KORPORATIVNE FINANSIJE BAPUSS 1 3 FINANSIRANJE KORPORACIJA 2

KORPORATIVNE FINANSIJE BAPUSS 1

3. FINANSIRANJE KORPORACIJA 2

3. Izvori i metode obezbeđivanja kapitala Ulaganju kapitala u naturalnom obliku prethodi novčana faza, odnosno faza univerzalno raspoloživog oblika vrednosti koji se morao obezbediti da bi se obavljao proces reprodukcije. U početnom novčanom obliku, kapital se tek priprema za uključivanje u funkciju reprodukcije, odnosno za pribavljanje elemenata proizvodnje. Takođe i u završnom novčanom obliku, po naplati realizovanih proizvoda, kapital je deblokiran i upravo izašao iz funkcije u reprodukciji, ali je, ipak, neophodan za reprodukovanje utrošenih elemenata proizvodnje. U oba slučaja, i u početnom, a i u završnom novčanom obliku, konkretni kapital je dakle namenski vezan za reprodukciju. Kako su novčana sredstva deo ukupnih sredstava korporacije to je raspolaganje kapitalom u ovom obliku neophodno, uz težnju ka minimizaciji trajanja faze ovog oblika kapitala. Pri tome, blagovremenost obezbeđivanja odgovarajućeg iznosa novčanog oblika kapitala, potrebnog za pribavljanje odgovarajućih elemenata proizvodnje kojima će ciklus reprodukcije započeti ili se pak obnoviti, postaje uslov racionalnog toka vrednosti u reprodukciji. Neblagovremeno obezbeđivanja i zadržavanje kapitala u novčanom obliku utiče na usporavanje njegove cirklulacije u ciklusu reprodukcije i ostvarivanje nižih rezultata nego što bi to oni mogli i trebalo da budu. Time je poslovni zadatak konkretnog korporacije, u okviru društvene podele rada obavljen, takođe manje uspešno nego što bi to on mogao i trebalo da bude. Dakle, efikasnost upotrebe raspoloživog novčanog kapitala funkcija je uspešnosti finansiranja same reprodukcije. 3

3. Izvori i metode obezbeđivanja kapitala Racionalnost finansijskih tokova prevashodno je opredeljena adekvatnim i blagovremenim pribavljanjem novčanog kapitala. Novčani kapital za finansiranje otpočinjanja, održavanja i razvoja procesa reprodukcije se može pribaviti na više načina, odnosno iz više izvora. Centralni izvor formiranja novčanog kapitala neophodnog za finansiranje procesa reprodukcije jeste onaj sopstvenog porekla. U pitanju je sopstveni, individualni kapital inokosnog vlasnika. Ovaj kapital je mogao biti predujmljen negde drugde, ili pak pozajmljen nekom i, kao takav, on ima svoju cenu koja bi morala biti manja od efekta oplođavanja vrednosti u njegovoj konkretnoj upotrebi. Diverzifikacija akcionarstva, kao načina prikupljanja novčanog kapitala, sa razvojem tržišnog privređivanja, a posebno sa aktuelnom svojinskom transformacijom, sa uslovima naše privrede, sve više dobija na značaju. Korporacije čiji kapital nastaje posredstvom izdavanja, odnosno tržišnom emisijom, posebnih vrednosnih papira kao dugoročnih hartija od vrednosti[1] (akcija), definišu se kao akcionarska društva. Kupovinom akcija na finansijskom tržištu, odnosno tržištu kapitala, vlasnici akcija kao akcionari stiču pravo udela u raspodeli ostvarenog dobitka u iznosu dividende kao prinosa na svoj uloženi kapital, a srazmerno iznosu uloga[2]. Dakle, kupovinom emitovanih akcija, novčana sredstva vlasnika se transformišu u novčani kapital namenjen uvećavanju (oplođavanju) i uključenje u funkciju reprodukcije na nivou korporacije. 4

3. Izvori i metode obezbeđivanja kapitala Akcionarski kapital nastaje udruživanjem manjeg ili većeg iznosa individualnog kapitala. Kupovinom akcija, vlasnici postaju sve udaljeniji i, sa razvojem savremenih tehnologija i tehnike, čak potpuno odvojeni od funkcije upravljanja svojim kapitalom. Time se funkcija upravljanja sve više prenosi na profesionalne menadžere korporacije. Znatan izvor kapitala za finansiranje reprodukcije u savremenom privređivanju su i zajednička ulaganja u formi društva sa ograničenom odgovornošću, komanditnih i ortačkih društava kao posebnih organizacionih oblika korporacije, a u cilju realizacije zajedničkog poslovnog poduhvata. Učešće u ostvarenom rezultatu reprodukcije (dobitku) i stepen prava u upravljanju društvom određeni su visinom uloga članova društva. Funkcija novca kao kreditnog sredstva se ispoljava u posebno značajnom načinu obezbeđivanja kapitala za finansiranje procesa reprodukcije, bilo da se radi o njegovom uspostavljanju (osnivanje korporacije), bilo održavanju (prosta reprodukcija) ili pak njegovom razvoju (proširena reprodukcija). Kao takav, ovaj novac u formi kreditnog sredstva dobija karakteristike kapitala u funkciji kreditiranja procesa reprodukcije. Kapital iz kreditnih izvora pribavlja se na bankarskom tržištu kao podsistemu tržišta kapitala. Pozajmljeni novac na bankarskom tržištu, usled ograničenosti stiče cenu u odnosima ponude i tražnje novca između onih koji svoju potrošnju odlažu i onih čije su potrebe za određenim materijalnim dobrima – elementima proizvodnje nastale pre nego što su obezbedili vlastiti novac kao kapital za njihovo pribavljanje. 5

3. Izvori i metode obezbeđivanja kapitala Reprodukovanje vrednosti predujmljenog kapitala na višem nivou je nužnost procesa reprodukcije. Takvo reprodukovanje vrednosti predstavlja uvećanje proizvodnje, proširenu reprodukciju čime se uvećava predujmljeni kapital. Uvećanje predujmljenog kapitala bi trebalo biti uvek veće od iznosa plaćene kamate na pozajmljeni kapital, kao i od iznosa izgubljene kamate na sopstveni kapital. Značajan izvor obezbeđivanja kapitala za finansiranje razvoja procesa reprodukcije, odnosno za proširenu reprodukciju, jeste akumulacija dela uvećane vrednosti predujmljenog kapitala. Akumulacija je ne samo izvor rasta kapitala već i potvrda uspešnog uspostavljanja i održavanja, ali i razvoja konkretnog procesa reprodukcije. Ulaganjem akumuliranog novčanog kapitala u pribavljanje dodatnih elemenata proizvodnje, sa novim kvalitativnim, kvantitativnim i vremenskim skladom, u odnosu na one kojima se raspolagalo u uslovima proste reprodukcije, stvaraju se povoljniji uslovi i potencijal za viši ekonomski kvalitet konkretnog korporacije - saglasan njegovoj razvojnoj perspektivi. Ostvarena akumulacija u odnosu na predujmljeni kapital izražava se stopom akumulativnosti, kao odnosom između ostvarene akumulacije i kapitala angažovanog za njeno ostvarenje. Sposobnost akumuliranja je osnovni motivacioni faktor privlačenja novčanog kapitala sa strane, u svrhu njegovog daljeg oplođavanja u konkretnom procesu reprodukcije tržišno orijentisanog korporacije. 6

3. Izvori i metode obezbeđivanja kapitala Sopstveni i tuđi izvori kapitala Raspoloživim novčanim kapitalom pribavljaju se elementi proizvodnje, čime se novčani oblik vrednosti transformiše u početni robni oblik. Pribavljanje novčanog kapitala, na taj način, pojavljuje se kao uslov otpočinjanja i kontinuiranog odvijanja procesa reprodukcije, a raspolaganje namenski vezanim novčanim kapitalom kao preduslov njegovog fizičkog prisustva u određenim kvalitetetima i kvantitetima elemenata proizvodnje. Novčani kapital za otpočinjanje i održavanje kontinuiteta reprodukcije pribavlja se iz različitih izvora. U dosadašnjoj teoriji i praksi finansiranja dominantan je problem optimalne strukture novčanog kapitala korporacije. Proces kreiranja optimalne strukture kapitala je izuzetno složen element finansijskog upravljanja korporacijam. Teorijski, pod optimalnom strukturom kapitala smatra se onaj odnos sopstvenih i tuđih izvora finansiranja u pasivi bilansa stanja kojim se minimizira kamata kao cena usluga kreditiranja. Poslovanje korporacije, u uslovima ograničenosti novčanog kapitala, s jedne, i nepostojanja univerzalnih, opšteprihvatljivih normi i rešenja za postizanje optimalne strukture (vlasništva i ročnosti) kapitala, s druge strane, ukazuje na potrebu da se toj problematici mora pristupiti sa puno pažnje. 7

3. Izvori i metode obezbeđivanja kapitala Sopstveni i tuđi izvori kapitala Finansijska struktura kapitala u savremenim korporacijama je izrazito kompleksna, s obzirom na to da su, zavisno od potreba za kapitalom, metode i način finansiranja korporacije specifični i izrazito različiti. Međutim, glavne komponente strukture novčanog kapitala diferenciraju se po izvorima finansiranja, i to na: akumulaciju kao sopstveni (interni i vlasnički) finansijski potencijal, čime se umanjuje potreba za tuđim izvorima kapitala. Kao izvor novčanog kapitala namenjenog reprodukciji može da se pojavi i amortizacija. Amortizacija se smatra izvorom novčanog kapitala samo zbog toga što za razliku od ostalih troškova elemenata proizvodnje, ne zahteva nikakva ponovna angažovanja novčanog kapitala sve do isteka veka upotrebe konkretnog sredstva za rad. Emisija akcija pri samom osnivanju korporacije ili pri dokapitalizaciji, kao i zajednička ulaganja kapitala u okviru privrednih društava posebni su izvori kapitala kojim se privredna društva osnivaju i posluju. Takođe i krediti na osnovu pozajmljivanja novčanog kapitala od onih učesnika u procesu društvene reprodukcije kojima trenutno taj kapital nije potreban predstavljaju često korišćen tuđi izvor novčanog kapitala namenjenog reprodukciji. Osim klasičnog kreditnog odnosa, finansiranje reprodukcije se može vršiti i emisijom obveznica, što je specifičan oblik kreditiranja. 8

3. Izvori i metode obezbeđivanja kapitala Sopstveni i tuđi izvori kapitala Angažovani kapital, iz bilo kojeg izvora finansiranja, kruži u procesu reprodukcije i, menjajući svoje pojavne oblike, održava kontinuitet toga procesa. Bilo da je u pitanju finansiranje iz sopstvenih ili pozajmljenih izvora, angažovani kapital u sebi sadrži određeni deo društvenog fonda rada izraženog novčanim jedinicama mere. Angažovanjem kapitala iz sopstvenih izvora, vlasnik kapitala se odrekao i izgubio mogućnost naplate kamate, koja bi se stekla u slučaju ustupanja tog kapitala drugima. Kako privrednici još uvek nedovoljno uvažavaju uticaj ovog oportunitetnog troška (troška sopstvenog kapitala) na poslovno odlučivanje o strukturi kapitala, savremena ekonomska teorija sve više istražuje njegovo dejstvo i konstruiše posebne modele i tehnike za merenje njegovog uticaja na kvalitet ekonomije. Kamata kao cena usluge pozajmljivanja kapitala, u privrednoj praksi ima jak neposredni uticaj na formiranje strukture izvora finansiranja. Kamata kao trošak tuđeg kapitala u vidu kredita je najčešće značajan faktor konstituisanja finansijske strukture kapitala, izražene kroz odnos sopstvenih i pozajmljenih izvora. Takođe, ona ima važnu ulogu u regulisanju cirkulacije kapitala u reprodukciji. 9

3. Izvori i metode obezbeđivanja kapitala Sopstveni i tuđi izvori kapitala Plaćanje kamate kreditorima je posledica angažovanja kapitala u reprodukciji, i to onog finansiranog iz tuđih izvora. Kamata se izražava obrascem: pri čemu jek kamata, K suma angažovanog kapitala, a k' kamatna stopa. Kao što se iz prethodnog obrasca može zaključiti, iznos plaćene kamate je uslovljen faktorima: iznosom troškova elemenata proizvodnje, dužinom ciklusa angažovanja, izraženog koeficijentom angažovanja, kao i visinom kamatne stope koja se formira na osnovu ponude i tražnje finansijskog kapitala. Usmeravanje iznosa plaćene kamate ka što nižem nivou podrazumeva upravljačka dejstva na navedene faktore, u cilju suzbijanja negativnih, a podsticanja pozitivnih uticaja. Svako organizaciono uslovljeno produžavanje ciklusa reprodukcije, zatim povećanje troškova elemenata proizvodnje, kao i rast kamatnih stopa obavezno uslovljava i plaćanje veće kamate, što se negativno odražava na kvalitet ekonomije. 10

3. 1. Samofinansiranje Interni izvori samofinansiranja su oni koje korporacija kao entitet stvara u sebi bilo mobilizacijom osnovnih sredstava i dugoročnih plasmana, bilo dugoročnim rezervisanjem na teret prihoda, bilo akumuliranjem dela neto dobitka za sebe, bilo, pak, pokrivanjem efekta revalorizacije ukupnim prihodom. Prema tome, interni izvori samofinansiranja su: amortizacija, naplaćena glavnica dugoročnih potraživanja, dugoročna rezervisanja na teret prihoda, akumulirani neto dobitak i efekti revalorizacije nadoknađeni iz ukupnog prihoda. Putem amortizacije vrši se zapravo mobilizacija uloženog kapitala u osnovna sredstva s tim što je ta mobilizacija indirektna. Najpre se putem amortizacije osnovna sredstva transformišu u robni oblik obrtne imovine jer je amortizacija sadržana u zalihama nezavršene proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda, potom se transformiše u potraživanje od kupaca jer je amortizacija sadržana u prodajnoj ceni prodatih gotovih proizvoda i najzad se transformiše u gotovinu pri naplati potraživanja od kupaca – i tada je zaista izvršena mobilizacija osnovnih sredstava u visini amortizacije sadržane u naplaćenim potraživanjima od kupaca c time, budući da je likvidna, predstavlja izvor samofinansiranja. 11

3. 1. Samofinansiranje Interni izvori samofinansiranja A šta biva ako se amortizacija kao fiksni trošak direktno disponira na rashode? Tada zalihe nezavršene proizvodnje, poluproizvoda pod opisanim uslovima u prethodnom odeljku sadrže latentnu rezervu po osnovu isključivanja amortizacije iz njihove vrednosti, a amortizacija disponirana direktno na rashode predstavlja izvor za samofinansiranje pod uslovom da je pokrivena iz prihoda obračunatih po sistemu naplaćene realizacije, jer amortizacija je uvek sadržana u prodajnoj ceni bez obzira da li se ona formalno uključuje ili ne uključuje u cenu koštanja. U realnom životu polazi se od pretpostavke daje amortizacija sadržana u zalihama nezavršene proizvodnje, poluproizvoda, gotovih proizvoda i u potraživanjima od kupaca prenetim iz prethodne godine u tekuću godinu jednaka amortizaciji sadržanoj u zalihama nezavršene proizvodnje, poluproizvoda, gotovih proizvoda i u potraživanjima od kupaca tekuće godine, pa se toga radi obračunata amortizacija uzima kao izvor samofinansiranja, jer pod rečenom pretpostavkom ona zaista predstavlja mobilizaciju osnovnih sredstava u gotovinu. Naravno, ova pretpostavka se zaista ostvaruje ako je nivo pomenutih zaliha i potraživanja od kupaca u bilansu otvaranja jednak nivou pomenutih zaliha i potraživanja od kupaca u zaključnom bilansu i da se nije menjao metod obračuna amortizacije u tekućoj u odnosu na prethodnu godinu, tj. da je poštovano načelo kontinuiteta. 12

3. 1. Samofinansiranje Interni izvori samofinansiranja Putem naplate glavnica dugoročnih plasmana vrši se njihova direktna mobilizacija u gotovinu, pa otuda to predstavlja izvor samofinansiranja. Ovde glavnica dugoročnih plasmana ima šire značenje. Kod datih dugoročnih kredita (finansijskih i robnih) to je, dakako, zaista naplaćena glavnica, kod prodaje kupljenih akcija i kupljenih dugoročnih obveznica to je plaćena cena pri kupovini. Iz ovoga je jasno da se prinos koji se ostvaruje po osnovu dugoročnih plasmana (kamata i dividenda) kao i razlika između prodajne cene i plaćene cene kod ranije kupljenih a sada već prodatih akcija i dugoročnih obveznica ne smatra izvorom samofinansiranja jer je to prihod za korporacija, ulazi, dakle, u ukupan prihod koji terete svi rashodi, potom dolazi teret poreza na dobitak, potom se ostvaruje neto dobitak pri čemu samo akumulirani neto dobitak predstavlja izvor samofinansiranja. 13

3. 1. Samofinansiranje Interni izvori samofinansiranja Dugoročna rezervisanja terete ukupan prihod a stvaraju se za: pokriće troškova obnavljanja šuma (šumarstvo), pokriće troškova privođenja zemljišta prvobitnoj nameni (površinski kopovi u rudarstvu), pokriće rizika za dobro i o roku izvršenje posla (na primer, građevinarstvo), pokriće troškova servisiranja proizvoda u garantnom roku, rezervisanje za troškove investicionog održavanja osnovnih sredstava, rezervisanje za paušalno odmereni otpis dubioznih potraživanja i rezervisanje za zadržane kaucije i depozite. Budući da su dugoročna rezervisanja raspoloživa duže od godinu dana, ona predstavljaju izvor samofinansiranja sve do njihovog iskorišćenja za pokriće navedenih troškova ili do njihovog ukidanja u korist prihoda, kada su dugoročna rezervisanja veća od troškova koji ih terete. Jasno je da će korporacija imati manje dugova što ima više dugoročnih rezervisanja pa otuda oni predstavljaju izvor samofinansiranja. Otuda je dobro vođeno korporacija sklono da vrši veća dugoročna rezervisanja od troškova koji ih terete i da odlaže ukidanje neiskorišćenih dugoročnih rezervisanja u korist prihoda, tim pre što su dugoročna rezervisanja besplatan izvor finansiranja. 14

3. 1. Samofinansiranje Interni izvori samofinansiranja Akumulirani neto dobitak je neto finansijski rezultat koji je korporacija ostvarilo u toku poslovne godine. Ako bi korporacija ceo neto dobitak akumuliralo za povećanje kapitala, tada bi on u celini predstavljao izvor za samofinansiranje. Međutim, neto dobitak podleže raspodeli. U njegovoj raspodeli, po pravilu, učestvuju: akcionari, vlasnici uloga, menadžeri po osnovu premije ako ostvareni rezultat odgovara standardu, odnosno ekstra premije ako je ostvareni rezultat bolji od standarda i korporacija. S tim u vezi samo onaj deo neto dobitka koji je akumuliran za korporacija bilo kao zadržani dobitak, bilo za rezervni kapital predstavlja izvor samofinansiranja. Istina, ako je dividenda konvertovana u dividendne akcije ili ako je odloženo plaćanje dividenda na preferencijalne akcije, onda ijedan i drugi deo takođe predstavljaju izvor za samofinansiranje. U uslovima kada se stopa inflacije meri višecifrenim brojem, vrši se revalorizacija aktive i pasive, pri čemu se primenjuje alternativno ili koncept reproduktivne vrednosti kapitala, ili koncept realne vrednosti kapitala u okviru koga su dve varijante – varijanta realne vrednosti bruto, odnosno ukupnog kapitala i varijanta realne vrednosti neto, odnosno sopstvenog kapitala. 15

3. 1. Samofinansiranje Interni izvori samofinansiranja Efekti revalorizacije pasive povećavaju pasivu sa ciljem da se njena vrednost iskaže sa vrednosti novčane jedinice na dan bilansiranja – to su negativni efekti revalorizacije. Efekti revalorizacije aktive povećavaju vrednost aktive sa ciljem da se njena vrednost iskaže vrednošću novčane jedinice na dan bilansiranja – to su pozitivni efekti revalorizacije. Ako su negativni efekti revalorizacije veći od pozitivnih efekata revalorizacije, razlika među njima povećava rashode i pokriva se iz ukupnog prihoda. Budući da su ti efekti revalorizacije nadoknađeni iz ukupnog prihoda, oni predstavljaju izvor samofinansiranja. Ako bi pozitivni efekti revalorizacije bili veći od negativnih efekata, razlika među njima bi bila revalorizaciona rezerva koja se bilansira na strani pasive, ali to nije raspoloživi izvor samofinansiranja jer nije nadoknađen iz ukupnog prihoda, on je, jednostavno, protivteža većeg povećanja aktive od povećanja pasive po osnovu revalorizacije. 16

3. 1. Samofinansiranje Eksterni izvori samofinansiranja nastaju emisijom akcija, novim ulozima vlasnika uloga, ulaganjem kapitala inokosnog vlasnika u inokosno korporacija i prodajom dugoročnih obveznica iznad nominalne vrednosti. Ako korporacija emituje i proda obične ili preferencijalne akcije, ono formira akcionarski kapital u visini nominalne vrednosti prodatih akcija, koji je dakako, izvor za samofinansiranje. Ako je pri prodaji akcija ostvarena prodajna cena viša od nominalne vrednosti, razlika među njima predstavlja emisioni dobitak koji se iskazuje na strani pasive, što takođe predstavlja izvor za finansiranje. Ako korporacija izda užitničku akciju, ono time ne ostvaruje dodatni kapital jer je razlika između tržišne vrednosti obične akcije i njene nominalne vrednosti ravna užitničkoj akciji, što znači da vlasnik užitničke akcije pri njenom dobijanju nije uložio nikakva dodatna sredstva, naprotiv, on je akcijski kapital smanjio za iznos nominalne vrednosti obične akcije pa je za to smanjenje akcionarskog kapitala sada sopstveni kapital korporacije za samofinansiranje manji. I svaki drugi otkup akcija predstavlja smanjenje akcionarskog kapitala. Konverzija dividende u dividendne akcije predstavlja povećanje akcionarskog kapitala i izvor za samofinansiranje, deljene akcije ne predstavljaju dodatni izvor za samofinansiranje jer se akcije veće nominalne vrednosti zamenjuju akcijama manje nominalne vrednosti, akcionarski kapital ostaje nepromenjen. Kod uloga kapitala inokosnih vlasnika samo njihovo povećanje po osnovu dodatnog ulaganja vlasnika uloga, odnosno inokosnog vlasnika predstavlja novi izvor za 17 samofinansiranje, naravno, u visini takvog dodatnog ulaganja.

3. 2. Zajednička ulaganja Zajedničko ulaganje je ulaganje kapitala u zajednički posao, poduhvat od strane dva korporacije. Pri tome, najčešće je to domaće i strano korporacija. Zajednički posao obavlja se u jednom korporaciji (domaćem), a ulog kapitala drugog korporacije (stranog) u korporacija koje obavlja zajednički posao je dugoročna obaveza od nekoliko godina (koliko traje zajednički posao). Dugoročna obaveza po osnovu zajedničkog ulaganja nije pod kamatom, već se na osnovu tog uloga i kapitala korporacije koje izvršava zajednički posao utvrđuje proporcija raspodele neto dobitka iz zajedničkog poduhvata. Obaveza po osnovu uloga partnera u zajedničkom poslovanju može da se postepeno vraća u toku zajedničkog posla ili na kraju zajedničkog poduhvata. Zajedničkim poduhvatom upravlja odbor koga čine predstavnici partnera, po pravilu, u srazmeri sa kapitalom uloženim u zajednički poduhvat. 18

3. 2. Zajednička ulaganja 19

3. 2. Zajednička ulaganja 20

3. 2. Zajednička ulaganja 21

3. 2. Zajednička ulaganja 22

3. 3. Kreditiranje Bankarski kredit Koliko god je robni kredit bio osnovica kredita u kapitalističkoj privredi, veći značaj dobivao je kredit u novcu. Da bi se omogućila prosta i proširena kapitalistička reprodukcija, svaka roba mora da se pretvori u novac. Pri tome kredit igra jednu od odlučujućih uloga, kao snažna poluga na kojoj se zasniva kapitalistički način proizvodnje. Pre pojave banaka zelenaški kapital i menjački posao (robovlasnički period i feudalna država) vršili su funkcije pozajmljivanja gotovog novca, pretvarajući novčani kapital u kamatonosni zajmovni kapital. Pretvarajući se u kapital, novac nosi svome vlasniku određeni prihod u obliku kamate. Iako ubiranje kamate datira od najstarijih vremena, o njemu kao o ekonomskoj kategoriji počinje da se raspravlja tek krajem XVII i početkom XVIII veka. Revolucija u industrijskoj proizvodnji krajem XVIII i ceo XIX vek akumulirala je masu kapitala koji je centralizovan putem bankarskog sistema i dalje proizvodno upotrebljen u obliku kredita. Štednja, sklonost investiranja u vrednosne papire, navika stanovništva na upotrebu novčanica emisionih banaka, vraćeno poverenje u banke išli su u prilog razvoja kredita, tako da se XIX vek može nazvati vek kredita, a kapitalistička privreda kamatonosna privreda. Nema sumnje da je ovakvom razvoju pogodovao dug period mira i političke ravnoteže u svetu. U drugoj polovini XIX veka izvršena je maksimalna koncentracija i centralizacija kapitala, kao i srastanje industrijskog i bankarskog kapitala u finansijski kapital. 23

3. 3. Kreditiranje Organizacija i mehanizam bankarskog kredita Bankarski kredit preduzimača pretvara u dužnika. Da bi mogao početi proces proizvodnje, on se mora najčešće oslanjati na kredit. Vrlo često on mora potpuno da pozajmio novčana sredstva, odnosno kupovnu snagu koja u nedostaje. Ta sredstva preduzimač ne može predujmiti, bar ne na duži rok, niti od radnika koji će proizvoditi robu, niti od zemljoradnika koji proizvode sirovine. Znači, pošto je obezbedio kredit, preduzimač može da otpočne proces proizvodnje. Kreditni sistem ne zadovoljava se da kapitalističku proizvodnju, kad je već njom ovladao, drži u normalnim granicama razvitka, nego uvek teći da je istera iz njenih normalnih granica, pri čemu dolazi do ekspanzije kredita, stvaranjem veštačke kupovne snage. U ovom slučaju osnovica bankarskog kredita nije samo postojeći nego i potencijalni kapital. Pošto ovde osnova kredita ne počiva na ranije stvorenim vrednostima, nego tek na nekim budućim, koje se imaju stvoriti u nekom budućem procesu proizvodnje, ovakvo kreditiranje može da se označi kao nenormalno kreditiranje. Kada bi se sudilo po spoljnim znacima, nema stvaranja platežnih sredstava. Međutim, ako ceo problem posmatramo sa šireg stanovišta, onda postoji bitna razlika. Pri normalnom kreditiranju uvećana novčana sredstva imaju svoju osnovu u društvenom produktu, u ranijoj raspodeli i preraspodeli dohotka. Kod nenormalnog kreditiranja uvećana novčana sredstva u opticaju nemaju svoga pokrića u sadašnjim, nego tek u budućim dobrima. Nesrazmera koja postoji na taj način između vrednosti materijalnih dobara i količine novca u opticaju izravnava se 24 veštačkim putem. Taj put ekspanzije je ujedno najsigurniji put u inflaciji.

3. 3. Kreditiranje Organizacija i mehanizam bankarskog kredita Prema navedenom, kredit je novčani dužničko-poverilački odnos u kojem davalac kredita (obično banka) ustupa pravo korišćenja određenog iznosa novčanih sredstava dužniku na ugovoreno vreme i uz ugovorene uslove povrata. Sama reč kredit znači ono što je povereno, zajam. U širem smislu reči obuhvata različite namenske i nenamenske kreditne oblike poput novčanih zajmova, robnih i potrošačkih kredita, financijskih kredita, poslovnih aranžmana prodaje robe, usluga i izvođenja radova uz odgođenu naplatu. Odobravanje novčanih i nenovčanih kredita, zasniva se na poverenju prema dužniku, odnosno oceni njegove kreditne sposobnosti i spremnosti vraćanja kredita u dogovorenom roku, uz plaćanje određene naknade u obliku kamate. Kako bi se smanjio rizik od nemogućnosti dužnika da uredno izvršava svoje prema poveriocu, korišćenje kredita često je uslovljeno određenim kreditnim osiguranjem, npr. jamstvom, pravom zaloga pokretnosti, založnoga prava na nekretnine i sl. 25

3. 3. Kreditiranje – vrste kredita 26

3. 3. Kreditiranje Oblici kredita 27

3. 3. Kreditiranje Oblici kredita 28

3. 3. Kreditiranje Oblici kredita 29

3. 3. Kreditiranje Struktura pozajmljenih izvora po ročnosti i rizik Posmatrano sa aspekta strukture pozajmljenih izvora finansiranja poznato je da su kraktoročni izvori jeftiniji od dugoročnih izvora. Ovo zbog toga što kratkoročni izvori dospevaju na naplatu u periodu ne dužem od godine dana, što ulagačima omogućuje da pre reinvestiraju vraćena sredstva uz veću kamatnu stopu. Pored toga, kod kratkoročnih izvora jedino kratkoročni dugovi imaju ugovorenu fiksnu cenu, dok obaveze prema dobavljačima i razne ukalkulisane obaveze ne pretpostavljaju eksplicitne novčane izdatke na ime troškova finansiranja iz tih izvora. Dugoročni izvori imaju period dospeća duži od godine dana, rizik njihovog ulaganja je veći te je potrebno izvršiti adekvatnu kompenzaciju za učinjenu žrtvu. Drugim rečima, konfiguracija poslovnih sredstava zavisi od relativnog učešća obrtnih u ukupnim poslovnim sredstvima, odnosno kratkoročnih izvora u ukupnim izvorima finansiranja, kao i od njihovog zajedničkog efekta na poslovni i neto dobitak. Konačna odluka o strukturi izvora finansiranja, ipak, mora polaziti od raspoloživosti potrebnih izvora finansiranja, vremena dospeća postojećih i potencijalnih izvora za vraćanje, troškova ugovaranja i angažovanja izvora, finansijske fleksibilnosti, neizvesnosti obezbeđenja izvora u budućnosti. 30

3. 4. Vremenska vrednost novca je koncept prema kojem novac u sadašnjosti više vredi, više se preferira nego nominalno isti iznos novca u budućnosti. Bazira se na mogućnosti da se novac u sadašnjosti uloži, kako bi se u budućnosti uvećao i na činjenici da je sklonost potrošnje u sadašnjosti veća u odnosu na isti opseg potrošnje u budućnosti. Zbog toga se potrošnja odgađa jedino ako postoji mogućnost da se u budućnosti obim potrošnje poveća, tj. da se potpunije zadovolje potrebe. Postoji više razloga preferiranja raspolaganja novcem u sadašnjosti: rizik priticanja novca i njegove transformacije (budućnost je neizvesna u pogledu priticanja novca i mogućnosti njegove transformacije u nenovčane oblike sredstava), inflacija (dodatni razlog vremenskoj preferenciji novca jeste porast cena zbog kojeg isti novčani iznos u budućnosti vredi realno manje), mogućnost upotrebe novca (posedovanje novca omogućava njegovu potrošnju, tj. zadovoljavanje određenih potreba, osim toga ulaganjem novca u sadašnjosti taj iznos u budućnosti se može povećati). 31

3. 4. Kamata kao cena kredita - kapitalisanje Imperativ poslovanja svakog korporacije koje teži opstanku, rastu i razvoju je proces praćenja, kontrole i usmeravanja ulaganja, bilo da je u pitanju angažovanje kapitala, bilo trošenje elemenata proizvodnje u kojima je konkretni kapital blokiran. Racionalizacijom poslovnog procesa ostvaruje se snižavanje prosečnih troškova po jedinici proizvoda – sve do onog obima proizvodnje gde su troškovi po jedinici najniži. Ovaj pristup je rezultat zakonitosti snižavanja prosečnih fiksnih troškova sa rastom obima proizvodnje i zakonitosti dinamike varijabilnih troškova, koji će združenim karakterom dejstva profilisati konačnu visinu, strukturu i dinamiku ukupnih troškova po jedinici proizvoda (cene koštanja) – kao platforme utvrđivanja konkretnih prodajnih cena. Visina, struktura i dinamika troškova korporacije prvenstveno je opredeljena njegovom proizvodnom sposobnošću izraženom kao pogonska spremnost, čija je ključna determinanta vrednost i delotvornost sredstava za rad. Uspostavljanje tehničko-tehnološke spremnosti korporacije, sa odgovarajućim predmetima rada i organizovanim radnim kolektivom, predstavlja komponente osnivačkog uloga korporacije. Jedan od početnih, a i najčešćih problema svakog korporacije jeste – kako obezbediti odgovarajući osnivački ulog, odnosno kako pribaviti kapital kojim bi se finansiralo njegovo poslovanje. Angažovanjem pribavljenog kapitala obezbeđuju se neophodni uslovi za uspostavljanje, kontinuirano odvijanje i razvoj procesa reprodukcije. 32

3. 4. Kamata kao cena kredita - kapitalisanje Bez obzira na to da li je u pitanju vlastiti ili pozajmljeni, kapital ima svojstvo specifične robe i specifičnu cenu upotrebe. Cena njegove upotrebe izražava se u vidu kamate. Kamata je cena usluge pozajmljivanja kapitala, odnosno cena usluge kreditiranja poslovanja korporacije. Kamata se plaća kreditorima, odnosno zajmodavcima. Kamata kao cena upotrebe kapitala obračunava se na godišnjem, ali i na mesečnom nivou, na svakih sto novčanih kedinica od pozajmljenog kapitala, čime se formuliše konkretna kamatna stopa. Osnovne odrednice kamate (k) koja se plaća na angažovani pozajmljeni kapital su visina kamatne stope (k’) i visina pozajmljenog kapitala (K), odnosno: Unapređenje i razvoj procesa reprodukcije korporacije podrazumeva ulaganje dodatnog kapitala u cilju pribavljanja efikasnijih sredstava za rad u savršenijim tehnološkim postupcima, što vodi mogućnosti smanjenja troškova po jedinici proizvoda i skraćanja ciklusa reprodukcije. Ako se dodatni kapital (ΔK) pozajmljuje, racionalnost tog pozajmljivanja se meri cenom te usluge, tj. dodatnom kamatom (Δk): 33

3. 4. Kamata kao cena kredita - kapitalisanje Bez obzira da li je u pitanju finansiranje osnivanja, kontinuiranog odvijanja ili usavršavanja procesa reprodukcije, visoka kamatna stopa označava da je cena pozajmljenog kapitala visoka. Eventualno, ako je kamatna stopa veća od stope povraćaja, odnosno stope prinosa od tog istog kapitala, tada se korporaciji ne isplati pozajmiti kapital, jer sav prinos odlazi vlasniku kapitala (kreditoru). U toku svog poslovanja, korporacija je prinuđeno da upoređuje kamatne stope sa stopom prinosa kao očekivanim efektima upotrebe konkretno angažovanog kapitala. Dakle, kamatna stopa je ključni instrument donošenja finansijskih odluka o pozajmljivanju nedostajućeg kapitala. Kamatna stopa racionalizuje ograničenu ponudu finansijskog kapitala, usmeravajući kapital u poslovanje onih korporacije koja će dati najviši kvalitet ekonomije. S obzirom na to da korporacija, načelno, ne može da utiče na visinu kamatne stope, visoko opterećenje kamatom, može se izbeći ili smanjiti smanjivanjem sume pozajmljenog kapitala i skraćenjem ciklusa reprodukcije. Na taj način će se smanjiti potreba angažovanja dodatne vrednosti za dati proces reprodukcije, čime kamata postaje isključivo odraz delovanja organizacionih faktora korporacije na angažovanje kapitala. Kamata je cena produktivne upotrebe pozajmljenog kapitala. Uspešno upravljanje ulaganjima kapitala podrazumeva težnju ka smanjivanju kamate, kao posebne vrste opterećenja rezultata reprodukcije, a time i pogoršanja kvaliteta konkretne ekonomije korporacije. Imajući u vidu naglašeni nedostatak sopstvenog kapitala, kao i ograničenost ovog resursa na tržištu, neminovno je respektovanje izuzetne važnosti kamate, kao specifičnog 34 instrumenta finansijskog odlučivanja u poslovanju korporacije.

3. 4. Kamata kao cena kredita - kapitalisanje U ekonomskoj teoriji, a i u praksa, opšte prihvaćen je stav da se u svakom poslovnom poduhvatu korporacije, bilo da je njegovo osnivanje, ili pak usavršavanje i razvoj u pitanju, mora pokriti i trošak uloženog, pozajmljenog kapitala. Ovde se kapital pojavljuje u funkciji novca kao kreditnog sredstva. U savremenoj ekonomskoj literaturi, od ranih devedesetih godina, prethodni stav o kamati kao trošku pozajmljenog kapitala sve češće se koriguje kategorijom troška sopstvenog kapitala. To je proizašlo iz poslovnog razmišljanja da i sopstveni kapital kojim korporacija efektivno raspolaže nije besplatan izvor finansiranja i da se on može uložiti negde u neki drugi poslovni ili finansijski projekat koji će omogućiti veći novčani povraćaj nego da se uloži u sopstveno poslovanje. Zadovoljajući prinos (dobitak) na uloženi, (čak i) sopstveni kapital mora (bar) pokriti njegove takozvane oportunitetne troškove, odnosno očekivani prinos na sopstveni kapital kada bi se on uložio negde drugo, u neki drugi poslovni ili finansijski poduhvat. Iako se na sopstveni kapital ne plaća zajmodavcu cena njegove upotrebe, kao što je to slučaj sa pozajmljenim kapitalom, i jedan i drugi imaju alternativnu upotrebu. Kao svaki ograničeni resurs, sa mogućnošću alternativne upotrebe, i sopstveni kapital ima svoju cenu koja predstavlja izdatak za korporacija. Ograničenost i alternativa upotrebe sopstvenog kapitala i tretiranje njegove cene kao troška su polazne osnove koncepta Ekonomski dodate vrednosti, takozvanog EVA-koncepta, o kojem se sve češće govori u ekonomskoj literaturi. 35

3. 4. Kamata kao cena kredita - kapitalisanje Po EVA-konceptu ključni postupak je izračunavanje cene kapitala, kao prosečne ponderisane cene i sopstvenog i pozajmljenog kapitala, odnosno prosečne kamatne stope. Obe ove cene (kamate) utiču na konačnu cenu kapitala, srazmerno učešću u ukupnim izvorima kapitala. Prema tome: pri čemu je: PPCK prosečna ponderisana cena ukupnog kapitala izražena u procentima, to jeste prosečna kamatna stopa (k’), Csk cena (kamata) sopstvenog kapitala, to jeste očekivani (minimalni) prinos na sopstveni kapital, SK suma sopstvenog kapitala, Cpk cena (kamata) pozajmljenog kapitala kao trošak koji treba pokriti, PK suma pozajmljenog kapitala i K ukupni (i sopstveni i pozajmljeni) kapital uložen u poslovanje korporacije. 36

3. 4. Kamata kao cena kredita - kapitalisanje Nominalna kamatna stopa je ugovorena kamatna stopa, a tj. kamatna stopa po kojoj se vrši obračun kamata. Nominalna kamatna stopa može da bude fiksna ili varijabilna. Fiksna nominalna kamatna stopa je upisana u ugovoru o kreditu i po njoj se vrši obračun kamata sve do konačne otplate kredita. Varijabilna kamatna stopa se menja u toku otplate kredita. Pri tome mogu da se ugovore dva osnova za utvrđivanje visine varijabilne kamatne stope: vladajuća kamatna stopa na tržištu kapitala u momentu obračuna kamate ili vladajuća stopa inflacije. Ako je osnov za utvrđivanje varijabilne nominalne. kamatne stope vladajuća kamatna stopa na tržištu kapitala, u ugovoru o kreditu, po pravilu, bliže se određuje koje je to tržište kapitala i za koje dužnike je relevantna kamatna stopa koja se uzima za varijabilnu kamatnu stopu. Tako, na primer, u nekim zapadnim zemljama ili kod međunarodnih kredita varijabilna kamatna stopa se vezuje za Libor ili Prime Rate. Libor su kamatne stope američke banke zaračunavaju svojim najboljim dužnicima. Naravno, varijabilna kamatna stopa se može ugovoriti i iznad pomenutih kamatnih stopa, na primer, Libor, plus jedan procentni poen ili Prime Rate plus dva procentna poena. 37

3. 4. Kamata kao cena kredita - kapitalisanje Ako je osnov za utvrđivanje varijabilne kamatne stopa inflacije u momentu obračuna kamate, ugovorom o kreditu se fiksira realni deo kamate, tj. deo kamate iznad stope inflacije, ugovara se kako se utvrđuje vladajuća stopa inflacije, i ugovara se kako se na bazi vladajuće stope inflacije i realnog dela kamatne stope utvrđuje nominalna kamatna stopa. Za stopu inflacije obično se uzima stopa rasta cena na malo u periodu za koji se vrši obračun kamate a uvećanje stope inflacije za realni deo kamate može da se vrši ili dodavanjem ugovorenog realnog dela kamatne stope na stopu inflacije, ili revalorizacijom ugovorenog realnog dela kamatne stope sa stopom inflacije plus stopa inflacije. Prvi način se primenjuje kada je stopa inflacije relativno niska, kada se meri jednocifrenim brojem. Primera radi, ako je ugovorena realna kamatna stopa 10% godišnje, a godišnja stopa inflacije je bila 5%, nominalna kamatna stopa je 15% (10 + 5). Drugi način se primenjuje kada je stopa inflacije visoka, kada se izražava višecifrenim brojem. Postupak je takav da se realni deo kamatne stope revalorizuje a zatim se revalorizovanom delu dodaje stopa inflacije. Primera radi, ako je realni deo ugovorne kamatne stope 10% godišnje a godišnja stopa inflacije 50%, onda je nominalna kamatna stopa 10 x 1, 50 + 50 = 65%. 38

3. 4. Kamata kao cena kredita - kapitalisanje Stvarna kamatna stopa je viša od nominalne kamatne stope kada se kamata obračunava i plaća anticipativno ili kada kreditor zahteva da korisnik kredita kao uslov za dobijanje kredita oroči određenu sumu novca, ili kada od korisnika kredita zahteva da do roka otplate na svom a vista računu uvek drži određenu sumu novca, ili pak, kada se za obračun kamata u toku godine primenjuje relativna kamatna stopa. Realno pozitivna kamata je kada je nominalna, odnosno stvarna stopa viša od stope inflacije. Realni deo kamatne stope Kr izračunava se na sledeći način: gde je: ks = nominalna, odnosno stvarna kamatna stopa izražena decimalnim brojem i si = stopa inflacije izražena decimalnim brojem. 39

3. 4. Kamata kao cena kredita - kapitalisanje Realno negativna kamatna stopa je kada je nominalna, odnosno stvarna kamatna stopa niža od stope inflacije. Realno negativni deo kamatne stope izračunava se po obrascu koji je naveden kod realno pozitivne kamatne stope, s tim što je u ovom slučaju rezultat sa znakom minus. Relativna kamatna stopa je proporcionalni deo godišnje kamatne stope za obračunski period kamata u toku godine. Primera radi, ako je godišnja kamatna stopa 10% onda je polugodišnja kamatna stopa 5% = (10 : 2) a kvartalna kamatna stopa je 2, 5% = (10 : 4). Relativna kamatna stopa za obračuna kamate u toku godine primenjuje se kada je godišnja kamatna stopa relativno niska. 40

3. 5. Diskontovanje - dekapitalisanje Diskontovanje je matematička operacija koja se koristi za određivanje sadašnje vrednosti od poznatih budućih vrednosti. Zamislite situaciju da vam neko obeća 10. 000 evra kojima ćete moći da raspolažete za 3 godine. Ono što vas može interesovati - koliko to vredi danas. Kod diskontovanja je nepoznata sadašnja vrednost koju određujemo iz poznate buduće vrednosti. Za tri godine očekujete da ostvarite novčani priliv od 1. 000 €. Ukoliko je kamatna stopa 5 %, koliko ćete morati da uložite da bi postigli navedeni investicioni cilj? 41

3. 6. Oportunitetni trošak kapitala Donošenje odluke o izboru veće količine jedne robe automatski uslovljava donošenje odluke o izboru manje količine druge robe. Svaka takva odluka ima svoju “cenu", odnosno iziskuje odgovarajući trošak. Zbog količine novca kojim raspolaže potrošač, može doći u situaciju kada je to za njega nedostižna kombinacija. Međutim, postoji više dostižnih kombinacija, odnosno više alternativnih izbora u okviru limitiranog novca. Oportunitetni trošak mora da se snosi kada se između retkih resursa i roba pravi alternativni izbor. Prema tome, oportunitetni trošak uvek predstavlja propuštenu korist, propušteni prihod, zaradu nastalu zbog donete odluke o korišćenju jedne umesto neke druge robe, jednog umesto nekog drugog resursa, na alternativni način. Zarada uvek mora uzeti u obzir i uvećanje troškova za iznos oportunitetnog troška, odnosno izgubljene koristi od izbora neke druge alternative od koje smo svesno odustali. 42

3. 7. Specifični oblici finansiranja Lizing je poslovni odnos između dva pravna ili fizička, u kome jedno lice, uz naknadu, ustupa drugom na dogovoreno vreme, pravo na korišćenje određenog prostora i/ili opreme za obavljanje delatnosti. Ova vrsta poslova karakteristična je za zemlje u tranziciji, u kojima korporacije obično nemaju dovoljno novca da ulože u kupovinu nove opreme ili tehnologije. Uslovi zakupa regulišu se ugovorom, kojim se utvrđuje vrednost zakupljenih dobara, rok, visina i način plaćanja zakupnine. U zavisnosti od roka na koji se daje resurs zavisi i zakupnina - odnosno što je rok kraći ona je veća. 43

3. 7. Specifični oblici finansiranja Forferting garantuje veću sigurnost u finansiranju poslova, sa kraćom vremenskom dimenzijom (po zaključenju ugovora) klijent odmah dobija nominalnu vrednost potraživanja, umanjenu za eskontnu kamatu, proviziju i troškove vezane za posao, banka (forferter) preuzima rizik naplate potraživanja velike vrednosti, vezana za izvoz opreme, izgradnju objekata i izvođenje investicionih radova u inostranstvu i na domaćem tržištu, omogućuje pribavljanje opreme savremene i moderne tehnologije, kao i njeno osvajanje za dalji razvoj, korporacija ne angažuje svoja sredstva. Smisao funkcionisanja forferting mehanizma je unapređenje i razvoj unutrašnjeg robnog prometa podsticaj izvoza, ubrzanje cirkulacije privrednih i finansijskih tokova i ostalih pogodnosti. Funkcionisanje ovog mehanizma i izvesnih uslovnih ograničenja a to su: trenutni ekonomski ambijent makroekonomskog karaktera (hiperinflatorni uslovi privređivanja), nivo razvijenosti finansijskog tržišta, spremnost bankarskog sistema da prihvati učešće u ovom mehanizmu (veliki rizik, dugoročni poslovi i velike vrednosti pojedinačnih potraživanja) i ostala ograničenja. I pored ograničenja, izloženi mehanizam je vrlo validan oblik finansiranja poslovanja u odnosu na klasične, ortodoksne, metode finansiranja korporacije, pa ga zato i treba primenjivati u praksi. 44

3. 7. Specifični oblici finansiranja Faktoring je finansijska transakcija gde korporacija koje očekuje prihod - ima potraživanja (npr po izdatim fakturama – računima) prodaje ta potraživanja trećoj strani koja se zove Faktor, po sniženoj ceni jer od Faktora momentalno dobija gotovinu, koja je neophodna za dalje održavanje poslovanja. 45

3. 7. Specifični oblici finansiranja Franšizing predstavlja ugovorni odnos između davaoca i primoca franšize, kojim se daje pravo primaocu da posluje pod imenom franšizatora, koristeći sva raspoloživa znanja, procedure i način poslovanja, koji je pod tim imenom razvijen. Franšizator (proizvođač, uvoznik, grosista) ustupa franšizeru, preko ugovora o franšizi, svoju robu na prodaju, a takođe mu ustupa i svoju tehnologiju rada, marketing, brend, korporativni i robni znak - žig karakterističan identitet (prepoznatljivost) i sve drugo što će franšizeru pomoći da se identifikuje, snađe i da lakše i brže prodaje dobijenu robu. Franšizer obično obezbeđuje (nudi franšizatoru) poslovni prostor i radnu snagu. 46

BAPUSS Kraljice Marije 73, 11000 Beograd dr Ljiljana Malešević ljiljana. malesevic@bpa. edu. rs 47