Kriza trauma stres Prof dr Jasna Veljkovic Literatura

Kriza, trauma, stres Prof. dr Jasna Veljkovic

Literatura: � � � Vlajković J. Životne krize-prevencija i razrešavanje. IP. “Žarko Albulj“. 2005. Vlajković J. Psihološka pomoć u nesrećama. IP. “Žarko Albulj“. 2010 mpn. gov. rs/wpcontent/uploads/2015/08/Prirucnik_final_za_sajt. pdf. Psihološke krizne intervencije u obazovno-vaspitinim institucijama. Društvo psihologa. 2014.

Etimologija (poreklo i značenje) reči -kriza � Grč. reč „Krino“, znači: odvojiti, izabrati, odlučiti, suditi, meriti, boriti se. � U ratovima, reč KRIZIS, značila je odlučujuće bitke. � U politici, reč KRIZIS, se odnosila na donošenje značajnih političkih odluka. � U Hipokratovoj medicini, život ili smrt. � U Teologiji, SUD BOŽJI.

Osnovna podela kriza a prema kriterijumu: � Da li su uslovljene rastom i razvojem licnosti ili su nekim spoljnim faktorom izazvane je na sledeće dve vrste kriza: � 1. Razvojne-normativne krize(one koje nastaju u toku rasta i razvoja ličnosti, npr. adolescentna kriza) � 2. Akcidentne krize( one krize koje nastaju u situacijama nekih katastrofalnih spoljašnjih prirodnih dogadjaja-poplava, zemljotres, rat, promena sistema, pojava epidemija i sl. ).

Po kriterijumu-kada krize nastaju, mogu se razvrstati na: 1. Intratemporalne krize, koje se dogadjaju u prelazu iz jednog životog doba u drugo. Npr. Kriza srednjih godina-prelaz izmedju zrelog doba i starosti, presenijuma. 2. Ekstratemporalne krize, one koje nisu vezane za proces razvoja. 3. Dispozicione krize, one koje nastaju u problematičnim ili za ličnost novim situacijama, kada sledi učenje i preuzimanje novih uloga koje dotle nisu postojale u životu osobe, kao npr. postati brat ili sestra, postati otac, majka, supružnik. . 4. Krize koje proističu iz traumatskog stresa.

Dva glavna pristupa krizi: � MEDICINSKO- PSIHOLOŠKI PRISTUP(Naglasak u def. pojma na: ETIOLOGIJI i KLINIČKOJ SLICI KRIZE ) � INDIVIDULALNO-RAZVOJNI PRISTUP KRIZI (Etiologija se vezuje za životne dogadjaje i razvojne fazerazvojne krize).

Povremeno i neočekivano �U društvima, zajednicama, institucijama. . i sl, m dogadjaju se neočekivane i teške situacije. One mogu biti iznenadne, nagle, kratkotrajne ili dugotrajne. � Takvi dogadjaji zavisno od intenziteta i dužine njihovog trajanja kao i toga u kojoj meri menjaju uobičajeni život ljudi, različito se nazivaju. . . � Stres i stresni dogadjaji � Trauma i traumatsko dogadjaji � Kriza i krizni dogadjaji

Stres se definiše kao � Sklop: emocionalnih, misaonih, telesnih i ponašajnih reakcija u situaciji koju procenjujemo kao opasnu i ugrožavajuću � U životu svakog od nas mogu da se pojave i dogadjaji koji su intzentivniji od uobičajenih stresnih dogadjaja i koji su van granica uobičajenog ljudskog iskustva � Koji su izuzetno teški, bolni i ugrožavajući svim ljudima. . .

Za razliku od stresnih dogadjaja gde reakcija pojedinca zavisi od � Individualne procene, ličnosti i dotadašnjih iskustava pojedinca, postoje i dogadjaji koji su veoma teški i univerzalni za sve ljude. . . � To su traumatski dogadjaji na koje SVI reaguju na isti/sličan način. � Postoje dve vrste reakcija na traumatske dogadjaje: � Traumatske reakcije � Posttraumatske reakcije

Traumatske reakcije � Predstavljaju sklop osećanja, misli i postupaka koji se javljaju još za vreme trajanja traumatskog dogadjaja ili neposredno posle njega. � Cilj im je da ublaže užas takvog dogadjaja (osećanje obramrlosti, doživljaj da to nije realno, da se to ne dešava).

Posttraumatske reakcije su � Sklop osećanja, misli i postupaka vezanih za sećanje na traumatski dogadjaj i nj. posledice � Ova sećanja nisu namerna, javljaju se iznenada, kada ih ne ćelimo prizvati, u obliku prisile ponavljanja, tipa: “Ne želim to ali mi dolazi i ne mogu da ga izbacim iz glave“. . . � Praćeno je različitim promenama: fiziološki, emocionalnim, misonim, telesnim, bihevijoralnim. . .

Ove promene menjaju � Funkcionisanje osobe koja se suočila sa traumatskim dogadjajme i � Utiču na njeno mentalno zdravlje. � Ove promene su veoma neprijatne kako za osobu koja ih doživljava tako i za njenu okolinu. � Osoba se bori protiv toga na različite, sebi svojstvene načine. � Nestručnjaci daju savet: “Zaboravi“, ali osoba to ne može da zaboravi , mada to želi.

POJMOVI: TRAUMA I STRES � � � Dušan Kecmanović- RAZLIKA IZMEDJU KRIZE I STRESA JE U SUBJEKTIVNOJ INTERPERTACIJI DOGADJAJA KOJI PETHODILI STRESU ILI KRIZI. U STRESU SUBJEKTOVA INTRPRETACIJA DOGADJAJA NEMA ZNACAJA U KRIZI ONA JE PRESUDNA Rappaport vezuje stres za patogene fenomene a krizu sa rast i razvoj licnosti. JEDINO je KRIZA OZANČENA KAO MOGUCNOST I KAO ŠANSA. � TRAUMA: poznat termin u psihoanalitickoj praksi, kad ego nije u stanju da obradi dogadjaje, unutrašnje i spoljne u jednici vremena. Potreba za rasterećenjem jaka, isto je često neadekvatno. � Tako nerazresena kriza prerasta u TRAUMASKU NEUROZU.

Ako traumatske reakcije duže traju. . . � Ako bitno utiču na životnu filozofiju koju je osoba ranije izgradila � Na sistem vrednosti koji je usvojila � Dolazi do reakcija koje mogu da predstavljaju prvi stepenik ka psihopatologiji � Dolazi do stanja koje se naziva- krizom

Kako definisati krizu? � Stanje psihičke pometnje � Koja se nalazi na prekretnici izmedju normalnog i patološkog reagovanja � Prof. dr Vlajković je pisala o tome da je –kriza normalna reakcija na nenormalnu situaciju. . . � Traumatski dogadjaji i reakcije mogu dovesti do trajnog narušavanja mentalnog zdravlja osobe koja je bila izložena traumi.

Šta činiti? � Da se pomenuto ne bi dogodilo � Traumatizovane osobe se podvrgavaju specifičnim vrstama psiholoških tretmana koji imaju zajedničko ime: „Intervencije u krizi“ ili � Psihološkim kriznim intervencijama.

Danas postoji više vrsta psiholoških kriznih intervencija � Psihološka prva pomoć � Rasterećenje � Demobilizacija � Sažeta psihološka integracija traume

Za trenutak da se vratimo teoriji. . . Jedinstvena teorija životnih kriza ne postoji � Brojni su pokušaji identifikovanja teorijskih izvora pomoću kojih je bilo moguče uobličiti teoriju krize. � Čuveni američki psihijatar, Kaplan naglašava da se osnovni izvor njegove teorije krize koju je postulirao i koja je široko prihvaćena u svetu, kao i od strane SZO, nalazi u teoriji Erika Eriksona , kao i istraživanjima uticaja životnih dogadjaja na duševno zdravlje čoveka. � Bihevijoralni terapeut , Lazarus ističe da svaka teorija životnih kriza mora da uzme u obzir i uslove okoline, p sihoimunologiju i kognitivno. -bihevijoralne momente. �

Danas se bavimo sledećim teorijama krize: � TEORIJA “BAZIČNIH POTREBA” (G. Kaplan), � TEORIJA BAZIČNIH OSLONACA LIČNOSTI(J. Berger).

TEORIJA “BAZIČNIH POTREBA � Ključni pojmovi kod Kaplana: � BAZIČNE POTREBE � HOMEOSTAZA � ADAPTACIJA

HOMEOSTAZA �u doslovnom prevodu – reč homeostaza znači – ostati isti, odnosno � posle poremećaja ravnoteže uspostaviti predjašnje stanje. � A da li je to moguće? � Kaplan ističe da je ovako značenje neprimereno kad je u pitanju živi organizam. � Ni jedan organizam NE OSTAJE ISTI, i insistiranje na održanju STATIČNE HOMEOSTAZE PRE JE ZNAK PATOLOGIJE NEGO ZDRAVLJA. � Dakle, znak patologije a ne zdravlja je ako se ne menjamo nakon neke ozbiljne krize, traume ili stresa.

HOMEOSTAZA � SUŠTINA ŽIVOTA JE RAST I PROMENA, SAZREVANJE, STICANJE NOVIH ZNANJA, PRILAGODJAVANJE NOVIM USLOVIMA, KREATIVNI RAZVOJ NOVIH OBLIKA RAZMENE IZMEDJU OSOBE I SREDINE. � HOMEOSTAZI SE JEDINO MOŽE DATI ZNAČENJE DINAMIČKOG PRINCIPA KOJI ORGANIZMU OBEZBEDJUJE OPTIMALNU „Kreativnu ravnotežu“, � tj atmosferu u koj pojedinac ima prostora i psihičkog i emocionalnog da traži bolja rešenja za sebe i da se razvija u skladu sa svojim sposobnostima ali i ograničenjima životne sredine u kojoj funkcioniše.

ADAPTACIJA � STANJE ADAPTACIJE se odnosi na postojeći odnos izmedju organizma i sredine a PROCES adaptacije na mehanizme koji do tog stanja dovode. � PROGRESIVNA ADAPTACIJA se poklapa sa smerom razvoja, dakle ličnost ide napred � REGRESIVNA ADPTACIJA se ostvaruje putem regresivnih manevara, dakle lilčnost ide korak ili dva unazad u lestvici razvoja � Ovom distinkcijom se objašnjava samo proces ali ne vrednuje i kvalitet.

KAPLAN je formulisao svoju teoriju krize : � Adekvatno i duševno zdravo funckcionisanje čoveka zavisi od načina na koji se tokom života zadovoljavaju osnovne ili bazične potrebe. � Nemogućnost zadovoljavanja ili uskraćivanje ovih potreba ili procena da će njihovo zadovoljavanje biti bitno ugroženo, stvara u organizmu stanje narušene homeostaze. � Živeći u stalno promenljivim spoljašnjim okolnostima i nužno se adaptirajući na njih, čovek je često u situaciji narušene homeostaze.

Kako se ličnost „bori“ kada se naruši postojeća homeostaza? � Zahvaljujući Ja instanci- Egu, postoje kod svake ličnosti, naravno shodno strukturi i organizaciji ličnsoti, izgradjeni mehanizmi odbrane. � Pomoću njih je moguće za kratko vreme i bez vidljivih napora ponovo uspostaviti homeostazu. � Ovi mehanizmi odbrane (regulacije anksioznosti) deluju homeostatski. � Ali. . . ako. . . u jednom momentu zahtevi sredine prevazidju adaptivne mogućnosti osobe � neke od bazičnih potreba-mehanizmi automatskog „uravnoteženja“ otkazuju i stanje narušene homeostaze traje duže nego što je uobičajeno.

Šta se tada dešava? � Nastupa period aktivnog traganja za novim mehanizmima uspostavljanja ravnoteže i proveravanje njihove uspešnosti. � Dakle tada je organizam(osoba) u stanju krize. � Ta kriza u isto vreme odslikava neuspešnost dotadšnjih mehanizama uspostavljanja homeostaze, ali i � Otkriva (ne)kapacitet ličnosti da se u novoj situaciji izgrade primereniji mehanizmi homeostaze i adaptacije.

Koliko u stanjima krize sme da traje traganje za novim mehanizmima adaptacije? � NE DUŽE OD 6 nedelja. � Posle toga stanje homeostaze mora da se uspostavi. � Uspostavljena nova ravnoteža ponekad je nalik na prethodnu, možda bolja ali može biti i lošija! � Nova adaptacija može biti uspostavljena na nižem nivou funkcinisanja, pd prethodnog- regresivna adaptacija � Ako je adaptacija uspostavljena na višem nivou od prethodnog, u pravcu bolje integracije i veće zrelosti ličnosti, onda je ta adaptacija progresivna. � Zato Kaplan krizu zove prekretnicom, rizikom i šansom, opasnošću i mogućnošću.

ODNOS IZMEDJU NORMALNOG I PATOLOŠKOG U KRIZI, po G. Kaplanu: � Kaplan krizu ne smatra psihopatološkim entitetom. � Poziva se na dva autora koji svojim teorijama mogu da podrže njegov stav. � To su teorije: � E. ERIKSON (ovu teoriju smo detaljno radili, te je ovde nećemo spominjati). � E. LINDEMAN

Rad Lindemana: � 1943. g. , Lindeman je sa grupom saradnika proučavao reakciju tugovanja kod osoba koje su doživele gubitak bliske osobe. � Uzorak su bili ljudi koji su u velikom požaru koji se desio u jednom višespratnom hotelu u L. A. , izugubili mnogo najbližih u jednoj noći. . . � Lindeman je pratio procese tugovanja kod najbližih srodnika nastradalih osoba. � Ustanovio je da: postoji jasna razlika izmedju NORMALNOG i PATOLOŠKOG TUGOVANJA.

Podsetićemo Vas na ovo. . . �O procesu tugovanja je prvi pisao S. Freud. � Ovaj proces koji ima svoje faze i svoj proces trajanja nazvao je RADOM ŽALOSTI. � Svaka faza procesa tugovanja ima svoje karakteristike i svoje trajanje.

Tugovanje i melanholija � Frojd je pisao o razlici između tugovanja i žalovanja, odnosno između tuge i melanholije. � Danas većina terapijskih pravaca i psiholoških škola pravi razliku između „normalne tuge“ uslovljene gubitkom � i depresivnosti – koju smatramo patološkom reakcijom na gubitak. � Laici nisu u stanju da samostalno naprave razliku između ove dve emocije.

Tuga Nakon gubitka voljenog objekta(odlazak nekoga, raskid emocioanlne veze ili smrt) dolazi do žalosti kod svakoga. � Gubitak nekog nama važnog pokreće u nama neraspoloženje koje nazivamo tugom ili bolom. � I normalna i patološka reakcija psihičkog bola nastaju kao posledica gubitka voljenog objekta – osobe. � Neki ljudi prolaze kroz period normalnog žaljenja, dok drugi ulaze u stanje melanholije koja možeići do doživljaja ništavila. � U prvom slučaju, kod osoba koje reaguju normalnom tugom na gubitak – javlja se osećaj kao da je svet postao prazan i nezanimljiv, nemamo više radosti u sebi. �

Melanholija Kod doživljavanje preterane i nezdrave, produžene i izmenjene tuge, javlja se ideja da je naše Ja (naš Ego – naša ličnost), osiromašena i opustošena. � U stanju melanholije, najupečatljivija karakteristika je nezadovoljstvo sopstvenom ličnošću. � Osećanje krivice zbog doživljenog gubitka je karakteristično za melanholiju(depresiju). � Melanholične(depresivne) osobe, osećaju „kao da“ u njima više nema vrednih sadržaja � „kao da“ su same loše � , podležu samosažaljenju �

U tom - samosažaljenju centrirani su na sebe i sopstvena bolna osećanja � Ne primećuju druge, koji takodje možda pate � Nisu u stanju da sa drugima dele osećanja bola � Bave se samim sobom � umesto bolom povodom toga što u njihovom okruženju više nema te njima važne osobe. �

Normalno tugovanje podrazumeva prolazak odredjenih faza. � Od šoka i neverice što se desio gubitak � ponekad i ljutnje u određenom vremenskom periodu � poricanja da te drage osobe više nema. � Međutim, nakon nekog vremena – osoba koja normalno tuguje se miri s činjenicom da je do gubitka došlo, te da nema povratka na staro. � Tada unesemo u sebe sve one lepe događaje i aspekte ličnosti voljene osobe koje više nema. � Tu osobu koje više nema integrišemo u vlastitu ličnost. � Tako ta osoba, živi u sećanju osoba koje su je volele, a izgubile. �

U normalnom akutnom tugovanju � dolazi do pojave brojnih simptoma, kao što su: � poremećaj disanja, gubitrak apetita, praznina u želucu, gubitak fizilčke snage i vitalnosti, preokupiranost mislima o umrlom, opsesivno rumniranje situacije koja je prethodila danu smrti. � Promene se javljaju i u sferi socijalnih odnosa. � Javlja se istovremena potreba za kontaktom i želja za izolacijom. � Česte su hostilne (iznenadne i nedogovoarjuće agresivne) reakcije. � Potreban je voljni napor da se nekad automatske dnevne aktivnosti obave. � Svakodnevnica gubi živost.

U Patološkom tugovanju simptomatologija je izmenjenija � odlaganje reakcije tuge: “kao da se ništa nije dogodilo“. . . A jeste � -pribegavanje preteranoj aktivnosti, bez jasne svesti o gubitku. � tada osećanje žalosti biva zamenjeno osećanjem zadovoljstva. � umesto somatskih i psiholoških reakcija, ovde se formiraju psihosomatske bolesti. � socijalni odnosi su prožeti hostilnošču, koja može biti ekstremna. � patološko tugovanje može da se razvije u agitiranu depresiju ili neki od psihotičnih sindroma.

FROJD: RAD ŽALOSTI � Radom žalosti je smatrao proces koji u situaciji tugovanja ima zaštitni efkat. � Omogućava postepeno oslobadjanje libidinoznih pulzija koje su ranije bile fiksirane za izgubljeni objekat. � Dve faze „rada žalosti“: Ø Faza introjekcije u kojoj ožalošćeni u sebi izgradjuje jednu vrstu unutrašnjeg supstituta koji služi kao zamena za izgubljeni objekat. Ø Popuštanje veza koje ožalošćenog spajaju sa introjektovanim objektom. � Kako je lakše prekinuti vezu sa introjektovanim objektom nego sa spoljnim objektima, druga faza omogućava i završetak tugovanja. � Trajanje obe faze: oko godinu dana.

Akutno tugovanje � Kad se desi gubitak, kod normalnog tugovanja, izraziti simptomi tuge se stišavaju posle šest nedelja(oko 40 dana). � Normalan rad žalosti(sve tri faze procesa tugovanja), po Frojdu traju oko godinu dana. � Patološko tugovnje traje mnogo duže � manifestuje se kroz različite simptome-distorzija procesa tugovanja, koja često nosi sa sobom i distorziju realnosti. � Patološko tugovanje nekada može da traje do kraja života.

Kratak primer patološkog tugovanja � � � � � Ovaj čovek više nije živ. Supruga mu je poginula kada mu je bilo 50. Njoj je bilo 46. Nastradala je u saobraćajnom udesu sa svojom sestrom bliznakinjom, jedne noći. On je ostao sam sa njihove dve ćerke bliznakinje. Nije dozvoljavao da se išta u kući promeni nakon smrti nj. supruge. Nameštao je bračni krevet, menjao posteljinu za oboje, sredjivao zajednički orman, pokojničine stvari nosio na hemijsko čiščenje. . . na ćerke žestoko vikao kada su probale da sklone majčine stvari , okreče kuću i promene raspored nameštaja u stanu. . . Bio je časovničar i sve satove u stanu a bilo ih je mnogo zaustavio na čas smrti njegove žene. Nije dozvoljavao da vreme teče. . . da se satovi pomere. . . Da kuća živi, da život u njoj teče. . . Devojke su otišle od kuće vrlo rano jer to nisu mogle da podnesu. . . Dugotrajna psihoterapija im je pomogla da se oslobode ovih trauma On je ostao takav do smrti, živeći sa uspomenama na svoju davno umrlu ženu, odnosno nastavio je da živi sa njom uprkos tome što nje više nije bilo

Postavlja se pitanje, šta sve doprinosi normalnom a šta patološkom tugovanju? � � � struktura ličnosti ožalošćenog(objasniti: koje strukture, zašto) kvalitet kontakta koji su imali sa umrlim mesto koje je umrla osoba imala u socijalnom sistemu ožalošćenog ukoliko je to mesto bilo značajnije, opasnost od dezintegracije socijalnog sistema je veća. kao i opasnost da se normalno tugovanje pretvori u patološko. Ako je odnos sa umrlim bio simbiotski, onda je stvar vrlo teška za onoga koji je ostao.

Postavlja se pitanje, šta sve doprinosi normalnom a šta patološkom tugovanju? � � � struktura ličnosti ožalošćenog(objasniti: koje strukture, zašto) kvalitet kontakta koji su imali sa umrlim mesto koje je umrla osoba imala u socijalnom sistemu ožalošćenog ukoliko je to mesto bilo značajnije, opasnost od dezintegracije socijalnog sistema je veća. kao i opasnost da se normalno tugovanje pretvori u patološko. Ako je odnos sa umrlim bio simbiotski, onda je stvar vrlo teška za onoga koji je ostao.

Struktura ličnosti ožalošćenog Različite strukture ličnosti, različito reaguju na gubitak. � U pomenutom primeru, reč je o ličnosti koja je po svojoj prirodi „rigidna“ i „opsesvinih karakteristika“. � To su ličnosti koje se teško prilagodjavaju makar i minimalnoj promeni. � Ovakva reakcija nije samo žalovanje, već je pre svega nemogučnost i odbijanje date ličnosti da se prilagodi novonastalim teškim ali realnim okolnostima. � Dakle , izvesne strukture ličnosti, nisu u stanju da prihvate gubitak i njihov test realnsoti postaje negativan. One nastavljaju da žive život van realnosti , u nekoj vrsti željene realnosti, ali to je ozbiljan znak psihopatologije. �

BERGEROVA BOL TEORIJA � J. Berger se odredjuje prema krizi kao prema „PRIVREMENOM POGORŠANJU FUNKCIONISANJA LIČNOSTI“. � Povezuje je sa graničnim stanjima i problemima življenja. � ZASNIVA JE NA SASVIM ORIGINALNOJ KONCEPCIJI POTPORNOG SISTEMA – BOL. � BOL=Bazični Oslonci Ličnosti � Formira svoju teoriju oslanjajući se na glavna obležja „novih pravaca psihoterapije“, koji se u svojim sadržajima fokusiraju na nekoliko osnovnih krizogenih područja savremenog čoveka.

Bazični oslocni ličnosti po Bergeru su: � TELO I FENOMENOLOŠKO POLJE � PRIPADANJE � SMISAO/SVRHA, VERA I NADA/ � MIŠLJENJE

Bazični oslonci ličnosti: � Grade potporni sistem ličnosti pojedinca. � Osnovna svrha potpornog sistema je neka vrsta omotača. � Funkcija potpornog sistema je funkcionisanje osobe u skladu sa zahtevima realnosti � dakle funkcija adaptacije na realnost ili novonastalu situaciju. � Potporni sistem daje osobi moć kontrole situacije i samoga sebe � , moć zaštite i odredjena prava.

Kako se kroz razvoj formiraju potporni sistemi? SUKCESIVNO, PO ODREDJENOM REDOSLEDU. Telo-prvi potporni sistem(nastanak vezan za rani uzrast). � Pripadanje-emocionalna interakcija, rani uzrast. � Smisao-adolescencija. � Mišljenje-završetak adolescenicije. � Odrasla, zrela osoba ima sva četiri bazična oslonca. � Za stabilan šator nam trebaju 4 stuba ili kočića � Ako stavimo 3. . . šator će funkcionisati ali delimično. . . vetrovi će nas udarati. . � Ako stavimo 2. . . biće još gore. . � Ako imamo samo 1 bazični oslonac, udaraće nas i kiša i vetar. . . toliko da možda preživimo Bazični oslonci, nisu u podjednakoj meri razvijeni kod različitih ličnosti. � �

BERGER SMATRA MOGUĆIM � � � STRUKTUIRANJE LIČNOSTI I U OKVIRU SAMO JEDNOG BAZIČNOG OSLONCA. U TAKVIM SLUČAJEVIMA JAVLJA SE SPECIFIČNA STRUKTURA LIČNOSTI KOJU NAJČEŠĆE PREPOZNAJEMO KAO POSEBAN KARAKTER ILI MENTALITET. AUTOR GOVORI O TRI MOGUĆA MENTALITETA: INDIVIDUALISTIČKOM KOLEKTIVISTIČKOM RELIGIOZNOM

MENTALITETETI Indvidualistički –organizovan oko bazičnog sistema: telo -mišljenje. Glavne odlike: usmerenost na zadovoljavanje sopstvenih telesnih potreba, obraćanje pažnje na telesne i misaone signale, poštovanje tela i mišljenja kao osnovnih vrednosti. � Kolektivistički mentalitet je organizovan oko bazičnog oslonca pripadanje. Glavne odlike: usredjenost na zadovoljavanje socijlanih i komunikacijskih potreba, obraćanje pažnje na socijalne uloge, odnose, poštovanje kolektivnih merila vrednosti. � Religiozni mentalitet: organizovn oko bol-a: svrha, vera i nada. Glavne odlike: usredjenost na zadovoljavanje nadpersonalnih, apstraktnih, duhovnih, relogioznih, ideoloških a ponekad i asketskih potreba, poštovanje nadličnih i nadkolektivnih vrednosti. �

Za koji teroijski model od ova podnuejna dva modela da se opredelimo? a zašto bi se sada opredeljivali? ? ? � Koji model? � To zavisi od mnogo čega. � Pre svega: zavisi iz kog je područja kriza, tj. o kakvim vrstama krize je reč. � Jer, ne zaboravimo: Kaplan nam nudi medicinski model krize. � Berger nudi psihološki ili psihosocijalni razvojni prinicip. �

Akcidentne krize(zadesne krize) � Jasno su izdvojeni sledeći elementi akcidentnih kriza: � Životni dogadjaj � Značenje životnog dogadjaja � Prevladavanje � Akcidentne krize su UVEK inicirane nekim životnim dogadjajem koji se subjektivno interpretira na odredjeni način � i za čije prevladavanje u datom trenutku ne postoje odgovarajući mehanizmi.

Šta su životni dogadjaji? � � � OBJEKTIVNO ISKUSTVO KOJE REMETI ILI PRETI DA POREMETI UOBIČAJENE AKTIVNOSTI INDIVIDUE DOVODEĆI DO BITNIH PROMENA U NJENOM PRILAGODJAVANJU I PONAŠANJU. ISKUSTVA AMERIČKIH PSIHIJATARA U VIJETNAMU I KAMBODŽI, DOPRINELI SU BOLJEM RAZUMEVANJU UTICAJA STRESNIH ŽIVONIH DOGADJAJA NA DUŠEVNO ZDRAVLJE. NAŠA ISKUSTVA RATOVA I POSLEDICA RATOVA NA PODRUČJIMA BIVŠE JUGOSLAVIJE. ISKUSTVO NATO BOMBARODVANJA ISKUSTVA IZBEGLIŠTVA. . AKTUELNO“NEZGODA“ SA KATASTROFALNIM ISHODIMA CORONA VIRUS? ?

Pitanja I odgovori. . . � Ø Ø Ø U ČEMI JE SUŠTINA STRESOGENOSTI ŽIVOTNIH DOGADJAJA? SUŠTINA STRESOGENOSTI JE U: PROMENI, NJENOJ MASIVNOSTI I IZNENADNOSTI. KAKVE JE PRIRODE VEZA IZMEDJU DOGADJAJA I POREMEĆAJA? STRESNA VREDNOST ŽIVOTNIH DOGADJAJA NIJE U PROMENI VEĆ U ODREDJENIM DIMENZIJAMA ŽIVOTNOG DOGADADAJA Kojim? DIMENZIJAMA SUBJEKTIBVNOG DOŽIVLJAJA DOGADJAJA I POSLEDICAMA U KONTEKSTU CELOKUPNOG ŽIVOTA OSOBE.

INTERVENCIJA U KRIZI OSTVARUJE SE NA DVA NAČINA: � � ANTICIPATORNIM VOĐENJEM U KRIZI KRATKOM PSIHOTERAPIJOM U STANJIMA KRIZE.

Anticipatorno vodjenje u krizi � � � Ø Ø Ø Predstavlja u pravom smislu preventivni model rada. Sastoji se u psihološkoj ili psihosocijalnoj pripremi za nastupajući životni dogadjaj za koji postoji velika mogućnost da će izazvati krizu. Primeri: Priprema trudnica za ulogu majke i porodjaj Priprema članova porodice za smrt teško bolesnog člana porodice Pripremanje teško obolelog za operativni zahvat sa neizvesnim ishodom

Dakle očekujemo krizu, anticipiramo je i kod Preventivnog rada sa osobama koje odlaze u penziju Ø Rada sa porodicama umirućeg pacijenta Ø Pripremama klijenata za proces razvoda braka Ø Rada sa partnerima u razvodu na očuvanju roditeljskog partnerstva radi prevencije malignog delovanja nj. odnosa na decu Ø Predbračnog savetovanja radi prevencije konflikata adptacije na brak. Ø

Ali dešavaju se krize koje ne možemo anticipirati � Kao što je kriza u kojoj se čitav svet � Planeta globalno nalaze � A to je kriza uslovljena Corona virusom � Realnost je da ljudi masovno umiru � Da je mnogo zaraženih � Kao i da se najednom zaustavlja normalan život ljudi uslovljen merama zaštite od širenja virusa. . .

Kratka psihoterapija u stanjima već nastale krize � Predstavlja terapijsko-interventni postupak koji se praktikuje u tretmanu osoba koje se već nalaze u stanjima psihičke pometnje, odnosno krize. � Osnovna obeležja ovog tretmana: � Vremenska organičenost na 6 -8 seansi � SUPORTATIVNOST � Orijentacija na sadašnjost i konflikt(ili okolnosti) koji(e) je aktuelno doveo do � Osnovni cilj ovih postupaka je da omoguće emocionalno rasterećenje osoba u krizi i da spreči produbljivanje krize. � Izbegava se poniranje u „dubinu“, dakle traganje za dubljim uzrocima kriznog reagovanja, otkrivanja simboličnog značenja aktuelne krize situacije.

PSIHOTERAPIJSKA POMOĆ OSOBAMA U KRIZI � Psihoterapijska pomoć osobama u krizi najčešće se ne pruža u psihijatrijskim institucijama. � U svetu postoje: Centri za intervencije u krizi. � Centri za intervencije u krizi treba da budu geografski, prostorno blizu osoba koje su u krizi � Na raspolaganju 24 h dnevno. � U nekim zemljama kratkom terapijom krize bave se i obučeni neprofesionalci uz superviziju � Uloga terapeuta: oslonca i podrške � Budi individualne moći klijenta da krizu samostalno razreši.