Finansijsko upravljanje obrtnim sredstvima Upravljanje neto obrtnim sredstvima

Finansijsko upravljanje obrtnim sredstvima

Upravljanje neto obrtnim sredstvima � Obrtna sredstva su deo poslovnih sredstava ili imovine preduzeća. Racionalno upravljanje i dobro gazdovanje ukupnim obrtnim sredstvima i njihovim pojedinačnim oblicima predstavlja najznačajniju preokupaciju finansijskog upravljanja preduzećem. � Finansijsko upravljanje obrtnim sredstvima osnovni cilj da održi povoljnu finansijsku strukturu preduzeća zadovoljavajući stepen njegove likvidnosti.

U cilju uspešnog realizovanja vrednosti i jednih i drugih sredstava neophodno je da ih finansijski menadžment preduzeća različito tretira, što podrazumeva da se vodi računa o nekoliko značajnijih momenata: Ulaganja u obrtna sredstva u potpunosti se nadoknađuju kroz prodajne cene proizvoda ili usluga u periodima kraćim od jedne godine. � Obrtna i osnovna sredstva imaju različite stepene fleksibilnosti. � Finansijski princip koji se primenjuje pri upravljanju obrtnim sredstvima razlikuje se od onih koji su relevantni za finansijsko upravljanje osnovnim sredstvima. � Povećanje obrtnih sredstava se najvećim delom finansira iz kratkoročnih finansijskih izvora. �

Pojam neto obrtnih sredstava � Obrtna sredstva se obično definišu kao deo poslovnih sredstava koja se jednokratnim ulaganjem mogu utrošiti u jednom reprodukcionom ciklusu. Ovo ujedno predstavlja njihovu osnovnu odliku. � Druga bitna odlika obrtnih sredstava jeste da se ona najmanje jedanput obrnu u toku godine. � Ako jedno sredstvo ima koeficijent obrta veći od 1, to znaći da mu je vremensko trajanje obrta kraće od godinu dana i ono ima karakter obrtnih sredstava.

Polazeći od kružnog kretanja sredstava u procesu reprodukcije preduzeća, obrtna sredstva javljaju se u nekoliko pojavnih oblika: � Novčani oblik – predstavlja početni i završni oblik obrtnih sredstava koji može biti u blagajni ili na depozitnim računima. � Naturalni oblik – zavisno od mesta u reprodukcionom ciklusu preduzeća može biti u različitim vidovima: sirovine i materijal, nedovršena proizvodnja, gotovi proizvodi. � Prelazni oblik – predstavlja vrednost potraživanja koja mogu da nastanu po nekoliko osnova: prodajom gotovih proizvoda kupcima, davanjem avansa dobavljačima i davanjem kredita. Prelazni oblici obrtnih sredstava transformišu se u novac ili robu.

Klasifikacija obrtnih sredstava Diferenciranje obrtnih sredstava se vrši prema: vremenu u kome se obrtna sredstva koriste � funkcijama koje obrtna sredstva treba da ispunjavaju � Osnovna klasifikacija obrtnih sredstava sastoji se u njihovoj podeli na sledeće: stalna ili permanentna obrtna sredstva � promenljiva ili varijabilna obrtna sredstva �

Stalna ili permanentna obrtna sredstva – jesu ona obrtna sredstva koja ostaju investirana u preduzeću za sve vreme dok ono posluje. To je onaj iznos obrtnih sredstava koji preduzeće mora imati da bi se obezbedio minimum poslovnih aktivnosti preduzeća. Promenljiva ili varijabilna obrtna sredstva – jesu onaj deo tekuće aktive koji se povećava ili smanjuje u skladu sa potrebama preduzeća. Te potrebe su uglavnom uslovljene sezonskim ili cikličnim kretanjima kojima je podložno poslovanje preduzeća.

Kružno kretanje obrtnih sredstava Najvažnije obeležje obrtnih sredstava predstavlja njihovo obrtanje. Pri tome, njihovo obrtanje predstavlja proces kretanja angažovanih sredstava koji se odvija preko: Nabavke predmeta rada � Tehnološke obrade predmeta rada u procesu proizvodnje materijalnih dobara � Pretvaranja robnog oblika obrtnih sredstava u novčani oblik, putem prodaje gotovih proizvoda �

Proces kružnog kretanja obrtnih sredstava odvija se tako što preduzeće za novčana sredstva kupuje reprodukcioni materijal ili predmet rada, dok njihovom transformacijom iz proizvodnog procesa izlaze gotovi proizvodi spremni sa prodaju. Novčani oblik obrtnih sredstava uvek predstavlja početnu i završnu tačku u kružnom toku obrtnih sredstava. Koeficijent obrta obrtnih sredstava = Ukupan prihod _______________ Angažovana obrtna sredstva

Veći koeficijent obrta obrtnih sredstava obezbeđuje preduzeću sledeće ekonomske prednosti: Mogućnost finansiranja istog obima poslovanja sa manjim iznosom obrtnih sredstava � Smanjenje troškova proizvodnje � Sa istom masom angažovanih obrtnih sredstava finansiranje većeg obima poslovanja � Finansijski menadžment preduzeća mora da obezbedi uspešnu kontrolu obrtnih sredstava i to nad zalihama, kupcima i novčanim sredstvima ali ne kao posebnih pozicija već imajući u vidu njihove međusobne odnose i uzajamnu povezanost.

Veličina i struktura obrtnih sredstava Veličina obrtnih sredstava preduzeća je uslovljena dvostrukim faktorima, a to su: Objektivni faktori � Subjektivni faktori � Najvažniji objektivni faktori su: Obim, asortiman i kvalitet proizvodnje � Karakteristike tehnološkog procesa � Organizacija i rad platnog prometa � Ponašanje poslovnih partnera �

Obim proizvodnje utiče na veličinu potreba za obrtnim sredstvima tako što veći obim proizvodnje utiče na veći obim potreba za obrtnim sredstvima i obrnuto. Asortiman proizvodnje i promena asortimana utiče na veličinu potreba za obrtnim sredstvima preko smanjenja ili povećanja onih proizvoda za koje se troše manje ili veće količine sirovine, materijala i sl. Kvalitet proizvoda utiče na veličinu potreba za obrtnim sredstvima tako što veći kvalitet proizvoda povlači potrebu za većim obrtnim sredstvima i obrnuto.

Karakteristike tehnološkog procesa utiču na veličinu potreba za obrtnim sredstvima preduzeća tako što duži i složeniji ciklus proizvodnje zahteva i veću masu angažovanih obrtnih sredstava u sirovinama, poluproizvodima i nedovršenoj proizvodnji. Organizacija i rad platnog prometa utiču na veličinu potreba za obrtnim sredstvima tako što svako usporavanje cirkulacije platnih naloga i njihovo suvišno zadržavanje u prethodnoj i naknadnoj kontroli uslovljava potrebu za većom masom obrtnih sredstava i obrnuto. Ponašanje poslovnih partnera na veličinu potrebe za obrtnim sredstvima ispoljava se tako što svako zaostajanje u izvršavanju njihovih obaveza povećava potrebe za dodatnim obrtnim sredstvima i obrnuto.

Najvažniji subjektivni faktori su: � Sinhronizovana nabavka predmeta rada – utiče na brži proces stanja promena obrtnih sredstava do završnog novčanog oblika što uslovljava i smanjenje potreba za dodatnim obrtnim sredstvima. � Ubrzana prodaja gotovih proizvoda – uslovljava manje angažovanje obrtnih sredstava u gotovim proizvodima i brže obrtanje sredstava, a time i manju masu obrtnih sredstava u celini. � Uticaj na redovnu naplatu potraživanja – obezbeđuje brže obrtanje sredstava, a time i manju količinu potrebnih obrtnih sredstava.

Strukturu obrtnih sredstava značajno je posmatrati sa dva osnovna aspekta: Novčana sredstva (kratkoročna potraživanja i novac primarne likvidnosti) � Ukupne zalihe (zalihe materijala i ostalih sredstava za reprodukciju i zalihe gotovih proizvoda) � Upravljanje obrtnim sredstvima odnosi se na upravljanje tekućom aktivom i pasivom, a podrazumeva odluke vezano za: Nivo i način finansiranja ukupne tekuće aktive � Efikasno upravljanje svim pozicijama u tekućoj aktivi �

Tri osnovne metode za donošenje odluka o finansiranju obrtnih sredstava iz kratkoročnih izvora su: Metod finansiranja prema ročnosti – polazi od toga da stalno potrebna obrtna sredstva treba da budu finansirana iz dugoročnih izvora, a povremeno potrebna obrtna sredstva iz kratkoročnih izvora. � Konzervativni metod finansiranja – zahteva da se ukupno procenjene potrebe za obrtnim sredstvima finansiraju iz dugoročnih izvora, odnosno da se samo nepredviđene potrebe za obrtnim sredstvima finansiraju iz kratkoročnih izvora. � Kompromisni (kombinovani) metod finansiranja – predstavlja kompromis izmedju prethodne dve metode. On predstavlja postojanje načina finansiranja obrtnim sredstava koji se neće zasnivati na nekim krutim pravilima finansiranja, već na zadovoljavajućem nivou rentabilnosti i uz postojanje prihvatljivog rizika od nelikvidnosti. �

Upravljanje zalihama Zalihe stvaraju vezu između proizvodnje i prodaje proizvoda. Proizvodna kompanija mora imati određenu količinu zaliha poznatu kao rad u tokom proizvodnje. Iako druge vrste zaliha: privremene, sirovinske, zalihe gotovih proizvoda nisu potrebne u najstrožijem smislu, one daju firmi određenu fleksibilnost. Privremene zalihe dopuštaju efikasno planiranje proizvodnje i iskorišćenje sredstava. Zalihe sirovina daju firmi fleksibilnost prilikom nabavke. Zalihe gotovih proivoda daju firmi fleksibilnost pri proizvodnji i marketingu.

Postoji nekoliko tradicionalno naglašavanih prednosti povećanja zaliha. Firma može da utiče na ekonomiju proizvodnje i nabavke i može brže da ispuni porudžbinu. Nedostaci su ukupan trošak držanja zaliha uključujući troškove uskladištenja i čuvanja i potreban prinos na kapital koji je vezan u zalihama. Dodatni nedostatak je opasnost od zastarevanja. Zalihe čine jedan od značajnih i veoma osetljivih vidova ulaganja, pa samim tim čine stalni izvor unutrašnjih rezervi čijim savesnim upravljanjem može da se unapredi ekonomija preduzeća. Za upravljanje zalihama nadležni su menadžeri. Oni imaju zadatak da obezbede dovoljno sirovina i materijala po vrstama, količini i kvalitetu da bi se obezbedio kontinuitet proizvodnje i željeni kvalitet proizvoda.

Držanje zaliha dovodi do troškova održavanja zaliha. Zato finansijski menadžeri moraju pažljivo da odmeravaju koristi zbog držanja većih zaliha i njihovih troškova. Postoji nekoliko matematičkih modela za optimalno upravljanje zalihama. Ti modeli uče nas o sledećem: Troškovi držanja uključuju troškove skadištenja kao i troškove kapitala vezanog u zalihama. � Zalihe će biti manje kada su troškovi skladištenja ili kamata visoki, a biće veći kada su troškovi naručivanja veći. � Prosečni nivo zaliha je veći kada je prodaja neizvesna i kada je neizvestan odliv robe sa zaliha. � Kretanje zaliha nije direktno proporcionalno kretanju prodaje. �

Kompanije nastoje da imaju manje zalihe. Jedan od načina na koji kompanije mogu smanjiti zalihe jeste primena metode just-in-time odnosno “tačno na vreme”. To je sistem upravljanja zalihama koji zahteva minimalne zalihe sirovina i veoma česte isporuke dobavljača. Uspešnost upravljanja zalihama izražava se koeficijentom obrta zaliha koji pokazuje broj obrta zaliha u određenom periodu, obično godinu dana. Uspešnost upravljanja zalihama meri se pomoću sledećih koeficijenata obrta: Koeficijent obrta Cena koštanja prodatih proizvoda ukupnih zaliha = __________________ Prosečne ukupne zalihe

Koeficijent obrta Cena koštanja prodatih proizvoda gotovih proizvoda = __________________ Prosečne zalihe gotovih proizvoda Koeficijent obrta Cena koštanja gotovih proizvoda predatih skladištu nedovršene proizvodnje = _________________ Prosečne zalihe nedovrš. proizv. Koeficijent obrta Troš. mat. predatih u proizvodnju materijala = _________________ Prosečne zalihe materijala

Na osnovu koeficijenta obrta moguće je izračunati broj dana vezivanja zaliha koji pokazuje prosečan broj dana zadržavanja zaliha materijala, gotovih proizvoda i poluproizvoda u skladištu, a kod zaliha nedovršene proivodnje pokazuje prosečan broj dana trajanja proizvodnje gotovih proizvoda. Broj dana vezivanja ukupnih zaliha = Broj dana u obračunskom periodu _________________ Koef. obrta ukupnih zaliha Dobijeni broj dana vezivanja zaliha služi za utvrđivanje prosečnih troškova zaliha.

Količina sigurnosne zalihe Odgovarajući iznos sigurnosne zalihe koji treba održavati zavisi od nekoliko činilaca. Što je veća nesigurnost povezana sa predviđenom potražnjom za zalihama, veća je sigurnosna zaliha koju će preduzeće hteti da ima, kada je sve ostalo isto. Još jedan činilac koji utiče na odluku o sigurnosnoj zalihi je trošak nedostatka robe. Što je veći trošak nedostatka robe veća je sigurosna zaliha koju će menadžment hteti da zadrži, kada je sve ostalo isto. Poslednji činilac je trošak držanja zaliha. Što je veći trošak držanja zaliha teže je održavati sigurnosnu zalihu, kada je sve ostalo isto.

Upravljanje gotovinom podrazumeva kontrolu njenog toka u okviru naplate potraživanja i plaćanja obaveza radi osiguranja likvidnosti uz najniže moguće troškove. Ono spada u najsloženije zadatke finansijskog upravljanja jer svaki suficit novca iznad potrebnog nivoa daje veću garanciju likvidnosti. Takođe, svaki deficit novca ugrožava likvidnost, smanjuje kreditnu sposobnost i nepovoljno utiče na tržišnu reputaciju banke.

Uloga i značaj gotovine Pojam gotovine se odnosi na tzv. efektivan novac, odnosno na novčanice i kovani novac jedne zemlje koji su proglašeni za njeno zakonsko sredstvo plaćanja, a koji se nalazi u rukama fizičkih i pravnih lica u jednoj državi. Značaj gotovine ogleda se u ulozi koju ona igra u obezbeđenju kontinuirane platežne sposobnosti subjekta privređivanja. Glavni zadaci upravljanja gotovinom ogledaju se u sledećem: � Pouzdano obezbeđenje kontinuirane platežne sposobnosti firme uz istovremeno maksimiziranje rentabilnosti poslovanja � Sprečavanje mogućih gubitaka i zloupotreba vezano za gotovinu

Upravljanje kupcima predstavlja upravljanje potraživanjima od kupaca koji nastaju prodajom proizvoda i usluga kupcima. � � � Upravljanje potraživanjima od kupaca podrazumeva sledećih pet koraka: Moraju se utvrditi uslovi prodaje na osnovu kojih se prodaju proizvodi. Mora se odlučiti koja se dokumentacija zahteva u slučaju kreditiranja. Mora se utvrditi koji kupci će sigurno platiti svoje obaveze (kreditna analiza). Mora se odlučiti o kreditnoj politici. Moraju se naplatiti potraživanja po dospeću (politika naplate)

Uslovi prodaje Svaki put kod prodaje proizvoda, moraju se odrediti uslovi prodaje. Ako se poizvodi roba prema specifikacijama kupaca ili su troškovi isporuke veliki, može se zahtevati plaćanje pre isporuke. U većini slučajeva plaćanje se obavlja posle isporuke, tj. kupcima se odobrava kredit. Kada se kupuje roba na kredit, prodavac određuje konačni dan plaćanja. Da bi se podstaklo plaćanje pre tog datuma, uobičajeno se nudi gotovinski popust za rano plaćanje – kasa skonto. Često nije praktično zahtevati ranije plaćanje posle svake isporuke za proizvode koji se redovno kupuju u velikim količinama. Uobičajeno je da se sve prodaje koje su se dogodile tokom meseca prikazuju kao da su se dogodile na kraju meseca.

Numeričko ocenjivanje kreditne sposobnosti Kada preduzeće ima mali broj redovnih kupaca, kreditni menadžer može lako doneti mišljenje koje se naziva pet C kreditne sposobnosti: � � � Karakter kupaca (character) Sposobnost otplate dugova (capacity) Kapital kupca (capital) Osuguranje koje daje kupac (collateral) Poslovna slika kupca (condition)