Doc dr Vesna Nemec Umesto naziva funkcionalne igre

Doc. dr Vesna Nemec

� Umesto naziva "funkcionalne igre" može se upotrebiti i izraz "funkcionalne igračke", jer se sam ovaj pojam odnosi na igračke, na igru kao sadržinu (ovaj naziv dala je Sarlota Biler). � Funkcionalna igra najjače je izražena u prvoj godini života i nastavlja se, sa znacima slabljenja, do treće godine. � U tom razdoblju dete najradije prihvata igračke koje zadovoljavaju njegove funkcionalne sposobnosti omogućujući njihovo usavršavanje. � Dete će ostaviti (igračku) koja se krece da bi se npr. dokopalo neke obične kutije.

� Prema kretanju tela dece u igre ubrajamo: pokretanje nogu, ruku i glave; pokušaj da se glava podigne; pridizanje, okretanje, puzanje napred i nazad pipanje, hvatanje; sedenje, ustajanje, stajanje na prstima, hodanje s pridržavanjem, klizanje; držanje, nošenje i bacanje igračaka, presipanje peska, vode; šaranje olovkom; gužvanje papira, listanje knjige; vučenje igračaka na kanapu; klackanje, ljuljanje itd. � U predškolskom uzrastu, naročito u njegovom prvom delu, dete više voli da se igra samo, ali oseća potrebu da ima oko sebe drugu decu ili odrasle koje će podražavati.

� lmaginarne igre počinju u drugoj godini i razvijaju se sve do pete godine života kada prelaze u stvaralačke igre. � Imaginacija, sposobnost da se na osnovu prostog iskustvaraju nove predstave koje omogućuju planiranje budućih akcija. � Dete svojom maštom dočarava načine odnosa i života oko sebe. Kašiku ili kišobran ono "doživljava" kao lutku, a stolicu kao konja ili voz. Ono "hrani" razne predmete jer su za njega oni živi. � U ovom periodu preporučljivo je pružiti deci što veći izbor igračaka. Ona su sklona da "prisvajaju" sve do čega dođu. � Na poslednjem i najvišem stepenu imaginarnih igara, stvari dobijaju uglavnom svoju pravu ulogu. � Imaginaran postaje odnos među ljudima. Tada dete dobija svoju ulogu: jedno je ''tata", drugo "mama", treće “čika doktor", "poštar" itd. � U ovom uzrastu deca veoma rano prihvataju dramatizacije pojedinih događaja a, kasnije, i kraćih priča.

� Biranje određenih materijala za igru predstavlja početak stvaralačkih igara. � U takve igre ubrajamo igre s peskom, ilovačom, plastelinom, kredom i svim onim od čega se mogu napraviti šare. . . Ako dete tog uzrasta zapitate šta radi, ono najčešće odgovara da pravi kolače (od blata), kuću (od peska), crta konje itd. U stvaralačkoj igri dete ispoljava svoje sposobnosti za određen način izražavanja. Moguće je uočiti obdarenost deteta za oblikovanje određenih formi (crtanje, gradnja, slaganje, oblikovanje materijala itd. ). � � �

�U stvaralačkim igrama često mogu da se zapaze saradnja dece i izražena prijateljstva. � Dobro je da se deca igraju igračkama koje su sama napravila. Uloga odraslih u tome je veoma značajna. � Pomagati detetu u pravljenju igračke, veoma je osetljivo pitanje � Podela Igara prema tome koliko dece se igra i kakav je međusobni odnos , novijeg je datuma. Po ovoj podeli, one se dele na igre u kojima se dete igra samo, grupne igre i timske igre.

� Uloga sudije. U početku čitava grupa sudi. � Uloga odraslih u organizovanju i održavanju igre. Ostavljena sama sebi, deca provode mnogo vremena u "nadmudrivanju", često i u prepirci. � Pravednost je jedna od veoma značajnih osobina vaspitača koji donosi odluku o igri. � Zatim dolazi do formiranja više grupa u kojima se zadržava nadigravanje u svoje ime. Takva su najčešća nadigravanja u elementarnim igrama.

U stvaralačkim igrama formiranje grupe je očigledno, mada se njen sastav često menja. � Kada deca počnu da osećaju potrebu da u svojoj igri sačuvaju grupu kao celinu, grupa je formirana. � Formiranje grupe često je praćeno i podelom po polovima. Devojčice i dečaci povremeno se igraju potpuno odvojeno. � Dobro je povremeno organizovati igre u kojima bi se uloge dečaka i devojčica dopunjavale. Time bi se ublažio "otpor" prema drugom polu. � U grupama počinju igre u kojima sve manje improvizacije. � Prihvatanje pravila igre je sve snažnije izraženo. �

**Kada grupa dece počinje da sarađuje u igri sa zajedničkim ciljem, kada svaki igrač u grupi ima odgovarajući zadatak, kada se veze igrača u grupi osećaju snažno i kada igrači u igri zavise jedan od drugog, prihvatajući tu zavisnost kao potrebu, kada svesno nastoje da sarađuju u igri, onda grupu nazivamo timom. � Broj igrača, kao i ostala pravila u timskim igrama, najčešće su određeni. � Prisutnost sudije: usmerava igrače u njihovom delovanju pomažući onima koji ih se pridržavaju i osujećujući na određen način one koji pokušaju da ih zanemare. �

� Mogućnost vaspitnog delovanja u timskim igrama je mnogostruka � Jedna od podela igara, koja je ponikla iz naše prakse, jeste ona koja igre deli na elementarne, sportske I terenske (NIŠEVIĆ) � Podela novijeg datuma je u odnosu na uzrast: predškolski, mlađi školski, stariji školski, srednjoškolski uzrast i igre za odrasle. (Nemec) � Sve podele igara su dobre ako nisu formalistilčke, ako omogućavaju zadovoljenje potrebe iz koje su nastale.

Prva timska nadigravanja deca najčešće doživljavanju u štafetnim igrama. � One imaju za cilj da svaki učesnik izvrši određeni zadatak u što kraćem vremenskom periodu I preda ga sledećem učesniku sve do poslednjeg, u cilju pobede određene grupe. � Obavezno pre početka igre objasniti šta je dozvoljeno pravilima a šta ne. � U želji da što više doprinese svome timu dete je sklono da poneka zanemari neko pravilo u igri. � U slučaju da neko ne poštuje pravila, pobednik se određuje samo među onima koji ih se pridržavaju. � Poseban uticaj ovih igara je na decu koja se teže uključuju u igru i nisu sklona da u igri daju sve od sebe. � U štafetnim igrama emocije dostižu najčešće veoma visok nivo. ( neka nekontrolisana I nepoželjna ponašanja). �

� Značajan put ka ispoljavanjima dečije socijalnosti. � Ne treba previše isticati rezultat I pobednike. � Štafetne igre su veoma dinamične. � Mogućnost maksimalnog ispoljavanja brzine, spretnosti I okretnosti, ponekad I snage. � Većina štafeta su podesne za igranje u mešovitim grupama. � U višim razredima strogo voditi računa o ravnopravnom sastavu takmičarskih grupa. � Primena štafeta.

� Poželjno je u štafetnim igrama primenjivati prirodne oblike � Pri ponavljanju igre dobro je uvek dodati neku novinu (varijantu) kako bi se razbila monotonija a ujedno se stiče utisak da je igra uvek nova. � Objašnjenja za igru treba da su što kraća I jasnija, kako bi deca razvijala funkscionalno razmišljanje. � Ako je veća grupa učenika može u igri učestvovati veći broj ekipa, � Štafetne igre se mogu igrati u svim prirodnim uslovima, � Štafetama se mogu ostvariti najraznovrsniji pedagoški uticaji od poboljšanja socijalnih stavova do promena u ponašanju u specifičnim situacijama. � Posebno značenje ima pravednost sudije u donošenju odluka o pobedniku. � Nemarnost može imati veoma štetne posledice.

� Hvatalice predstavljaju igre koje služe za prenošenje sopstvene uloge u igri na drugog učesnika. � One se najčešće primenjuju na početku vežbanja i imaju za cilj pripremanje organizma, zagrevanje za dalje vežbanje, � Poseban vid zagrevanja hvatalicama je emocionalno uzbuđenje koje ima veoma značajan uticaj na uspešnost vežbanja. � Hvatalice mogu da se organizuju bez rekvizita, sa njima i na spravama. � Isto tako mogu dobiti oblik vežbi spretnosti, vežbanja brzog i adekvatnog reagovanja na vizuelni nadražaj kao i vežbanje sa težinskim opterećenjem. � One mogu da se izvode u svim prirodnim uslovima. � Hvatalica se može igrati dvoje ili više dece. � U slučaju velikog broja dece, preporučljivo je rasporediti ih u više manjih grupa.

� Objašnjenja za ovakve igre su najčešće veoma kratka. Način igranja deca usvajaju u toku igre. � Nastavnik treba da bude strpljiv, ako igra u prvom pokušaju ne uspe u potpunosti. � Dobro je ograničiti prostor na kome se igra, a zatim ga postepeno povećavati. U istom smislu, na početku se određuje jedan igrač koji juri (hvata), a kasnije dva i više. � U slučajevima igranja sa težinskim opterećenjem, takođe je potrebno ograničiti prostor za igru. � Poželjno je da i nastavnik što ćešće učestvuje u igrama. � Hvatalice mogu izvanredno poslužiti i u treningu sportista kao i u cilju rekreacije.

� Važno je ko se i kako igra s detetom i na koji način se organizuje igra. � Poznavanje psihofizičkog razvoja deteta kao i dečije psihologije u organizovanju igre � Neophodno je da sa najmlađim vežbaju profesionalni, u stručnom pogledu visoko obrazovani vaspitači. � Mnogobrojne "asocijalne" pojave normalne su na određenom stepenu detetovog razvoja.

� Uloga nastavnika telesnog vežbanja u suzbijanju određenih oblika primitivnog ponašanja. � Nošeno zanosom igre, zaokupljeno strašću nadigravanja dete - otkriva svoju pravu ličnost. � Poremećeno ponašanje mogu uočiti sva lica koja češće borave pored deteta.

� Otpor deteta nastaje kao posledica osujećenja koje je dete doživelo kao meru preduzetu protiv njegovog ponašanja koja se ponovila više puta. � Otpor u igri izražen gestikulacijom i grimasama nikako nije demonstracija protiv vaspitača. Ili reakcija “Nisam vas čuo”. � Vaspitač ne sme da gubi strpljenje i preduzima određene kaznene mere - kontra efekat. � Otpor se može izbeći dobrim vaspitnim vođenjem.

� Nedisciplinovanost (nevaspitanost, nepriznavanje autoriteta) je najzapaženija i najuočljivija među poremećenim ponašnjem dece, jer ona ometa rad vaspitača. � Posledica je više faktora (vaspitne sredine, ličnosti samog deteta i nekih drugih); � Njenom razvoju doprinose i nepodobni, suviše pretenciozni, popustljivi, kolebljivi vaspitači. � nemirna, nestalna, eksplozivna i preterano živahna deca

� Odsustvo osecanja za zajednicu � Prinudna samoća može da izazove akolektivno ponašnje. � Vaspitač može detetu poveriti da se brine o redu u grupi. � Razgovor sa detetom ako napravi prestup. � Ako su starija i inteligentnija, takva deca najčešće nalaze prividno sličnu kompenzaciju. � Razlika između nedisciplinovanog i nestašnog (“živog”) deteta.

Agresivnost je jedna od urođenih osobina čoveka. � Vaspitanjem se oplemenjuju i dobijaju oblike ponašnja kao što su borbenost, hrabrost i odlučnost. � Ako ostane u uslovima nepovoljnih uticaja, agresivnost se ispoljava raznim oblicima simptomatičnog ponašnja, kao i stupnjevima njegovog ispoljavanja. � � Ona je obično oblik ispoljavanja u sredinama s malim kulturnim zahtevima. *Samooštećivanje (automutilacija) jedan je od oblika ispoljavanja agresivnosti. � Oblici ispoljavanja agresivnosti : tužakanje, crtanje skaradnih crteža, šatrovački govor, nemaran odnos prema sopstvenoj imovini, prkos, neposlušnost, glasan govor, vikanje, podilaženje. � - U prevaspitavanju bolje je ne reagovati nego reagovati brzopleto i neadekvatno.

� Prevaspitanje kao i vaspitanje, ne možemo smatrati delovanjem direktno na poremećeno ponašanje, nego na uslove koji su ga izazvali. � Dužnost vaspitača ostaje da sagleda te uslove i pokuša da ih, barem delimično, izmeni. � Među ispoljavanjima pedagoški zanemarene dece razlikujemo: � loše običaje u obavljanju lične higijene, � držanju tela, ishrani, odmoru � loše radne navike (lenjost, sporost, opuštenost, komotnost, otpor prema radnom naporu, površnost, nemarnost, , vanjska grubost, � prikrivanje emocija, zatvorenost, nepristupačnost, nepoverljivost), � loše navike u društvenim odnosima (neučtivost, podsmevanje, ruganje, nedostatak uzdržljivosti, odbrusivanje, česti gnev, bezobzirnost, egoizam, zavist, pohlepa…).

�U prevaspitavanju (kao i vaspitanju) ne sme u svemu, u svim uticajima, da bude zastupljeno frontalno delovanje. � Svako dete je poseban slučaj. � Posebnost se ogleda u mnogim pojedinostima: � u načinu obraćanja detetu, vrsti zahteva koji se postavlja detetu, � rezultatima koji se očekuju, � pomoći koja mu se pruža, � načinu na koji se ono podstrekava, ocenjuje, prekorava, pohvaljuje.

� � Organizujući igru, vodeći je, sudeći ili učestvujući, pomažući savetom, upućivanjem, vaspitač vrši uticaj na decu, njihovo ponašnje, motivaciju itd. Vaspitačeva emocionalna stabilnost ili nestabilnost u velikoj meri odslikava i u ponašanju dece. Uticaj je značajniji kada se radi o maloj deci, naročito onoj u predškolskom uzrastu. Deca su sklona da u značajnoj meri, gotovo u svemu, oponašaju svoje vaspitače. � Uredan vaspitač (na ulici, kao i na poslu) ima više samopoštovanja koje može očekivati od svojih vaspitanika. � Vaspitačev način izražavanja, boja glasa i njegov tonalitet � Smeh - kao jedan od načina izražavanja naklonosti, prijateljstva i sklonosti saradnji. � Pedagoški klimat.

� Vaspitač koji često ističe dobre osobine svojih učenika, � otkriva i ukazuje na njihove mogućnosti, � vidi uvek bolje i lepše sutra - više imponuje deci od vaspitača koji, uglavnom, naglašava loše osobine i sve vidi, najčešće, u tamnim tonovima. � Staro pedagoško pravilo jeste da deca daju onoliko koliko se od njih očekuje � Deca cene strogog nastavnika, onog koji je strog i prema samom sebi, svojim postupcima i stavovima. � Posmatranje, ocenjivanje i, u izvesnom smislu, proveravanje i kontrolisanje nastavnika veoma je snažno izraženo među decom (stalno je prisutno).

� Najčešću omašku vaspitači čine time što decu uče najčešće igrama kojima su njih učili. � Vaspitanje je “rat” koji se najlakše dobija umešnošću i dobrim poznavanjem “protivnika”. � Zato jednom naučenom, stečenom, uvek treba dodavati nešto novo i menjati ne samo druge, nego i sebe. � Dobar vaspitač ima više Iica, ali samo JEDNO srce. To je srce dobrog čoveka.

� Indentifikacija deteta sa nastavnikom česta je i dobro poznata i nekad obostrana. � (posvećivanje pažnje samo istoj, naprednoj grupi) � Kod manje spretne dece raspodela uloga na njihove mogućnosti. To najčešće podstiče dete na nove napore koji se odražavaju i na njihove sposobnosti. - Kao što ne postoji opšta spretnost (ona je uvek specifična, najčešće u onim aktivnostima u kojima je dete imalo prilike da proveri svoje mogućnosti), tako ne postoji ni opšta nespretnost (ona je najčešće u aktivnostima u kojima dete nije imalo prilike da ogleda svoje sposobnosti, koje nije vežbalo).

� Nespretno dete, na početku prvog ili petog razreda osnovne škole, ne mora takvo i da ostane. � Način organizovanja vežbanja kada je u grupi nespretno dete (deca). � Uloga igre � Nespretnost dece vaspitač mora razlikovati i svrstati prema uzrocima njihovog nastojanja, a ne prema načinu ispoljavanja. � Uzroci su najčešće veoma različite prirode. � Najpogodnije igre kod nespretne dece.

� Uplašeno, stidljivo dete � Osloboditi dete straha nije jednostavno, a najmanje se uspeh postiže sa primenom prinude. � Detetu treba omogućiti da postepeno stekne sigurnost. � Prisustvo bojažljivog deteta među najspretnijima može još više povećati njegovu uplašenost. � Može se desiti da dete ne želi da prihvati igru.

� Gojaznost može da bude jedan od uzroka nespretnosti deteta. � Dete može da postane nespretno i usled nedostatka drugova ili prostora za igru. Takva deca se često preterano nameću otimajući se za pojedine uloge, ponekad i precenjujući svoje mogućnosti. Njihovo mesto nije ni u grupi najspretnijih, ali ni u grupi nespretnih. Detetu s takvim nedostacima treba posvetiti posebnu pažnju. Posebno ga treba zaštititi od situacija u kojima se timovi za igru određuju prema spretnosti dece. Kako takvo dete prilagoditi grupi? � � �

� Deca sa određenim deformitetima najčešće su spretna i okretna u određenim vrstama telesnog vežbanja, � Izbegavanje situacija u kojima se naročito ističe dečija nespretnost. Dobro je primenjivati igre u kojima će doći do izražaja njegova spretnost. Od takvih igara treba postepeno preći na teže igre. Ako nastavnik učestvuje u igri, on u svom timu bira manje spretnu i okretnu decu. Sva deca ne moraju da budu podjednako spretna i okretna i ne na isti način. Nespretnoj i neokretnoj deci treba posvetiti više pažnje, više im pomagati, više ih čuvati. � � �

� Ne treba se zadovoljavati slepom disciplinom, koju vaspitač svojim autoritetom može da nametne. � Iako su mogućnosti za razvijanje svesne discipline u ovom uzrastu veoma male, ipak se sistematskim radom može mnogo toga postići. � Vežbanje utiče na razvijanje sposobnosti orijentacije u prostoru. Iz iskustva stečenog, kroz praksu, poznato je da deci takav rad pričinjava zadovoljstvo. � Decu treba, pre svega, naučiti da se na zahtev profesora ( vaspitača) umire i obrate pažnju na ono što želi da im kaže. � Pri tome ih treba učiti da stanu u "organizovanu grupu”- slobodna formacija,

� Formacija krug, vrsat, kolona. � Formiranje tri ili četiri kolone možemo se poslužiti određivanjem "vođa“, parova � Za podele po grupama (kolonama) mogu se koristiti pomoćna sredstva � Strojeve vežbe - prvaci � Organizovano kretanje � Pomoćna sredstva

� Ne ocenjujemo nikada dečiju nespretnost. � Treba uložiti mnogo truda da se u svakom detetu pronađe nešto dobro, neke izrazene pozitivne osobine, neku makar i manje cenjenu sposobnost. � Ocenjujući određene sposobnosti deteta, vaspitač ocenjuje i svoj rad, svoju umešnost. � Dete (ako je zdravo) ne može da bude toliko nespretno I da se sa više pažnje i rada ne može od njega "istesati" barem prosečno spretno I okretno dete. � Ako se uobičajenim metodama ne postignu zadovoljavajući rezultati, pronalazimo nove. � Ako je dete odličan đak a ima lošu ocenu iz fizičkog? � Lošom ocenom spretnosti deteta najčešće se prouzrokuje odbojnost prema telesnom vežbanju