MAKROEKONOMIJA 14 1 Ilustracija N G Mankju Principi

MAKROEKONOMIJA 14 1 Ilustracija: N. G. Mankju, Principi ekonomije, 3. Izdanje, EF, Beograd, 2006.

14 RAST NOVCA I INFLACIJA 2

Inflacija, deflacija i hiperinflacija Mada Vam je za kupovinu korneta sladeleda potreban 1 ili 2 $, život je pre 60 godina bio drugačiji. Kornet sa malom kuglom plaćao se 3 centa, a sa velikom 5 centi. U našoj ekonomiji, većina cena vremenom raste. Porast opšteg nivoa cena zove se inflacija. U 19. veku postojali su dugi periodi tokom kojih su cene padale deflacija. Farmeri, koji su nagomilali ogromne dugove, prolazili su kroz težak period kada je pad cene useva smanjio njihov dohodak, a time i sposobnost otplate dugova. Zalagali su se za mere vladine politike kojima bi se deflacija preokrenula. U Nemačkoj je posle Prvog svetskog rata zabeležen spektakularan primer inflacije. Za manje od 2 godine, cena dnevnih novina se povećala sa 0, 3 marke (januar 1921. ) na 70. 000 maraka. Ostale cene su porasle za sličan iznos. Tako izuzetno visoka stopa inflacije se zove hiperinflacija (preko 50% 3 mesečno).

Klasična teorija inflacije Najraniji ekonomski mislioci razvili su kvantitativnu teoriju novca. Nivo cena i vrednost novca Vremenom, novac kojim se kupuje sladoled postao je manje vredan. Opšti nivo cena u privredi raste, ljudi skuplje plaćaju dobra i usluge, odnosno nižu vrednost novca. Pretpostavimo da je P nivo cena koji pokazuje broj $ potrebnih da bi se kupila korpa dobara i usluga. Količina dobara i usluga koja može da se kupi za 1 $ iznosi 1/P. Ako je P cena dobara i usluga izražena u novcu, 1/P je vrednost novca izražena u dobrima i uslugama. Kada opšti nivo cena raste, vrednost novca opada. 4

Klasična teorija inflacije Ponuda novca, tražnja za novcem i monetarna ravnoteža Ponuda i tražnja za novcem određuju vrednost novca. Ponuda novca: CB, zajedno sa bankarskim sistemom određuje ponudu novca (ona ne kontroliše količinu novca koju domaćinstva drže u depozitima kod banaka - više depozita, više rezervi kod banaka, pa su u stanju da kreiraju više novca, niti utiče na iznos koje banke odlučuju da daju za pozajmice). Kada CB proda obveznice na otvorenom tržištu, u toj razmeni dobija dinare i smanjuje ponudu novca. Kada CB kupuje obveznice, ona isplaćuje dinare i povećava ponudu novca, a ako se bilo koja količina tih dinara deponuje u banke koje ih drže u rezervi, novčani multiplikator stupa na scenu i te operacije na otvorenom tržištu imaju još veći uticaj na ponudu novca. 5

Klasična teorija inflacije Ponuda novca, tražnja za novcem i monetarna ravnoteža Tražnja za novcem pokazuje koliko bogatstva ljudi žele da drže u likvidnom obliku. Zavisi od kamatne stopu koju bi neko mogao da zaradi ako bi novac iskoristio za kupovinu obveznice koja donosi kamatu umesto da ga ostavi u novčaniku ili na tekućem računu sa vrlo niskom kamatom. Mnoge varijable utiču na tražnju za novcem, ali se ističe prosečni nivo cena u privredi. Ljudi drže novac jer mogu da kupe dobra i usluge sa svoje shoping liste. Koliko novca će držati u ovu svrhu zavisi od cena tih dobara i usluga. Što su cene više, to je za tipičnu transakciju potrebno više novca. Viši nivo cena (niža vrednost novca) povećava traženu količinu novca. 6

Klasična teorija inflacije Ponuda novca, tražnja za novcem i monetarna ravnoteža Na dugi rok, opšti nivo cena se prilagođava dok ne dostigne nivo u kome je tražnja za novcem jednaka njegovoj ponudi. Ako je nivo cena veći od ravnotežnog, ljudi će želeti da drže više novca nego što je CB kreirala, tako da nivo cena mora da padne kako bi se izjednačile ponuda i tražnja. Na ravnotežnom nivou, količina novca koju ljudi žele da drže jednaka je količini novca koju nudi CB. 7

Klasična teorija inflacije Horizontalna osa pokazuje ponudu novca, leva vertikalna osa vrednost novca, a desna vertikalna osa nivo cena. Kriva ponude nivca je vertikalna, jer je ponuda fiksirana od strane CB. Kriva tražnje je opadajuća, jer ljudi drže veću količinu novca, kada sa jednim dinarom, $ ili evrom mogu da kupe manje. U ravnoteži, A vrednost novca (na levoj osi) i nivo cena (na desnoj osi) se prilagođavaju da bi se izjednačile ponuđena i tražena količina novca. 8

Klasična teorija inflacije Efekti monetarne injekcije Pretpostavimo da Fed dvostruko poveća ponudu novca tako što odštampa dolarske novčanice i baci ih iz helikoptera po SAD, ili da kupi državne obveznice od javnosti putem operacija na otvorenom tržištu. Monetarna injekcija pomera krivu ponude udesno sa MS 1 na MS 2, a ravnoteža se pomera iz tačke A u tačku B. Vrednost novca (leva osa) smanjuje se sa 1/2 na 1/4, a ravnotežni nivo cena (desna osa) se povećava sa 2 na 4. Kada se porastom ponude novca, poveća količina dolara, rezultat je povećanje nivoa cena koje svaki $ čini manje vrednim. Ovo objašnjenje određivanja nivoa cena i razloga zašto se on vremenom može promeniti predstavlja kvantitativnu jednačinu novca: raspoloživa količina novca u ekonomiji određuje vrednost novca, a rast količine novca predstavlja uzrok inflacije. Milton 9 Fridman: inflacija je uvek i svuda monetarna pojava.

Klasična teorija inflacije Povećanje ponude novca povećava količinu dolara, podiže se nivo cena, a svaki dolar postaje manje vredan. 10

Klasična teorija inflacije Proces prilagođavanja nakon promene ponude novca Trenutni efekat monetarne injekcije jeste da ona kreira preveliku ponudu novca. Pre injekcije, ekonomija je bila u stanju ravnoteže (tačka A). Pri postojećem nivou cena, ljudi su imali onoliko novca koliko su želeli. Ali, kada helikopteri ispuste svež novac i ljudi ga pokupe sa ulica, oni imaju više $ u novčaniku nego što žele. Pri postojećem nivou cena, ponuđena količina novca prevazilazi traženu količinu. Ljudi pokušavaju da se oslobode tog viška na različite načine, mogu da kupe dobra i usluge, da pozajme drugim ljudima kupovinom obveznica ili ulaganjem na štedne račune. Te pozajmice omogućavaju drugim ljudima da kupe dobra i usluge. U oba slučaja, injekcija novca povećava tražnju za dobrima i uslugama. 11

Klasična dihotomija i monetarna neutralnost Filozof Dejvid Hjum je u 18. Veku podelio ekonomske varijable u 2 grupe: nominalne - one koje se novčanim, monetarnim jedinicama i realne - koje se mere fizičkim jedinicama. Npr. nominalni BDP se meri dolarskom vrednošću autputa dobara i usluga u ekonomiji, a realni BDP se meri ukupno proizvedenom količinom dobara i usluga i na njega ne utiču trenutne cene tih dobara i usluga. Ova podela varijabli na dve grupe je klasična (odnosi se na rane ekonomske mislioce) dihotomija (podela u dve grupe). Dolarske cene su nominalne varijable, a relativne cene koje se izražavaju u fizičkim jedinicama su realne varijable. 12

Klasična dihotomija i monetarna neutralnost Na primer, realna nadnica (dolarska nadnica usklađena sa inflacijom) je realna varijabla, jer meri stopu po kojoj se u ekonomiji razmenjuju dobra i usluge za svaku jedinicu rada. Realna kamatna stopa (nominalna kamatna stopa usklađena za inflaciju) je realna varijablu, jer meri stopu po kojoj se u razmenjuju dobra i usluge proizvedeni danas za dobra i usluge koje će se proizvesti u budućnosti. Hjum je smatrao da na nominalne varijable utiču dešavanja u monetarnom sistemu ekonomije, dok je monetarni sistem irelevantan za razumevanje determinanti značajnij realnih varijabli. 13

Klasična dihotomija i monetarna neutralnost Na primer, promena ponude novca utiče na nominalne varijable, ali ne i na realne: kada CB dvostruko poveća ponudu novca, nivo cena se dvostruko poveća, poveća se i dolarska nadnica, i sve ostale dolarske vrednosti. Realne varijable (proizvodnja, zaposlenost, realna nadnica, realna kamatna stopa) su nepromenjene. Irelevantnost monetarnih promena na realne varijable je monetarna neutralnost. Pruža dobar opis funkcionisanja sveta kada proučavamo dugoročne promene u ekonomiji. 14

Brzina opticaja i jednačina kvantitativne teorije Koliko se puta tipična dolarska novčanica koristi za plaćanje novoproizvedenog dobra ili usluge? Brzina opticaja novca je brzina kojom se tipična novčanica kreće unutar ekonomije od jednog do drugog novčanika. Pretpostavimo da se u ekonomiji proizvodi 100 pica godišnje, da je cena pice 10$, a količina novca u ekonomiji 50$. V = (10 $ x 100) / 50 $ = 20. U ovoj ekonomiji ljudi troše 1. 000$ godišnje na pice, da bi se ostvarila ta potrošnja uz postojanje samo 50 $, svaka dolarska novčanica mora da pređe iz ruke u ruku 20 puta godišnje. V = (P x Y) / M P - nivo cena, deflator BDP Y - količina autputa, realni BDP M - količina novca. 15

Brzina opticaja i jednačina kvantitativne teorije M x V = P x Y jednačina kvantitativne teorije pokazuje odnos količine novca (M) i nominalne vrednosti autputa (P x Y): porast količine novca u ekonomiji mora da se odrazi na jednu od varijabli: nivo cena mora da se poveća, količina autputa mora da se poveća, a brzina opticaja novca mora da se smanji. 1. Brzina opticaja novca tokom vremena relativno je stabilna; 2. Pošto je brzina opticaja relativo stabilna, kada CB promeni količinu novca (M), ona izaziva proporcionalne promene nominalne vrednosti autputa (P x Y); 3. Autput dobara i usluga određen je ponudom faktora proizvodnje i tehnologijom, kada CB promeni ponudu novca (M), i izazove proporcionalne promene nominalne vrednosti autputa (P x Y), te promene se odražavaju na nivo cena (P); 4. Kada CB brzo poveća ponudu novca, rezultat je visoka stopa inflacije. 16

Inflacioni porez Ako je inflaciju tako lako objasniti, zašto onda zemlje doživljavaju hiperinflaciju? Zašto CB odlučuju da štampaju toliko novca da će njegova vrednost vremenom sigurno opasti? Vlade koriste stvaranje novca kao način da plate svoju potrošnju. Kada vlada želi da sagradi puteve, isplati plate policiji, pomoć siromašnima i starijima, ona najpre mora da prikupi sredstva. Vlada to čini uvođenjem poreza (npr. poreza na dohodak ili na promet, ili pozajmljivanjem od široke javnosti kupovinom državnih obveznica). Međutim, vlada svoju potrošnju može da plati i jednostavnim štampanjem novca koji joj je potreban. Kada vlada prikuplja prihode štampanjem novca, kaže se da uvodi inflacioni porez. On je suptilnije vrste, jer niko ne dobija račun za plaćanje ovog poreza. 17

Inflacioni porez Kada vlada štampa novac, povećava se nivo cena, a novac u vašem novčaniku vredi manje. Inflacioni porez plaćaju svi koji drže novac. Skoro sve hiperinflacije slede isti obrazac: vlada ima visoke rashode, neodgovarajuće poreske prihode i ograničenu sposobnost pozajmljivanja. Ona pribegava presi za štampanje kako bi platila svoju potrošnju. Ogromna povećanja količine novca izazivaju inflaciju, koja nestaje kada se uvedu fiskalne reforme - smanjenjem državne potrošnje - kojima se eliminiše potreba za inflacionim porezom. 18

Fišerov efekat Prema principu monetarne neutralnosti, porast stope rasta novca povećava stopu inflacije, ali ne utiče ni na jednu realnu varijablu, Implikacija se tiče uticaja na kamatne stope, koja je značajna varijabla, jer efektom koje imaju na štednju i investicije povezuju ekonomiju sadašnjosti sa ekonomijom budućnosti. Nominalna kamatna stopa govori kojom će se brzinom $ povećati tokom vremena. Realna kamatna stopa koriguje nominalnu za efekte inflacije da bi pokazala brzinu kojom će se vremenom povećati kupovna moć vašeg štednog računa. Realna kamatna stopa = nominalna kamatna stopa - stopa inflacije 19

Fišerov efekat Ponuda i tražnja za zajmovnim sredstvima određuju realnu kamatnu stopu, a prema kvantitativnoj teoriji novca, rast ponude novca određuje inflaciju. Na dugi rok, tokom kojeg je novac neutralan, promena rasta novca ne bi trebalo da utiče na realnu kamatnu stopu, pa se nominalna usklađuje sa stopom inflacije. Kada CB poveća stopu rasta novca, to rezultira i većom stopom inflacije i većom nominalnom kamatnom stopom - Fišerov efekat - usklađivanje nominalne kamatne stope prema stopi inflacije. Fišerov efekat ne važi za kratak rok, jer inflacija u tom slučaju nije predviđena. Preciznije, nominalna kamatna stopa se usklađuje sa očekivanom inflacijom. 20

Troškovi inflacije U jednoj objavljenoj studiji iznet je podatak da je inflacija ekonomski termin koji je najčešće spominjan u američkoj štampi, daleko ispred nezaposlenosti na drugom i produktivnosti na trećem mestu. Pad kupovne moći? Inflaciona greška Ako postavite pitanje zašto je inflacija loša, svi će reći da je odgovor očigledan: inflacija lišava kupovne moći teško zarađeni novac. Kada cene rastu, svakim dinarom dohotka moguće je kupiti manje dobara i usluga - inflacija direkto smanjuje životni standard. U odgovoru postoji greška: kada cene rastu, kupci dobara i usluga plaćaju više ono što kupuju. Istovremeno, prodavci dobijaju više za ono što prodaju. Pošto večina ljudi dohodak ostvaruje prodajom svojih usluga, kao što je rad, inflacija dohodaka se javlja istovremeno sa inflacijom cena. Dakle, inflacija sama po sebi ne smanjuje realnu kupovnu moć ljudi.

Troškovi inflacije Ljudi veruju u inflacionu grešku jer ne uočavaju princip monetarne neutralnosti. Radnik koji primi godišnju povišicu od 10%, sklon je da tu povišicu smatra kao nagradu za talenat i trud. Kada stopa inflacije od 6% smanji realnu vrednost te povišice na 4%, radnik se oseća uskraćenim za ono što mu po pravu sleduje. Kada bi CB smanjila stopu inflacije sa 6 na 0%, godišnja povišica radnika bi opala sa 10 na 4%, možda bi se osećao manje opljačkan inflacijom, ali njegov realni dohodak ne bi brže rastao. Ako nominalni dohoci idu u korak sa rastućim cenama, zašto onda inflacija predstavlja problem? Ekonomiste navode nekoliko troškova inflacije koji pokazuju da postojan rast ponude novca na neki način ipak utiče na realne varijable. 22

Troškovi inflacije Troškovi kože za cipele Inflacija je slična porezu nametnutom vlasnicima novca. Sam porez ne predstavlja trošak za društvo, već transfer resursa od domaćinstava ka državi. Ipak, većina poreza pruža ljudima podsticaj da promene svoje ponašanje kako bi izbegli plaćanje poreza, a to deformisanje podsticaja izaziva čiste gubitke za društvo u celini. Poput drugih poreza, inflacioni porez izaziva čiste gubitke, jer ljudi troše oskudne resurse u pokušajima da ga izbegnu. Kako neko može da izbegne plaćanje inflacionog poreza? Pošto inflacija snižava realnu vrednost novca i vašem novčaniku, . plaćanje inflacionog poreza možete da izbegnete držanjem manje količine novca. Češćim odlaskom u banku u stanju ste da držite više bogatstva na štednom računu koji donosi kamatu, a manje u novčaniku gde inflacija snižava njegovu 23 vrednost.

Troškovi inflacije Trošak smanjenja količine novca koju držite kod sebe zove se trošak kože za cipele koji izaziva inflacija, jer se češćim odlascima u banku vaše cipele brže habaju (stvarni trošak nije amortizacija cipela, već vreme i udobnost koje morate da žrtvujete da bi kod sebe imali manje novca nego što biste imali da nema inflacije). Meni troškovi Većina preduzeća ne menja svakodnevno cene svojih proizvoda zbog troškova koje taj proces izaziva - meni troškovi (troškovi koje ima restoran kada štamoa novi jelovnik). Trošak odluke o novim cenama, štampanja novih cenovnika i kataloga, slanja novih cenovnika i kataloga zastupnicima i kupcima, oglašivanje novih cena. 24

Troškovi inflacije Varijabilnost relativnih cena i pogrešna alokacija resursa Restoran Dobra mamina kuhinja svakog januara štampa novi jelovnik sa novim cenama, i do kraja godine te cene se ne menjaju. Ako nema inflacije, relativne cene jela u poređenju sa ostalim cenama u ekonomiji bile bi tokom godine stabilne. Ako stopa inflacije iznosi 12% godišnje, relativne cene jela automatski će opasti za 1% svakog meseca. Relativne cene tog restorana biće visoke prvih meseci u godini neposredno nakon štampanja novog jelovnika, dok će ostalih meseci biti niske. Što je stopa inflacije veća, veći je i ovaj automatski varijabilitet. To je važno, jer se alokacija oskudnih resursa vrši na osnovu relativnih cena. Potrošači odlučuju šta će kupiti tako što porede kvalitet i cene različitih dobara i usluga. Kada inflacija deformiše relativne cene, deformišu se i odluke potrošača, a tržišta su manje sposobna da alociraju resurse tako da na najbolji način 25 budu iskorišćena.

Troškovi inflacije Poreske distorzije izazvane inflacijom Pretpostavimo da ste 1980. godine od dela ušteđevine kupili akcije Majkrosoft Korporacije u vrednosti od 10$ i da ste ih 2000. prodali za 50 $. Prema poreskom zakonu stekli ste kapitalni dobitak od 40$, koji uključujete u dohodak prilikom izračunavanja koliki porez na dohodak treba da platite. Pretpostavimo da se od 1980. do 2000. opšti nivo cena dvostruko povećao. U tom slučaju realni dobitak (rast kupovne moći) je 30$ (10$ iz 1980. je jednako po kupovnoj moći iznosu od 20$ iz 2000). 26

Troškovi inflacije Poreske distorzije izazvane inflacijom Isti je slučaj i sa prihodom od kamate: porez na dohodak tretira nominalnu kamatu ostvarenu na štednju kao dohodak, mada deo nominalne kamatne stope predstavlja komepnzaciju za inflaciju. U ekonomiji A bez inflacije (nominalna i realna kamatna stopa = 4%) sa stopom poreza na dohodak od 25%, realna kamatna stopa se smanjuje sa 4 na 3%. U ekonomiji B, realna kamatna stopa je 4%, stopa inflacije 8%, nominalna kamatna stopa je 12%. Posle oporezivanja tih 12%, nominalna kamatna stopa iznosi 9%, a realna 1%. Pošto realna kamatna stopa posle oporezivanja pruža podsticaj da se štedi, štednja je mnogo manje atraktivna u ekonomiji sa inflacijom nego u ekonomiji sa stabilnim cenama. 27

Troškovi inflacije Arbitrarna preraspodela bogatstva Pretpostavimo da student uzima kredit za školovanje od 20. 000$ od Bigbanke po kamatnoj stopi od 7%. Za 10 godina taj kredit stiže za naplatu i student banci duguhe 40. 000$. Ako student ima sreće, ekonomija će imati hiperinflaciju: cene i nadnice će se značajno povećati, pa će 40. 000$ platiti sitnišem iz džepa. Ako ekonomija bude prolazila kroz period visoke deflacije, nadnice i cene će opasti, a studentu će dug predstavljati veći teret nego što je očekivao. Hiperinflacija studenta čini bogatijim na račun Bigbanke: smanjuje realnu vrednost duga, student je u stanju da isplati dug manje vrednim dolarima nego što je očekivao. 28

Case study Čarobnjak iz Oza i rasprava o uvođenju srebra Alegorija na monetarnu politiku SAD krajem 19. veka. U periodu između 1880. i 1896. godine, nivo cena u SAD je opao za 23%, što je dovelo do velike preraspodele bogatstva. Većina farmera u zapadnom delu zemlje zapala je u dugove, a poverioci su bili bankari sa Severa. Pad nivoa cena izazvao je porast realne vrednosti dugova farmera, što je na njihov račun obogatilo bankare. Prema populističkim političarima tog doba, rešenje problema farmera bilo je uvođenje kovanog novca od srebra. U to vreme, u SAD je važio zlatni standard. Količina zlata je određivala ponudu novca, a time i nivo cena. Usvajanjem tog predloga povećala bi se ponuda nivcam podigao nivo cena i smanji realni teret dugova farmera. Žučna rasprava o srebru postala je ključna u politici devedestih godina 19. veka. Pisac knjige, Frenk Baum, bio je novinar sa Srednjeg zapada, a glavni likovi predstavljali su učesnike u političkoj bici tog vremena.

Case study Rana debata o monetarnoj politici Doroti: tradicionalne američke vrednosti. Toto: prohibicionistička stranka, poznata i kao Trezvenjaci. Strašilo: farmeri. Limeni drvoseča: industrijski radnici. Plašljivi lav: Vilijam Dženings Brajan (predsednički kandidat demokrata na izborima 1896. upamćen po sledećoj rečenici: “Ovu krunu od trnja nećete utisnuti na čelo radnika. Nećete razapeti čovečanstvo na krst zlata”). Žvakači: stanovnici Istoka. Zla veštica Zapada: Vilijam Mekinli (republikansi kandidat koji je povedio na izborima 1896. i zadržao zlatni standard). Čarobnjak: Markus Alonzo Hana, predsednik Republikanske stranke. OZ: skraćenica za uncu zlata. Put od žutih cigli: zlatni standard. 30

Case study Rana debata o monetarnoj politici Na kraju Baumove priče, Doroti nalazi put do kuće, ali ne samo idući putem od žutih cigli. Nakon dugog putovanja prepunog opasnosti, saznaje da čarobnjak ne može da pomogne njoj i njenim prijateljima. Doroti na kraju otkriva magičnu moć svojih srebrnih cipela (kada je knjiga 1939. ekranizovana, Dorotine cipelice su bile crvene: filmadžije iz Holivuda je više zanimalo da se pohvale novom tehnologijom Tehnikolora nego da ispričaju priču o monetarnom politici 19. veka). Mada su populisti izgubili debatu o uvođenju srebra, na kraju su ostvarili željenu monetarnu ekspanziju i inflaciju. Godine 1898. tragači za zlatom pronašli su ga pokraj reke Klondajk u kanadskom Jukonu. Sve veće zalihe zlata pristizale su iz rudnika u Južnoj Africi. Ponuda novca i nivo cena su počeli da rastu u SAD i u drugim zemljama u kojima je važio zlatni standard. U roku od 15 godina, cene su se u SAD vratile na nivo iz 80 -ih godina 19. veka, a fameri su bili u stanju da izađu na kraj sa 31 dugovima.

Predavаč dr Ljiljana Malešević 32