EKONOMIJA Prof dr Miodrag Paspalj Prof dr Neboja

EKONOMIJA Prof. dr Miodrag Paspalj Prof. dr Nebojša Pušara 2020/2021

2. 1 FAKTORI POSLOVANJA PREDUZEĆA

FAKTORI POSLOVANJA PREDUZEĆA Preduzeće je otvoren sistem, imajući u vidu da je tokom svog funkcionisanja upućeno na odnose sa okruženjem. (sa kupcima preko prodaje proizvoda, sa dobavljačima preko nabavke dela resursa, sa investitorima i kreditorima itd. ) Kao otvoren sistem preduzeće je podložno uticajima iz okruženja, kroz delovanje brojnih faktora. Faktori se dele na : subjektivne i objektivne.

Uticaj preduzeća na objektivne faktore je ograničen, jer su to faktori koji uglavnom deluju iz okruženja preduzeća, a obuhvataju: prirodne, tehničke i društvene faktore. Subjektivni faktori predstavljaju sve mere organizacione prirode, koje se preduzimaju od strane samog preduzeća, a utiču na kvalitet ekonomije preduzeća, te se često nazivaju organizacionim faktorima. Međutim, podela faktora ekonomije preduzeća je relativna, jer je razvoj nauke i tehnike omogućio ‘ 'subjektivizaciju'' objektivnih fakora.

OBLICI ULAGANJA I REZULTATA POSLOVANJA Faktori ekonomije utiču na ono što se ulaže (resurse) da bi se dobili željeni proizvodi (rezultati). Ulazni elementi u procesu reprodukcije su: radna snaga, troškovi i angažovana sredstva. Detaljnije to su : Elementi ulaganja (predmeti rada, sredstva za rad i radna snaga), Oblici ulaganja (angažovanje i trošenje) i Vidovi ulaganja (naturalni i novčani).

U preduzećima (pre svega proizvodnim) dolazi do brojnih transfera: tehnološki transfer jednih upotrebnih vrednosti u druge upotrebne kvalitete. i komercijalni transfer proizvedenih upotrebnih vrednosti u zadovoljenje potreba, ne samo potrošača, već i samog preduzeća. Ove transfere prate i robno-novčani transferi. Rezultati (izlazni elementi kao rezultat proizvodnje) su: proizvod, prihod i profit.

TROŠENJE I ANGAŽOVANJE KAO OBLICI ULAGANJA Da bi došlo do trošenja sredstava za proizvodnju i radne snage treba ih obezbediti i “novčano pokriti”. Cilj trošenja je proizvodnja upotrebnih vrednosti, a cilj angažovanja je omogućavanje trošenja. Cilj angažovanja je i omogućavanje poslovanja preduzeća uopšte, te se angažovana sredstva nazivaju i poslovnim sredstvima. Angažovanje i trošenje su dva osnovna oblika ulaganja sredstava u reprodukciju.

Sredstva preduzeća stalno kruže kroz faze reprodukcije, doživljavajući određene metamorfoze: Prva metamorfoza je kupovina, pri kojoj sredstva prelaze iz početnog novčanog u početni robni oblik, Druga metamorfoza je proizvodnja, u kojoj radnik trošeći svoju bioenergiju pomoću sredstva za rad deluje na proizvod i stvara novu upotrebnu vrednost, odnosno prelazak iz početnog robnog, preko tehnoloških, u završni robni oblik , Treća metamorfoza, podrazumeva prodaju i naplatu gotovih proizvoda, pri čemu dolazi do prelaza iz završnog robnog oblika u novčani oblik,

OBLICI REZULTATA POSLOVANJA Oblici rezultata načelno se mogu posmatrati kao fizički (obim proizvodnje - proizvod) i finansijski (novčani). Skup svih proizvoda u proizvodnom programu preduzeća čini asortiman preduzeća. Finansijski ili novčani oblici rezultata jesu prihod i profit (dobit).

Prihod od prodaje predstavlja prvi finansijski ili novčani oblik rezultata poslovanja. Prema tome, iskazuje se u novčanim jedinicama, a matematički se računa kao proizvod fizičkog obima ili količine prodatih proizvoda i prodajnih cena po jedinici proizvoda. Profit ili dobit predstavlja rezultat poslovanja koji se utvrdjuje kao razlika između prihoda i troškova.

CILJEVI PREDUZEĆA Osnovni motiv i cilj osnivanja preduzeća jeste maksimiranje profita. Međutim, u savremenim uslovima osim ovog cilja, koji se može smatrati prvim među jednakima, postoji i niz drugih ciljeva. Ciljevi preduzeća jesu brojni, ali među njima moraju biti uspostavljene relacije ''prednosti''. Dugoročni ciljevi imaju prednost u odnosu na kratkoročne, ciljevi preduzeća kao celine imaju prednost u odnosu na ciljeve pojedinih njegovih organizacionih delova itd.

SPOREDNI CILJEVI PREDUZEĆA a) maksimizacija neto dobitka u dugom roku i b) jačanje finansijske snage. Maksimizacija ukupnog dobitka preduzeća nije najbolje merilo dobrog finansijskog upravljanja. Neto dobitak je deo bruto dobitka (umanjen za kamate i poreze) koji ostaje preduzeću na raspolaganje.

Sa aspekta ostvarivanja dobitka, cilj preduzeća je maksimizacija neto dobitka koja u sebi sadrži: a) Maksimizacija prihoda (povećanje obima prodaje i povećanje cena) b) Minimalizacija troškova (smanjenje stalnih troskova i smanjenje promenljivih troskova) c) Minimalizacija poreza (smanjenje poreske osnovice i smanjenje poreskih stopa).

Jačanje finansijske snage je drugi sporedni cilj preduzeća. Finansijsku snagu čine dve komponente: a) kvantitativna i b) kvalitativna. Kvantitativna finansijska snaga predstavlja obim i vrednost imovine. Ova komponenta podrazumeva: 1) uskladenost osnovnih sredstava sa poslovnim zadatkom i 2) uskladenost osnovnih sredstava sa obrtnim sredstvima.

Ako osnovna sredstva nisu uskladena sa poslovnim zadatkom, posledica moze biti nedovoljno korišćenje kapaciteta i. Ii uska grla u proizvodnji. Neusklađenost osnovnih i obrtnih sredstava može prouzrokovati zastoje u proizvodnji i. Ii vršenju usluga. Obrtna sredstva treba da se koriste za opsluživanje osnovnih sredstava, ali u minimalnoj količini i vrednosti koja će stvoriti najmanje troškova. Kvalitet finansijske snage uslovljava mogućnost poslovanja, zbog čega je primaran u odnosu na kvantitet.

Kvalitet finansijske snage čini: 1) trajna sposobnost plaćanja obaveza u roku (solventnost); 2) trajna sposobnost kratkoročnog finansiranja tekućeg poslovanja i dugoročnog finansiranja razvoja; 3) trajna sposobnost ulaganja u materijalnu, finansijsku i drugu imovinu; 4) očuvanje imovine vlasnika (poslovanje bez gubitaka); 5) povećanje imovine vlasnika ostvarenjem neto dobitka i zadržavanjem dobitka, 6) trajna sposobnost zadovoljenja finansijskih potreba radnika, menadžera i države (ubiranjem poreza).

UPRAVLJANJE FINANSIJSKIM SREDSTVIMA PREDUZEĆA Upravljanje finansijskim sredstvima preduzeća obuhvata: a) finansijsku analizu i planiranje, b) investiranje i c) finansiranje. Finansijska analiza i planiranje predstavljaju analiziranje i planiranje finansijskih potencijala preduzeća. Ona obuhvata: 1) analizu i ocenu rezultata poslovanja i finansijskog stanja preduzeća; 2) pripremu planova investiranja ili planova novih kapitalnih ulaganja, i 3) utvrđivanje potrebnih resursa za finansiranje investicija.

Investiranje predstavlja utvrđivanje potrebnog obima sredstava i njihovo pribavljanje prema odgovarajućoj strukturi investicija. Finansiranje obuhvata određivanje i korišćenje najprihvatljivijeg metoda za finansiranje planiranih investicija. Odluke o investiranju i odluke o finansiranju mogu biti kratkoročne (do godinu dana) i dugoročne (preko godinu dana). Kratkoročno investiranje i finansiranje odnosi se na obrtna sredstva i tekuće obaveze preduzeća, dok se dugoročno investiranje i finansiranje odnosi na osnovna sredstva i angažovani kapital (akcionarski kapital i dugoročni krediti).

FINANSIJSKO UPRAVLJANJE OBRTNIM SREDSTVIMA Ukupni finansijski izvori služe za pribavljanje potrebnih osnovnih (stalnih) i obrtnih (tekućih) sredstava. U osnovna sredstva spadaju: zemljište, građevinski objekti, mašine i oprema, kupljeni patenti, dugoročna potraživanja i sl. Obrtna sredstva su ona sredstva preduzeća koja se u kraćim rokovima obrću i koja se često pretvaraju iz jednog oblika (novčanog i. Ii naturalnog) u drugi. To su ona sredstva koja se stalno troše u procesu proizvodnje ili su nabavljena radi prodaje.

Najvažniji kriterijum za razlikovanje obrtnih sredstava je njihova ročnost (trajnost). Samo kratkoročna potraživanja ulaze u obrtna sredstva, a to su ona potraživanja i obaveze sa rokom dospeća do godinu dana. Ostala potraživanja i obaveze, čiji je rok dospeća duži od godinu dana, spadaju u srednjoročna i dugoročna. U obrtna sredstva spadaju svi oblici novca, kratkoročne hartije od vrednosti, sva imovina koja se u toku godine preobrne u novac, sve zalihe materijala, robe, rezervnih delova i sitnog inventara.

Upravljanje obrtnim sredstvima pretpostavlja, da se sa što manjim ulaganjima u ukupna obrtna sredstva ostvari što veći obim poslovne aktivnosti. Obrtna sredstva se često nazivaju i bruto obrtnim sredstvima. Kada se bruto obrtna sredstva umanje za kratkoročne obaveze, dobijaju se neto obrtna sredstva. Preduzeće treba da teži da utvrdi optimalan obim neto obrtnih sredstava.

UPRAVLJANJE NOVCEM održavanje optimalnog salda gotovine Dva osnovna kriterijuma privređivanja su: Solventnost i Rentabilnost Suficit gotovine iznad neophodnih potreba utiče na smanjenje rentabilnosti, pošto gotovina sama po sebi ne donosi nikakav prinos, iako omogućava preduzeću veći komoditet u izvršavanju dospelih obaveza - solventvosti. S druge strane, deficit gotovine, u odnosu na neophodne potrebe, direktno ugrožava solventnost preduzeća, mada privremeno može da dovede i do povećanja rentabilnosti.

Cirkulisanje gotovine kroz poslovanje preduzeća može se izraziti i meriti pomoću prosečnog vremenskog trajanja jednog obrta koji se naziva gotovinskim ciklusom, odnosno koeficijentom obrta gotovine. Gotovinski ciklus predstavlja broj dana u godini koji protekne od trenutka izdavanja gotovine za nabavku sirovina i materijala do momenta primanja gotovine na ime naplate prihoda od prodaje gotovih proizvoda koji su izrađeni od tih sirovina i materijala. Pri određivanju minimalno potrebnog salda gotovine treba imati u vidu troškove koji nastaju u vezi sa gotovinom.

Troškovi koji nastaju u vezi sa gotovinom: Troškove držanja gotovine čine oportunitetni troškovi koji odgovaraju izgubljenom prinosu koji se mogao ostvariti da je raspoloživa gotovina bila uložena. Troškovi nedostatka gotovine posledica su trenutnih kasa-skonta ili drugih priliva da se sirovine i materijal nabave pod povoljnim uslovima. Troškove transakcija gotovinom čine administrativni i manipulativni troškovi i provizije koji nastaju pribavljanju gotovine i njenom transferu u hartije od vrednosti i depozite, i obrnuto.

Zadatak preduzeća pri upravljanju gotovinom sastoji se u tome da se prosečno trajanje njenog obrta skrati, odnosno da se koefieijent obrta srazmerno poveća. Cilj preduzeća je da smanji saldo i ukupne troškove gotovine, što postize vođenjem odgovarajuće strategije upravljanja gotovinom. Pri vođenju ove strategije polazi se od zahteva: a) da se prolongiraju isplate kratkoročnih obaveza, b) da se poveća efikasnost korišćenja zaliha i c) da se skrati period naplate potraživanja od kupaca.

UPRAVLJANJE ZALIHAMA Zalihe predstavljaju znatan deo ukupnih poslovnih sredstava preduzeća i zato zahtevaju velika novčana ulaganja. Preduzeće mora efikasno da upravlja zalihama vođenjem adekvatne politike i korišćenjem odgovarajućih metoda. Troškovi upravljanja zalihama mogu se podeliti na a) troskove pribavljanja zaliha, b) troskove držanja zaliha i c) troskove nedostatka zaliha.

MERENJE PRIVREDNE AKTIVNOSTI Odnosom rezultata i ulaganja meri se kvaltet ekonomije ili poslovni uspeh. Međutim, iako je neophodno, merenje je u ekonomiji izuzetno komplikovano, upravo zbog uticaja brojnih teško predvidljivih faktora. Da bi se izvršila analiza određenog problema ili fenomena, potrebno je primeniti, odnosno voditi se određenim modelom kako bi analiza dala upotrebljive rezultate. .

Dva instrumenta smatraju se neizostavnim kada je reč o analizi privredne aktivnosti, bilo na nivou privrede (na makro nivou), bilo na nivou preduzeća (na mikro nivou). Reč je o modelu kružnog toga i modelu proizvodnih mogućnosti.

MODEL – DIJAGRAM KRUŽNOG TOKA Privredne aktivnosti vrlo su različite, učesnici brojni, pri tome međusobno povezani odnosima saradnje i konkurentnosti. Za privredne subjekte se može reći da su primarno proizvođači ili potrošači. Tipičan predstavnik proizvođača su preduzeća, dok je tipičan predstavnik potrošača pojedinac, odnosno domaćinstvo. I proizvođači i potrošači imaju funkciju cilja, odnosno veličinu koju nastoje da maksimiraju.

Proizvođači nastoje da maksimiraju profit, efektivnim i efikasnim korišćenjem ograničenih resursa. Potrošači nastoje da maksimiraju korisnost, korišćenjem raspoloživog dohotka. Proizvođači i potrošači su višestruko povezani. Na primer: zaposleni koji koriste svoju radnu snagu javljaju se kao predstavnici proizvođača, ali se na tržištu na kome kupuju proizvode za zadovoljenje svojih potreba javljaju u ulozi potrošača.

Proizvođači su oni privredni akteri koji vrše transformaciju resursa u gotove proizvode i usluge, za potrošače. Proizvođači izvorno ne poseduju resurse. Resurse, koji su potrebni preduzećima kao proizvođačima, poseduju oni akteri koji se nalaze u ulozi potrošača. Ove resurse oni koji ih poseduju stavljaju na raspolaganje preduzećima, svakako uz određenu naknadu, kao cenu ovih resursa. To znači da se na relaciji proizvodjači – potrošači javljaju ne samo robni, već i finansijski tokovi.

Dakle, pojedinci i domaćinstva nude na tržištu faktora proizvodnje osnovne resurse ili faktore proizvodnje, a to su: rad, zemlja i kapital. Ova ponuda ima tražnju na strani preduzeća. Pojedinci i domaćinstva raspolažu određenim dohotkom, koji proističe po osnovu vlasništva nad faktorima proizvodnje, i koji se shodno tome označava kao faktorski dohodak. Dohodak pojedinaca i domaćinstava za preduzeća predstavlja izdatke, odnosno novčane odlive.

Kružni tok privrednih aktivnosti: robni i novčani tokovi

MODEL PROIZVODNIH MOGUCNOSTI Kada razmatramo model proizvodnih mogućnosti , najčešće govorimo o strukturi resursa, kapacitetu proizvodnje i efikasnosti. Osim strukture resursa svakako je značajna i njihova što bolja iskorišćenost. Neiskorišćeni resursi samo nepotrebno blokiraju sredstva angažovana radi njihove kupovine ili iznajmljivanja.

Da bi maksimirala rezultat proizvodnje, odnosno output, preduzeća moraju ostvariti punu zaposlenost kapaciteta. Kapacitet predstavlja proizvodnu moć određenog sredstva za rad ili čitavog preduzeća. Može se iskazati naturalno (brojem jedinica proizvoda ili časovima rada) ili novčano.

Puna zaposlenost kapaciteta podrazumeva iskorišćenost svih resursa, a uključuje prirodnu stopu nezaposlenosti (koja se javlja usled traženja posla i uobičajenih strukturnih privrednih promena). Na nivou privrede, puna zaposlenost obično podrazumeva iskorišćenost od oko 80% kapaciteta. Puna proizvodnja sa 100% kapaciteta predstavlja teorijsku kategoriju. U slučaju kada se puna zaposlenost ne postigne, iskorišćenost resursa je manja.

Ekonomska efikasnost uključuje kapacitet, odnosno podrazumeva maksimalno korišćenje kapaciteta, ali uključuje i: �Alokativnu efikasnost i �Tehničku ili proizvodnu efikasnost. Da bi se privreda jedne zemlje smatrala efikasnom potrebno je da postoje sve tri komponente, koje u ovom slučaju imaju ulogu uslova koje treba ispuniti. Puna zaposlenost je potrebna da bi se postigla ekonomska efikasnost. Međutim, kako je istaknuto puna zaposlenost se teško može ostvariti u praksi.

Alokativna efikasnost odnosi se na alokaciju resursa. Tržište potpune konkurencije omogućava efikasnu alokaciju resursa. Tehnička efikasnost definiše se kao minimiziranje troškova za dati nivo proizvodnje ili maksimiranje obima proizvodnje za dati nivo troškova. Tehnička efikasnost predstavlja značajnu determinantu uspešnosti poslovanja, te i jedan od operativnih ciljeva preduzeća.

Veće korišćenje moderne tehnike i tehnologije doprinosi povećanju obima proizvodnje i proširenju asortimana proizvoda i tu govorimo o ekonomiji obima i ekonomiji širine. Ekonomija obima znači da se povećanjem obima proizvodnje smanjuju prosečni troškovi, jer se ukupni troškovi raspoređuju na veći broj jedinica proizvoda.

Ekonomija širine je smanjenje troškova usled širenja asortimana proizvoda i ispoljava se u nižim ukupnim troškovima proizvodnje. Kada se dve ili više vrsta proizvode u jednom preduzeću, ukupni trošak je manji od zbira troškova proizvodnje tih proizvoda kada bi se svaki od njih proizvodio u posebnom preduzeću (usled korišćenja zajedničke struje, grejanja, plaćanja kirije).

Benjamin Franklin (1706 -1790) INVESTICIJA U ZNANJE PLAĆA NAJBOLJE KAMATE Naučnik, pronalazač, državnik i diplomata. Jedan od osnivača SAD i potpisnik deklaracije nezavisnosti.

HVALA VAM NA PAŽNJI!