EKONOMIJA Prof dr Miodrag Paspalj Prof dr Neboja

EKONOMIJA Prof. dr Miodrag Paspalj Prof. dr Nebojša Pušara 2020/2021

3. 2 TRAŽNJA I PONUDA FAKTORA PROIZVODNJE

TRAŽNJA I PONUDA FAKTORA PROIZVODNJE Resursi se mogu posmatrati kao stanje vrednosti Resursi u užem smislu obuhvataju samo vrednosti (korisna stvar, kvalitet, entitet odnosno novac, predmeti rada, sredstva za rad i radna snaga) Resursi kao aktivnosti Resursi u širem smislu uključuju pored užeg smisla i sposobnosti, kompetencije.

FAKTORI PROIZVODNJE Prirodni resursi osnovni je zemljište, međutim tu spadaju i energetski izvori, neenergetski izvori i fizičko okruženje. Rad je vreme koje čovek troši u proizvodnji. Kapital su trajna dobra u ekonomiji, proizvedena u svrhu stvaranja drugih proizvoda.

RESURSI se ulažu da bi se dobio gotov proizvod oni se u anglosanksonskoj literaturi označavaju kao inputi. U teoriji i praksi veoma su prisutna još dva sinonima resursa, posebno u računovodstvenoj teoriji i praksi, a reč je o imovini i aktivi. Svi navedeni nazivi koriste se u mikroekonomskoj literaturi, a najčešće se strukturno prikazuju kao sredstva odnosno elementi procesa proizvodnje (rad, predmeti rada i sredstva za rad)

RESURSI materijalni i nematerijalni ili fizičke, finansijske i ljudske itd. Za razliku od mikroekonomske, makroekonomska literatura resurse označava kao faktore proizvodnje i u njih uključuje rad, zemlju i kapital. U svakom slučaju, bilo kako ih nazvali, namena resursa je uvek ista obezbeđenje proizvoda za tržište.

Tražnja za faktorima proizvodnje ili resursima označava se kao izvedena tražnja. Tražnja je izvedena, odnosno određena na osnovu tražnje za proizvodima koji se dobijaju pomoću konkretnih resursa. Dakle, da nema tražnje za proizvodima, ne bi bilo tražnje ni za resursima koji se koriste za njihovu proizvodnju. U tom smislu, može se reći da je tražnja za proizvodnim resursima zavisna od njihove granične produktivnosti.

Tražnja za proizvodnim resursima određena je produktivnošću konkretnog resursa, kvalitetom resursa, kao i tehnologijom u okviru koje se konkretni resurs koristi. Sa promenom cene proizvodnih resursa menja se i tražnja istih. Sa rastom cene, kriva tražnje pomera se ulevo (dolazi do smanjenja tražnje), dok sa smanjenjem cene kriva tražnje se pomera udesno (dolazi do povećanja tražnje).

Na cenovnu elastičnost tražnje za proizvodnim resursima utiču sledeći faktori: Stopa smanjenja graničnog prihoda proizvoda konkretnog proizvodnog resursa što je veća stopa smanjenja graničnog prihoda to je tražnja za konkretnim faktorom proizvodnje manje elastična Supstitabilnost resursa ukoliko je teško naći zamenu za određeni proizvodni resurs tražnja za njim će biti relativno neelastična

Elastičnost tražnje za proizvodom što je veća elastičnost tražnje za proizvodom, to će biti veća elastičnost tražnje za proizvodnim resursom Intenzivnost preduzeća resursima što je proizvodnja više uslovljena nekim proizvodnim resursom to je tražnja za njim manje elastična, na primer: u radno intenzivnoj proizvodnji veća je elastičnost tražnje za radnom snagom u poređenju sa kapitalno intenzivnom proizvodnjom

Ekonomska renta i oportunitetni trošak Za upotrebu resursa vezuju se dve veoma značajne kategorije. To su troškovi i prinos. Prinos na resurse označava se i kao ekonomska renta. Ekonomska renta se utvrđuje se kao razlika između prihoda i troškova, odnosno može se reći da predstavlja profit. Kao ekonomska kategorija troškovi uključuju dve grupe, odnosno podgrupe troškova: eksplicitni ili računovodstveni troškovi i implicitne ili oportunitetne troškove.

Eksplicitni troškovi su oni čije je nastajanje vezano za proces proizvodnje. Prema tome, može se reći da su eksplicitni troškovi jedino troškovi u pravom smislu reči. Za njihov obračun i evidentiranje odgovorno je računovodstvo. Implicitni (oportunitetni) troškovi zapravo predstavljaju prinos vlasnika resursa, koji oni ostvaruju ili mogu ostvariti u slučaju da alternativno koriste resurse kojima raspolažu. Oportunitetni troškovi javljaju se kao posledica neizbora sledeće najbolje alternative (polazeći od toga da je resurse, jer su po definiciji ograničeni, moguće alternativno ulagati).

Prinos koji se može ostvariti po osnovu posedovanja resursa zavisi od njihovih karakteristika. Kao ključne karakteristike resursa u savremenim uslovima mogu se istaći: retkost ili ograničenost, (resursi su retki ukoliko ih nema dovoljno da se zadovolje sve ljudske potrebe) mobilnost (veća mobilnost veća mogućnost alternativne upotrebe) imitabilnost. (mogućnost imitiranja kopiranja resursa)

RAD KAO FAKTOR PROIZVODNJE Prvi element procesa proizvodnje jeste rad odnosno radna snaga. Naziv radna snaga promenjen je u ljudski resursi ili ljudski kapital. Koristeći radnu snagu težnja preduzeća je povećati produktivnost rada, a samim tim i obim proizvodnje. A za uzvrat ljudski potencijal kao nagradu dobija stimulanse u vidu plate, bonusa ili kupovine udela u akcijama firmi.

PRIRODNI RESURSI zemlja kao faktor proizvodnje Premda pojam zemlja obično asocira na obradive površine, u širem smislu analiza zemlje kao faktora proizvodnje uključuje i sve prirodne resurse, kao što su: mineralno i rudno bogatstvo, nacionalni parkovi, vazdušni, kopneni i morski koridori i slično. Prinos koji se ostvaruje po osnovu upotrebe zemljišta označava se kao renta.

Tržište zemlje ima određene specifičnosti Naime, i pored razvoja nauke i tehnike, tržište zemlje još uvek je geografski uslovljeno (što nije slučaj sa drugim faktorima proizvodnje). Naime, zemlja je specifična zbog izostanka mobilnosti. Takođe, zemlja nema mogućnost reprodukcije i proširenja (ovo posebno važi za neobnovljive prirodne resurse). Tražnja za zemljom je najčešće manje elastična. Ponuda zemlje je specifična jer je ograničena raspoloživom površinom zemlje.

Kao naknadu za korišćenje zemlje zakupac plaća naknadu koja se uobičajeno naziva zakupnina ili renta. Renta je specifična jer je ograničena mogućnost povećanja efekata od korišćenja zemlje. Ova ograničenost ispoljava se kroz zakon o opadajućim prinosima. Zakon o opadajućim prinosima podrazumeva da će, bez obzira na dodatne ulaganja u povećanje kvaliteta zemlje, prihodi od njenog korišćenja nakon određenog perioda biti srazmerno manji ili čak apsolutno manji.

Obično se iznos rente utvrđuje na bazi vrednosti zemlje i bankarske kamatne stope. Pri tome, koristi se ona kamatna stopa koja odgovara periodu na koji se zemlja daje u zakup. Renta se javlja u dva osnovna oblika, a to su apsolutna i diferencijalna renta. Apsolutna renta je ona koju dobija svako ko daje zemlju u zakup, bez obzira na njene karakteristike, odnosno kvalitet. U slučaju kada zemljište vlasniku obezbeđuje veći prinos od minimalne rente reč je o diferencijalnoj renti.

Diferencijalna renta može se javiti u različitim oblicima. Preciznije reč je sledećim, posebnim oblicima zakupnine : Rikardova renta, Monopolska renta, Porterova renta. Deficitarni resursi mogu donositi rentu svom vlasniku bez obzira na rentabilnost njihove upotrebe. Na primer, ukoliko se u zakup izdaje zemljište u prvoj zoni, ono će sigurno doneti veću rentu u poređenju sa zemljištem koje se nalazi u drugoj ili trećoj zoni. To je Rikardova renta. Može se ispoljiti i kao prirodna renta, u slučaju kada se u zakup izdaje zemljište koje sa sobom nosi i neko prirodno bogatstvo (na primer, rudnik).

U slučaju kada je zemljišna površina koja je predmet zakupa u vlasništvu samo jednog lica, renta koja se ostvaruje naziva se Monopolska renta. Ona može biti značajno veća u poređenju sa apsolutnom rentu, a najčešće i veća u poređenju sa Rikardovom rentom, jer monopolista može sam da određuje cenu izdavanja istog. Renta za zemljište koje je superiorno u odnosu na drugo (a iste veličine i položaja kao drugo) zove se Porterova renta. Ovo posebno važi kod zemljišta koje se koristi u poljoprivredne svrhe, gde u slučaju kada je zemljište posebnog sastava to može značajno uticati na njegovu cenu.

KAPITAL KAO FAKTOR PROIZVODNJE Osnovna uloga kapitala je da omogući privrednim subjektima da obezbede ostale, materijalne i nematerijalne resurse potrebne za obavljanje privredne aktivnosti. Sam kapital predstavlja specifičnu robu, ali i on ima svoju cenu, koja se kao i cena ostalih faktora proizvodnje određuje na tržištu. Specifičnost kapitala kao faktora proizvodnje je u tome što isključivo kupac pokreće inicijativu za realizaciju transakcije, ali uslove transakcije određuje prodavac, vlasnik kapitala ili posrednik.

ELEMENTI PROCESA PROIZVODNJE Pored samog rada, predmeti rada i sredstva za rad čine sredstva za proizvodnju, odnosno elemente procesa proizvodnje, tj. predstavljaju kapital uložen u preduzeće. Ovi elementi se troše. Znači da je trošenje uslov za proizvodnju.

Predmeti rada su element procesa rada koji zaposleni pomoću sredstava za rad obrađuju, prerađuju i dorađuju radi stvaranja nove upotrebne vrednosti (proizvoda). Predmeti rada su uži pojam od obrtnih sredstava, jer predstavljaju obrtna sredstva u robnom obliku. Pored predmeta rada u obrtna sredstva spadaju i novčana sredstva za nabavku obrtnih sredstava i obrtna sredstva u obliku prava (avansi dati dobavljačima i potraživanja od kupaca. )

Predmeti rada mogu se podeliti prema: • Nameni (osnovni, pomoćni, režijski, energija, tuđe usluge) • Kvalitetu (standardni, surogat, okazioni (prirodni faktori)) • Vrednosti ili prema količini rada uloženog za njihovo sticanje (predmeti u prirodi, sirovine, materijal, poluproizvod, gotov proizvod)

Sredstva za rad su element i faktor procesa rada pomoću koga zaposleni obrađuju, prerađuju i dorađuju predmete rada radi stvaranja nove upotrebne vrednosti (proizvoda). Sredstva za rad uključuju opremu i alat. Kapacitet sredstva za rad predstavlja sposobnost proizvodnje određene količine proizvoda ili prerade količine predmeta rada u određenom vremenskom periodu.

Kapacitet može biti: • Teorijski ili maksimalni (24 sata * 365 dana * 10 godina), • Raspoloživi, kada se teorijski umanji za vreme potrebno za tekuće i investiciono održavanje. • Realni, kada se raspoloživi umanji za zastoje izazvane subjektivnim faktorima. • Optimalni, kada su prosečni troškovi najniži, tj. zahtevaju usklađivanje potrošnje svih elemenata procesa rada, a ne samo sredstava za rad.

Amortizacija sredstava za rad Sredstva za rad u toku korišćenja postepeno prenose svoju vrednost na gotov proizvod, odnosno postepeno se troše. Kao oblici trošenja sredstava za rad najčešće se izdvajaju sledeći: Fizičko trošenje (habanje) javlja se usled korišćenja sredstva, zavisi od vremena i intenziteta korišćenja, a za rezultat ima određeni učinak. Fizičko starenje javlja se nezavisno da li se sredstvo koristi ili ne, jer zavisi od tehničkih i prirodnih faktora.

Lom i kvar javljaju se usled nestručnog i nepažljivog rukovanja, ali i usled neodgovarajućeg kvaliteta materijala, Ekonomsko zastarevanje javlja se nezavisno da li se sredstvo koristi ili ne, zavisi od razvoja nauke i tehnike, a uslovljava da se pri obračunu amortizacije koristi vek korišćenja, a ne vek trajanja. Amortizacija je pretpostavljani trošak sredstava za rad.

Troškovi održavanja sredstava za rad U troškove održavanja spadaju: Troškovi tekućeg održavanja nastaju usled svakodnevnog čišćenja i podmazivanja sredstava za rad i terete vremenski period u kome nastaju. Troškovi investicionog održavanja nastaju značajno ređe u poređenju sa troškovima tekućeg održavanja, jer se investiciono održavanje vrši jednom godišnje ili jednom u par godina (u zavisnosti od delatnosti), ali su značajno viši po iznosu, te se i rasporedjuju na period izmedju 2 investiociona održavanja, odnosno generalna remonta.

CENA KAO MIKROEKONOMSKA KATEGORIJA Cena se definiše kao novčani izraz vrednosti robe ili kao „stopa razmene jednog dobra za drugo“ (pri čemu se podrazumeva razmena jedne robe za novac). Globalno posmatrano teorije cena se mogu klasifikovati u dve grupe: Analitičke prvo istražuju cenu kao kategoriju i tragaju za uzrocima njihovog kretanja, Normativne nastoje da odgovore, kakve bi cene trebalo uspostaviti.

Postoji više različitih metoda formiranja cena: Što se tiče metoda zasnovanih na troškovima, -Metod troškovi plus, -Marginalni metod, -Metod ciljne stope prinosa. Metode zasnovane na tražnji i konkurenciji -Metodi zasnovani na tražnji -Metodi zasnovani na konkurenciji. Novi metodi formiranja cena Cene zasnovane na vrednosti proizvoda za potrošača a ne na troškovima

Određivanje cena Cena se određuje na osnovu opštih ciljeva preduzeća, potencijala preduzeća i analize mnoštva faktora vezanih za tržište Cenovne opcije mogu se svrstati u pet kategorija: Diferencijalne (različite) cene, konkurentske, cene vezane za liniju proizvoda, cene zasnovane na imidžu, strategije zasnovane na distribuciji.

Utvrđivanje prodajne cene vrši se na više načina: Dodatak (markup - marža) na stvarnu cenu proizvoda (cena plus marža) Metod cost plus (troškovi plus marža) Metod prosečnog troška (average cost) (trošak naspram proizvedenih komada) Ciljno određivanje cena (target return pricing) (ukupni fiksni i varijabilni troškovi u određenom periodu) Analiza kritične tačke (break - even analiza). (granica rentabilnosti)

Najprisutniji oblik prilagođavanja cene je popust. On može biti u gotovom, anticipativni popust (za plaćanje pre roka), trgovinski popust i kvantitativni popust. Stopa popusta, koja predstavlja maržu posrednika na prodatu robu uglavnom se povećava sa povećanjem uloge posrednika prema potrošaču. Državni organi vrše snažan uticaj na cene. U svim javnim službama kao što su komunalne, avio i železnički saobraćaj, električna energija i dr. državne komisije donose odluke o cenama tj. odobravaju ili odbijaju promene cena.

CENOVNI PARADOKSI Osnovno pravilo ponude i potražnje upućuje da rast cena smanjuje potražnju za određenim proizvodom. Međutim postoje određena odstupanja od datog pravila koje nazivamo cenovnim paradoksima. U izvesnim slučajevima rast cena povećava tražnju određenog proizvoda, i obratno pad cena obara tražnju.

Najčešće spominjani izuzeci su: Kvalitativno dejstvo. Špekulativno dejstvo. Tzv. „Veblenov paradoks ili snobovsko dejstvo“. Tzv. „Gifenov paradoks“.

KVALITATIVNO DEJSTVO čest je slučaj da potrošači, u nedostatku drugih informacija, formiraju svoj sud o kvalitetu određenih dobara isključivo na osnovu visine cena, smatrajući da visina cene govori o kvalitetu. Ali ovo je kratkoročni efekat. ŠPEKULATIVNO DEJSTVO se naročito ispoljava kod dobara čiji je kvalitet postojan (proizvodi koji se mogu dugo čuvati). Bez obzira na povećanje cene proizvoda i obrnuto tražnja se povećava i obrnuto. Ako potrošač proceni da će cena određenih dobara imati tendenciju porasta, on će povećati kupovinu, bez obzira na okolnost da cena datih dobara raste.

VEBLENOVO DEJSTVO ili tzv. „snobovsko ili demonstraciono“, manifestuje se kod dobara čije posedovanje simbolizuje ulogu, društveni položaj i status njihovih vlasnika. Povećavanjem cene ovih proizvoda ne smanjuje se njihova potražnja (kratkoročni efekat). GIFENOV PARADOKS je karakterističan za formiranje tražnje inferiornih dobara. Povećavanjem cene inferiornih dobara (npr. hleb) smanjuje se ukupna potrošnja, ali se povećava kupovina inferiornih dobara jer potrošači ograničeni budžetom manje kupuju skuplje proizvode (meso, mlečni proizvodi).

Branislav Nušić (1864 -1938) ZNANJE IMA GRANICE DOK IH NEZNANJE NEMA Srpski književnik, komediograf, pisac, retoričar, novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice i Pokojnik

HVALA NA PAŽNJI!