DUGORONI IZVORI FINANSIRANJA Preduzee moe pribaviti dugoroni kapital

DUGOROČNI IZVORI FINANSIRANJA

. • Preduzeće može pribaviti dugoročni kapital iz nekoliko izvora: • sopstevinih izvora (samofinansiranje); • bankarskih kredita, • tržišta kapitala, • i putem specifičnog oblika finansiranja kao što je lizing. • Danas se pojam finansiranja često poistovećuje sa pojmom kreditiranja. Međutim, između ova dva pojma postoji jasna razlika. Pojam finansiranja je šira ekonomska kategorija koja se odnosi na aktivnosti i načine obezbeđenja sredstava za finansiranje tokova reprodukcije, koja se mogu obezbediti iz različitih izvora, a ne samo putem kredita.

• Pored toga što finansijski menadžer mora biti dobro upoznat sa svim alternativama finansiranja . dugoročnih projekata, on mora znati koliko je svaki od pojedinačnih izvora dugoročnog finansiranja dostupan preduzeću, kolika je cena kapitala koji se pribavlja iz tih izvora i koliki je rizik takvog finansiranja. • Za američku privredu karakteristicno finansiranje putem tržišta kapitala, je • Evropska privreda je u velikoj meri oslonjena na bankarske kredite. •

samofinansiranje • Pod pojmom samofinansiranja podrazumeva se onaj oblik finansiranja procesa reprodukcije koji se vrši iz vlastitih sredstava preduzeća. • Da bi preduzeće moglo da koristi vlastita sredstva za daljna ulaganja, ono, pre svega, mora biti • rentabilno • i mora ostvariti pozitivan finansijski rezultat.

Polazeći od izvora upotrebe sredstava možemo govoriti o bruto i neto samofinansiranju. . Bruto sredstva za samofinansiranje preduzeća su ona sredstva koja su stvorena u okviru samog preduzeća. U njih spadaju: • neplaćena glavnica dugoročnih obaveza; amortizacija; • dugoročna rezervisanja na teret ukupnog prihoda; • akumulirani neto dobitak; • konverzija dividende u dividendne deonice. Neto sredstva za samofinansiranje se dobijaju tako što se od bruto sredstava oduzme zbir glavnice dugoročnih obaveza i nominalne vrednosti otkupljenih sopstvenih deonica.

• Izvori finansiranja se generalno dele na interne . i eksterne izvore finansiranja. Interni izvori finansiranja su ona sredstva koje preduzeće samo stvara. U interne izvore finansiranja spadaju: • amortizacija; • naplata glavnice iz dugoročnih plasmana; • akumulirani neto dobitak; • efekti revalorizacije koji su nadoknađeni iz ukupnih prihoda.

• Prednost samofinansiranja je u tome što je ono jedan od najjeftinijih oblika finansiranja procesa reprodukcije. Ovaj način finansiranja ne proizvodi troškove u vidu kamata, niti stvara obavezu vraćanja glavnice. • Kada je kod preduzeća prisutan nizak nivo samofinansiranja, poverioci preduzeće smatraju kreditno nesposobnim za pribavljanje tuđih izvora sredstava. • Tako proces samofinansiranja na neki način predstavlja garanciju poveriocima da će preduzeće biti u stanju da na vreme i u punom iznosu odgovori na svoje obaveze. • Takođe, prednost finansiranja se ispoljava u mogućnosti vođenja samostalnije finansijske politike. .

Finansiranje putem kredita • . Krediti za dugoročno finansiranje poslovanja tj. za investicione svrhe spadaju u produktivne kredite. • Krediti za investicione svrhe se odlikuju ulaganjima na dugi rok i kod njih je prisutna odgođena transformacija novac-robanovac, s tim što su za razliku od kratkoročnih kredita ovi krediti namenjeni povećanju proizvodne snage i svih ostalih dugoročnih performansi preduzeća. • Preduzeće se dugoročno može finansirati putem bankarskih kredita sve dok je stopa prinosa od uloženih dugoročnih sredstava veća od za njih ugovorene kamatne stope. • Veliko učešće bankarskih kredita u izvorima dugoročnih sredstava ima za posledicu i visoko učešće otplate kredita u neto gotovini investicije, što predstavlja upozoravajući signal i za preduzeće i za banku.

Dugoročni krediti sa rokom dospelosti preko 5 god. . Dugoročni krediti se odobravaju za dugoročne investicione potrebe. • Najčešće se koriste za finansiranje infrastrukturnih radova, izgradnju fabrika, nabavku investicione opreme ili nabavku mašina. • Davaoc kredita pre nego što odobri ovakav kredit mora biti uveren da će kredit u ugovorenom roku biti vraćen i da će investicija zbog koje se kredit zahteva biti rentabilna i profitabilna.

Osnovne karakteristike dugoročnih kredita su . sledeće: • rok dospelosti im je duži od 5 godina; • otplata se vrši mesečno, kvartalno, polugodišnje i godišnje; • postoji grace period – mirovanje obaveze, po osnovu otplate kredita od momenta davanja kredita u periodu 1 ili 2 godine; • kredit se otplaćuje u anuitetima koji obuhvataju deo kamatne obaveze i glavnicu.

• • Kod dugoročnih kredita nivo kamatnih stopa je uslovljen: opštim nivoom kamata na finansijskom tržištu, obimom i rokom dospelosti kredita i stepenom zaduženosti preduzeća. . Veći iznos kredita povlači nižu kamatu i obratno. Izvor otplate dugoročnih kredita je iz neto dohotka preduzeća koji je i pokazatelj kreditne sposobnosti i novčanog potencijala preduzeća. Takođe, dugoročni krediti su obezbeđeni krediti. Obezbeđeni su najčešće u vidu zaloga na H od V, učešćem sredstava, zalogom na nepokretnu imovinu. Krediti mogu da se osiguraju i kod osiguravajućih kompanija. Obezbeđenje kredita poskupljuje njegovu cenu.

Oblici dugoročnih kredita za privredu Hipotekarni kredit. Na samom početku hipotekarni krediti su se koristili za razvoj poljoprivrede i zanatstva. Veleposednici su stavljali svoje nekretnine ili zemljiste kao zalog • Danas se ovaj način eksternog finansiranja primenjuje u svim privrednim granama kao i u sektoru stanovništva. • Hipotekarni kredit predstavlja dugoročnu vrstu kredita koji se odobrava uz zalog nepokretnih stvari. • Zalog za hipoteku mogu biti nepokretnosti - nekretnine i zemljište poput: stanova, fabrika, hala, poljoprivrednog zemljišta. • U određenim slučajevima, predmet hipoteke mogu biti i pokretne stvari velike vrednosti poput aviona, brodova i sl.

Investicioni krediti se odobravaju za: • Izgradnju i nabavku osnovnih sredstava (izgradnja novih objekata i rekonstrukcija postojećih, nabavku industrijskih prava poput kupovine patenata i licenci, nabavku opreme i sl. ) • Za osnivačka ulaganja koja podrazumevaju troškove realizacije određene investicije: imovinsko pravne troškove, troškove istraživanja, obuke i treninga kadrova, režijske troškove pri izgradnji i sl. • Ulaganja u stalna obrtna sredstva koja podrazumevaju ulaganja u nedovršenu proizvodnju, gotove proizvode i gotovinu. • Finansiranje sanacionog programa koje podrazumeva ulaganje u preduzeće kojim se obezbeđuje nastavak njegovog poslovanja. .

• Kod odobravanja investicionog kredita banka poverioc naročito razmatra kreditnu sposobnost tražioca kredita. • Da bi stekla realni uvid u kreditnu sposobnost zajmotražioca, banka od preduzeća zahteva na uvid: bilans stanja i uspeha, finansijski plan, projekciju budućeg prihoda i procenu mogućnosti vraćanja kredita. • Takođe, preduzeće banci podnosi investicioni elaborat koji sadrži investiciono tehničku dokumentaciju u kojoj se razrađuje tehnološko privredna koncepcija predmeta investicije. . • Elaborat sadrži podatke o vrsti i nameni kredita, načinu njegovog korišćenja i načinu vraćanja kredita, kao i sve ostale podatke za koje banka smatra da su relevantni.

Konzorcijalni kredit predstavlja . dugoročni bankarski posao koji podrazumeva udruživanje više banaka u cilju obezbeđenja novčanih sredstava za finansiranje dugoročnih i velikih investicionih projekata. • Banke pribegavaju osnivanju konzorcijuma u slučaju kada potrebno ulaganje prevazilazi finansijsku mogućnost jedne poslovne banke. • Konzorcijum poslovnih banaka zaključuje ugovor sa tražiocem kredita o odobrenju i vraćanju kredita. • Ovi krediti se odobravaju za izgradnju autoputeva, gasovoda, naftovoda i sl.

• Forfetiranje. Forfeting je vrsta dugoročnog . kreditiranja namenjenog finansiranju izvoza. • Ovaj kredit se realizuje prodajom izvoznog potraživanja preduzeća banci, uz odbitak fiksnog iznosa tj. premije za preuzimanje potraživanja, a na osnovu dokumenata kojim uvoznik garantuje otplatu duga.

Najčešći oblici osiguranja kredita su: . • Garancija ili jemstvo za kratkoročne kredite. Postoji oblik supsidijarnog jemstva i solidarnog jemstva. Kod supsidijarnog jemstva prvo je odgovoran glavni dužnik a potom jemac. Kod solidarnog jemstva, banka ima pravo da proceni kome će se prvo obratiti za naplatu duga - glavnom dužniku ili jemcu. • Prenos u fudicijarnu svojinu predstavlja založno pravo zajmodavca na osnovno sredstvo. • Hipoteka predstavlja založno pravo na nekretninu kojom se obezbeđuju dugoročni krediti. Nakon procene nekretnine, kredit se odobrava obično u iznosu manjem od vrednosti nekretnine. Pravo zaloge na nekretnine se uknjižava u zemljišne knjige ili tapije ukoliko ne postoje zemljišne knjige.

. Da bi se privrednom subjektu odobrio kredit on mora da ispunjava sledeće uslove: • Da je kreditno sposoban • Da namenski troši kredit • Da ispunjava i posebne uslove za pojedine vrste kredita

Da bi preduzeće od poslovne banke dobilo kredit ono pre svega mora biti ocenjeno kao kreditno sposobno. Privredni subjekt se smatra kreditno sposobnim kada: • . Ostvaruje pozitivan finansijski rezultat • Kada nema nepokriven gubitak po završnom računu iz prethodne godine. Ukoliko preduzeće prikaže negativan finansijski rezultat, a u stanju je da ga pokrije na propisani način - smatra se kreditno sposobnim i obrnuto. • Kada ima mogućnost da vrati kredit u roku. Ova mogućnost je u direktnoj vezi sa stepenom likvidnosti obrtnih sredstava preduzeća. • Kada ima uredno finansijsko poslovanje. Smatra se da preduzeće ima uredno finansijsko poslovanje onda kada je ono u stanju da uredno i na vreme izmiruje dospele obaveze, prema banci, državi, dobavljačima i ostalim poslovnim partnerima, a takođe i kada je sposobno da u roku naplaćuje svoja potraživanja. • Kada ažurno vodi svoje knjigovodstveno stanje. • Kada svoju imovinu i obaveze iskazuje po stvarnoj vrednosti u skladu sa važećim propisima.

Zahtev za kredit treba da sadrži: . • svrhu ili namenu kredita, • visinu iznosa kredita. • uslove korišćenja kredita koji se odnose na dinamiku korišćenja, visinu kamatne stope, rok vraćanja, način otplate i sl. • instrumente obezbeđenja vraćanja kredita

• Tržište kapitala predstavlja eksterni izvor dugoročnog finansiranja preduzeća. • Na primarnom tržištu kapitala vrši se primarna emisija akcija i obveznica preduzeća putem koje se formira akcijski ili dugovni kapital koji služi za finansiranje dugoročnog rasta preduzeća. • Ukoliko se emisijom ostvari viša prodajna cena deonice u odnosu na njenu nominalnu vrednost, tada ta razlika predstavlja emisioni dobitak koji takođe predstavlja eksterni izvor finansiranja preduzeća. . • Takođe, ukoliko se dividende konvertuju u dividendne deonice, tada se u preduzeću povećava akcijski kapital. a samim tim se povećava i izvor finansiranja. • Takođe i prodaja dugoročnih obveznica iznad njihove nominalne vrednosti predstavlja izvor eksternog samofinansiranja.

• Organizovana berza Ukoliko preduzeće želi da na organizovanoj berzi uvrsti svoje akcije na listu trgovanja, ono mora predati prijavu i ispuniti određene kriterijume koje određuje berza a u svrhu efikasnog trgovanja. . • Vanberzansko tržište Za razliku od zgrada tj. fizičkih prostora u kojima se odvija trgovina na organizovanim berzama, trgovina na vanberzanskim tržištima se ostvaruje putem sofisticirane komunikacione mreže koja se zove „Automatski sistem kotacija Nacionalnog udruženja trgovaca vrednosnim papirima“ ( engl. National Association of Securities Dealers Automated Quotation System – NASDAQ).

. Hod V tržišta kapitala se dele na tri kategorije: • Obveznice; • Akcije; • Hipoteke

Državne obveznice. . • Budući da državne obveznice imaju vrlo male kamatne stope jer nemaju rizik neplaćanja, ulagači ponekad na ovim obveznicama zarađuju manje od trenutne stope inflacije. • Postoje takozvane Inflacijski indeksirane državne obveznice: Ove obveznice indeksirane za stopu inflacije imaju kamatnu stopu koja se ne menja tokom života obveznice. Međutim, iznos glavnice koji se koristi za proračun plaćanja kamate se menja zavisno od indeksa potrošačkih cena. Po dospeću, obveznice se otkupljuju po ceni višoj od njihove glavnice prilagođene inflaciji ili od paritetnog iznosa izvornog izdanja.

Municipalne obveznice. Municipalnim obveznicama se nazivaju one obveznice koje izdaju lokalne i pokrajinske vlasti. Ove obveznice su izuzete od oporezivanja na dohodak, što im je i najveća prednost. Postoje dve vrste municipalnih obveznica: opšte obveznice i prihodne obveznice: • Opšte obveznice nemaju osiguranje, niti je neki određeni izvor prihoda namenjen za njihovu otplatu. Namesto ovih faktora, za investitore je presudno poverenje u bonitet njihovog izdavaoca. • Prihodne obveznice, suprotno od opštih, podupire novčani tok određenog projekta za čiju svrhu finansiranja su i emitovane. Na primer, ukoliko su izdate da bi se finansirala izgradnja mosta, sredstva od naplaćivanja mostarine se nude kao garancija otplate. Prihodne obveznice se izdaju mnogo češće od opštih obveznica. . • Municipalne obveznice nisu izuzete od rizika neplaćanja. Za razliku od federalnih vlasti, lokalne vlasti nemaju pravo da štampaju novac.

• Korporacijske obveznice. . • Velike korporacije izdaju obveznice u svrhu finansiranja dugoročnog rasta. Obveznički ugovor je ugovor koji razjašnjava prava i povlastice koje pripadaju kreditoru, i obaveze koje je preuzeo dužnik. • Budući da se rizik neplaćanja kod ovih Hod. V procenjuje u skladu sa zdravljem preduzeća, njihov stepen rizika ume značajno da varira od izdanja do izdanja. • Tako se i kamatna stopa na korporacijske obveznice menja u skladu sa trenutnim stepenom rizika vezanim za poslovne performanse preduzeća. • Obveznice sa višim rejtingom imaju niže kamatne stope, od većine rizičnih obveznica obeleženih kao BBB. Kamatna stopa na obveznicu u principu zavisi od svojstava i karakteristika obveznice.

Postoje četiri vrste ograničavajućih odredbi vezanih za obveznicki ugovor: . • Odredbe za obeshrabrivanje nepoželjnog ponašanja. Neke od ovih klauzula preciziraju da se sredstva mogu koristiti isključivo namenski, recimo za kupovinu opreme ili robe. Ostale ograničavajuće odredbe ograničavaju zajmoprimaoca u uključivanje određenih rizičnih poduhvata, na primer od poduhvata kupovine drugih preduzeća. • Klauzule za ohrabrivanje poželjnog ponašanja. Klauzula ovog tipa se može odnositi na podsticanje preduzeća da svoju neto imovinu održava na visokom nivou tako što se u njoj strogo precizira koji je to minimum neto imovine koji preduzeće mora posedovati. • Klauzule za održavanje vrednosti kolaterala. • Klauzule za pribavljanje informacija. Zahteva se periodično iznošenje informacije o aktivnostima u obliku tromesečnih računovodstvenih izveštaja bilansa stanja i uspeha Ograničavajuće odredbe se formalno uključuju u obveznički ugovor. • Što su ograničavajuće odredbe obveznice veće, kamatna stopa koju će preduzeće plaćati na ime izdate obveznice će biti manja, jer će i rizik obveznice zahvaljujući ograničavajućim odredbama biti manji.

Vrste korporativnih obveznica • Osigurane obveznice su one sa pridruženim kolateralom. . • Neosigurane obveznice: Od neosiguranih obveznica postoje Zadužnice (debentures) koje predstavljaju dugoročne neosigurane obveznice kojima je garant opšti bonitet preduzeća. Pridružen ugovor zadužnica, uglavnom nabraja uslove obveznice i odgovornost menadžmenta. Ovaj ugovor se naziva ugovor o zadužnici. Zadužnice imaju niži prioritet isplate od osiguranih obveznica ako preduzeće dođe u situaciju da ne ispunjava obaveze. • Obveznice sa promenljivom kamatnom stopom, predstavljaju finansijsku inovaciju koju je nastala usled velike oscilacije kamatnih stopa tokom 1980 -ih i 1990 -ih godina. Kamatna stopa na obveznice je povezana sa drugim kamatnim stopama na finansijskom tržištu, kao što je stopa na rizične zapise i prilagođava se periodično. • Spekulativne obveznice: su obveznice korporacija sa niskim

Obične akcije • Postoje različiti razredi običnih akcija poput akcija tipa A, tipa B i td, međutim ovi tipovi nisu standardizovani na nivou preduzeća. Razlike među tipovima uglavnom uključuju razlike u distribuciji dividendi ili glasačka prava. . Preferencijalne akcije su oblik osnovnog kapitala u pravnom i poreskom smislu, ali one se razlikuju od običnih akcija u nekoliko bitnih obeležja. Kao prvo, preferencijalni akcionari primaju fiksnu dividendu koja se nikad ne menja, što veoma liči na obveznicu. Drugo, zbog fiksne dividende, cena povlašćenih akcija je relativno stabilna. Treće, povlašćeni akcionari uglavnom ne glasaju, osim u slučaju kada preduzeće nije isplatilo obećanu dividendu. Četvrto, povlašćeni akcionari imaju preče pravo na sredstva preduzeća od običnih akcionara, ali je ovo pravo u redosledu prioriteta namirivanja obaveza preduzeća i dalje iza prava drugih poverioca, poput vlasnika obveznica.

• Kada se preduzeća odluče da prikupe sredstva . na tržištu kapitala ona angažuju investicionu banku da im pomogne pri izdavanju i naknadnoj prodaji emitovanih Hod. V. • Upravo ove institucije pomažu korporacijama da prikupe potrebna sredstva za finansiranje svog budućeg rasta, ali ovo je samo jedna od mnogobrojnih sofisticiranih usluga koje ove institucije pružaju svojim klijentima.

• Investicione banke pomažu pri inicijalnoj prodaji . Hod. V na primarnom tržištu, dok brokeri i dileri pomažu pri trgovanju sa Hod. V na sekundarnim tržištima od kojih su neka organizovana kao berze. • Takođe, ono što investicione bankare razlikuje od brokera i dilera je činjenica da one svoj prihod obično zarađuju od naknada naplaćenih klijentima, a ne od provizija na trgovinu Hod. V. • Ove naknade se obično određuju kao fiksni procenat iznosa pojedinog posla.

Upis izdanja se može realizovati po nekoliko različitih scenaria: • . Potpuni upis izdanja je ono izdanje kod kog su sve Hod. V rezervisane pre datuma izdanja. • Nepotpuni upis izdanja. • Neočekivano velika traznja za izdanjem, što znači da postoji više ponuda otkupa nego što je ponuđenih Hod. V. • Ukoliko dođe do neočekivano velike tražnje, investiciona banka može izgubiti svog klijenta, jer to znači da investiciona banka nije dobro procenila potencijal preduzeća pa samim tim i potencijalnu tražnju za njegovim Hod. V. Zahvaljujući takvoj omašci preduzeće se dovodi u situaciju da svoje Hod. V proda po manjoj ceni od cene koje mu je tržište bilo spremno da plati. • Takođe, situacija je ozbiljna i ukoliko dođe do nepotpunog upisa izdanja, jer će tada, da bi prodala Hod. V, investiciona banka možda doći u situaciju da ih prodaje po manjoj ceni od one po kojoj je obecala preduzeću. Ovaj ogromni rizik koji preuzimaju investicioni bankari, objašnjava zašto se upravo u ovim institucijama nalaze najstručniji i najbolje plaćeni pojedinci, od kojih mnogi zarađuju milionske iznose.

Neobavezujući upis ili komisija. . • Upis prema načelu najvećeg truda je alternativa pravom upisu izdanja Hod. V. • Ovakav ugovor se naziva još neobavezujući upis ili komisija, odnosno prodaja u skladu sa ugovorom o prodaji po postignutim cenama. • U sklopu ovakvih ugovora investicione banke prodaju Hod. V uz proviziju, bez garantovanja cene koju će preduzeće postići za svoje Hod. V.

Privatni plasman. Privatni plasman je još jedan od mogućih načina prodaje Hod. V. • Hod. V se prodaju ograničenom broju ulagača, a ne celokupnoj javnosti. • Prednost ovakvog plasmana Hod. V je u tome što ga nije potrebno registrovati kod komisije za Hod. V, ukoliko su određene zakonske odredbe zadovoljene. • Kupci ovakvih plasmana moraju biti veliki da bi mogli da od jednom kupe velike iznose Hod. V. • Ovakvi kupci su obično institucionalni investitori poput osiguravajućih društava investicionih i penzionih fondova. Privatni plasmani su uobičajeniji kod prodaje obveznica nego kod prodaje akcija. .

LIZING. • Ono što je najkarakterističnije za lizing kao izvor finansiranja je činjenica da lizing ne zahteva angažovanje sopstevenog ili tuđeg kapitala. • Lizing se izvorno definiše kao davanje u zakup pokretnih i nepokretnih dobara. • Drugim rečima, umesto da kupe novu opremu sopstvenim sredstvima ili putem kredita, preduzeća se obraćaju lizing društvu, od kog iznajmljuju opremu na određeno vreme, uz odgovarajuće uslove i određenu naknadu

U aktivnosti lizinga su najšešće uključena tri poslovna partenera: . • primaoc tj. korisnik investicione opreme; • isporučioc tj. proizvođač opreme; • i lizing društvo. U evropskim zemljama preovlađuje trostrani odnos, mada su mogući i dvostrani odnosi tj. direktni lizing gde se u posao lizinga uključuju primalac i isporučilac robe, bez posrednika.

• Preduzeća koriste lizing pre svega zato što nisu . u stanju da sama kupe neohodna investiciona dobra, ili zato što smatraju da raspoloživa finansijska sredstva mogu bolje uposliti u nekoj drugoj sferi poslovanja. • Zahvaljujući mogućnosti lizinga, preduzeća su u stanju da sačuvaju sopstveni kapital a da istovremeno doprinose poboljšanju sopstvene dugoročne likvidnosti, budući da se lizing plaća zakupninom koja potiče iz tekućih prihoda preduzeća.

Po isteku ugovora o lizingu korisnik može da . odabere da: • Produži ugovor o lizingu ali uz sniženu cenu naknade • Da korišćenu opremu vrati • Da opremu otkupi ali po znatno manjoj ceni od one koju je oprema imala u momentu zaključenja posla.

Najkarakterističniji lizing poslovi su: . • Kapitalni lizing – on predviđa i prenos vlasništva nad korišćenim dobrom nakon isteka ugovora • Obnavljajući lizing – podrazumeva zamenu korišćene opreme po isteku ugovora, obično savremenijom opremom. • Operativni lizing – kod ove vrste lizinga rok trajanja ugovora je obično kraći od amortizacionog veka investicione opreme. • Lizing prodaja uz povraćaj – kod ove vrste lizinga investiciono dobro je uglavnom dugoročno prodato s tim da ga prodavac uzima natrag od kupca na osnovu ugovora o lizingu. (Empire State Building, je prodata na ovaj način na period od 114 godina. • Lizing nepokretnih dobara (objekata i opreme veće finansijske vrednosti) ugovara se na duži period obično 15 do 20 godina. Kod lizinga nepokretnih dobara korisnik je dužan da održava opremu i zgrade.