, slobodni, diskusija, oluja ideja i dr. Katehetički razgovor sastoji se od kraćih pitanja i određenih odgovora te se najčešće koristi prilikom ponavljanja i proveravanja određenih činjenica, kao npr. : n Koje su nezavisne rečenice? Kada je počeo II. svetski rat?

n Razvojni – heuristički (grč. heurisko – nalazim) razgovor nastavnik postavlja podsticajna pitanja, prikupljajući uspešne odgovore. Na taj način, izbegavaju se veća lutanja i osigurava višemanje očekivani odgovor.

NAJČEŠĆE SE KORISTI n n n Slobodni razgovor sličan je razgovoru u svakidašnjem životu, odvija se u slobodnom dijalogu. Slobodni razgovor zahteva strpljenje, čekanje odgovora i uzajamnost slušanja, obrazlaganja svog mišljenja. Učenike valja ohrabriti u iznošenju svog mišljenja, pa i onda kada daju netačne odgovore. Često su netočni odgovori podsticaj za raspravu i objašnjenje među učenicima KO ZNA?

n n Diskusija (polemika, debata, rasprava) oblik je razgovora u kojem se suprostavljaju mišljenja o određenoj temi. Nju valja unapred najaviti, kako bi se učenici mogli pripremiti za raspravu, na primjer: pušenje, slobodno vrijeme, bavljenje sportom, i sl. Značajna stavka diskusije je da ne daje pobednika ni pobeđenog. Njen zadatak je zauzimanje ličnog stava o temi diskusije.

n n n Oluja ideja se smatra metodom rešavanja problema. Oluja ideja - postupak koji omogućava svim učesnicima da iznesu primedbe, ideje, razmišljanje (sve što im «padne na pamet» ). Dobro srovedena, ova vrsta razgovora podjednako uključuje sve učesnike.

PRAKTIČNI PRIMER KAKO SE RAZVIJA OLUJA IDEJA? n n n 1. KORAK – ODREĐIVANJE CILJA TRAŽENJA IDEJE 2. KORAK – TRAŽENJE I ZAPISIVANJE IDEJE ( na tablu (“brain map”), pojedinačno na listiće ( “pin board”) ili list koji kruži od jednog do drugog učenika 3. KORAK – RAZVRSTAVANJE I UDRUŽIVANJE Pošto je cilj “Oluje Ideja” dobijanje što većeg broja rešenja i ideja, u ovoj fazi ne dozvoljavamo kritičke primedbe, podsmevanje ili odbijanje. Zajedno sa učenicima komentarišemo ideje, a po potrebi ih razjasnimo ili dopunimo. 4. KORAK OCENJIVANJE I IZBOR NAJPRIMERENIJE – NAKON KONSTATACIJE DA SU SVE IDEJE KORISNE I DOBRE.

POSEBNU PAŽNJU TREBA POSVETITI OBLIKOVANJU KLJUČNIH, TEMELJNIH PITANJA KOJA ĆE SE POSTAVITI UČENICIMA. n Dobro je da nastavnik razmisli o otvorenim i zatvorenim pitanjima. Dok otvorena pitanja mogu imati i nekoliko tačnih odgovora, zatvorena imaju samo jedan ispravan odgovor.

PRILAGODITI IZBOR REČI I SADRŽAJA PITANJA UČENICIMA PITANJIMA OBUHVATITI ŠTO VIŠE UČENIKA PO POTREBI POSTAVLJATI POTPITANJA ISKORISTITI UČENIČKE ODGOVORE (ČAK I NETOČNE) IZABRATI DOBAR TRENUTAK ZA POSTAVLJANJE PITANJA I ODREDITI PRIMERENU PAUZU IZMEĐU PITANJA POSTEPENO POVEĆATI SAZNAJNE ZAHTEVE KROZ NIZANJE PITANJA VIŠEG REDA,

PITANJA KAO ALAT MIŠLJENJA

TREBA IZBEGAVATI: n n n pitanja na koja učenici ne mogu dati odgovore (zbog ne znanja ili nedostatka iskustva) alternativna pitanja (Imaju li ptica krila? ) sugestivna pitanja kaverzna pitanja, koja sugerišu pogrešan odgovor neodređena i dvosmislenaa pitanja (Kakvo je godišnje doba zima? ) predugačka, složena, višestruka pitanja (Šta je renesansa, njene bitne karakteristike, kada se javlja? )

n n Pitanja u nastavi trebaju biti jezički ispravna, pravilno oblikovana. Ako se razgovor vodi u vezi s vremensko-prostornim odnosima, pitanja treba započeti upitnim rečima: KADA, GDJE, KUDA, ODAKLE, DOKLE. Ako se radi o uzročno-posledičnom odnosu, pitanje treba započeti rečima: ZAŠTO, ZBOG ČEGA, KAKO. Metodički je ispravno pitanje postaviti celom razredu, zatim sačekati, napraviti kratku pauzu (kako bi svi učenici o njemu razmislili) a potom prozvati učenika. n n GREŠKE U ODGOVORU TREBA ISPRAVITI SAM UČENIK UZ NASTAVNIKOVU POMOĆ.

2. 1. 4. Metoda čitanja i rada na tekstu n Primnom ove metode učenici se upoznaju s tekstom kao važnim izvorom znanja. Radom na tekstu učenici svladavaju tehniku čitanja, pravilno korištenje teksta udžbenika, radne sveske, čitanke, časopisa, osposobljavaju se za samostalan rad na tekstualnim izvorima znanja.

n Učenici se u procesu nastave i učenja trebaju osposobiti za: čitanje i analizu pročitanog teksta, izdvajanje bitnih pitanja, ključnih ideja, pronalaženje sličnosti i razlika, utvrđivanja uzročnoposljedičnih veza i odnosa, upoređivanja, povezivanja informacija iz teksta s informacijama iz drugih izvora znanja, postavljanja pitanja i problema te njihovo rešavanje i otvaranje novih pitanja i problema.

2. 1. 5. Metoda pisanja n n U nekih autora se metoda pisanja povezuje s metodom crtanja, pa se govori o metodi pismenih i ilustrativnih radova. Prednost: n razvija i učvršćuje učenikovu naviku pismenog izražavanja, n znanje čini tačnijim i čvršćim, n podstiče oblike samostalnog rada učenika i n obogaćuje učenikov rečnik.

n n n Nastavnici uglavnom i najviše pišu na školskoj tabli. Dobro pripremljena i pregledna školska tabla nije samo uspješno nastavno pomagalo nego je i pokazatelj standarda kvalitete rada i obrade nastavne jedinice koju očekujemo od učenika. Plan table obično sadrži: naziv nastavne jedinice, pregled sadržaja, zaključak, zadatke za ponavljanje, proveravanje, domaći zadatak. . .

n n Nastavnik na školskoj tabli mora pisati: n lepo, pregledno, čitko, gramatički i pravopisno ispravno, dovoljno velikim slovima. U novije vreme školsku tablu nastavnik često zamenjuje projektorom i platnom koje omogućava da se tekst unapred pripremi, power point prezentacijama. . .

Još po neki savet. . . n n n Podsticajna povratna poruka /Na pohvalama ne treba štedjeti/ KONSTATACIJA ( «Dobro urađeno!» ) NAGLAŠAVANJE ( «Danas si bio/la bolji/a nego ikad!» ) PRIZNANJE ( «Vaša grupa je to odlično uradila!» ) POHVALA( «Ovo zaslužuje veliki aplauz!» ) NAGRADA ( «Ovakav odgovor treba nagraditi, upisujem ti odličan (5)!» )

KOREKTIVNA POVRATNA PORUKA • Ima negativan predznak, a svrha joj je usmeravajuća. Nastavnik upozorava učenika šta treba sledeći put popraviti i kako to da uradi. • Učenik će najbolje prihvatiti kritiku ako je ona data na ovakav na čin:

n n n I POHVALA: • Počnite s pozitivnim: s konkretnom pojedinošću koja vam se svidela (to je ono dobro što želite da osoba zadrži u svom ponašanju). II KRITIKA: • Kod isticanja onog što vam se nije svidelo budite konkretni, naglasite da je to vaš utisak (Npr. «Nije mi se svidelo kad si …» , a ne «To nije dobro, trebao si ovako …» ). • Prigovor možete zameniti pitanjem kojim tražite objašnjenje. Pružate priliku da učenik sam uvidi gde je pogrešio/la i možda neće ni biti potrebe da vi to dodatno ističete. III SUGESTIJA: • Predlog za poboljšanje izrecite tzv. JAporukom: "Ja bih u toj situaciji pokušala uraditi. . . ”

n n NASTAVNICI ČESTO BRZO PRELAZE PREKO UČENIKA KOJI ODMAH NE DA ODGOVOR I PROZIVAJU DRUGOGA ZA KOGA PRETPOSTAVLJAJU DA ĆE TAČNO ODGOVORITI ILI SAMI ODGOVARAJU U takvom slučaju pomaže upotreba potpitanja, kojima se učeniku pomaže da shvati pitanje i pronađe tačan odgovor. Potpitanja mogu biti: • RAZJAŠNJAVAJUĆA: “Šta podrazumevaš pod ? Možeš li to reći na drugi način? “ PRODUBLJUJUĆA: “Šta bi se još moglo reći o tome? ” Zbog čega misliš da je to tako? ” • PREUSMJERAVAJUĆA POTPITANJA: Možeš li to povezati sa • PODSEĆAJUĆA “Koje su osobine. . . , kada se to desilo, , , ?