Danilo Ki Romansijer esejista i prevodilac Danilo Ki

Danilo Kiš

Romansijer, esejista i prevodilac, Danilo Kiš, jedan od najprevodjenijih srpskih pisaca, umro je pre 22 godine, u Parizu, gradu u kome je sa prekidima živeo od 1959. Godine, a po svojoj želji sahranjen je u Beogradu, po pravoslavnom obredu. Sa njime se ugasila i jedina realna nada, da bi, osim Ive Andrića, još neki srpski književnik mogao da dobije Nobelovu nagradu za književnost u XX veku. Borislav Pekić je tih dana zapisao: „U poslednjim, za žive vidljivim, časovima verni je prijatelj upitao Danila boli li ga šta. 'Da', rekao je. 'Šta? ', upitao je prijatelj. 'Život', odgovorio je Danilo. “

jenih d o r njige k e n atič O Sl. 1 rigin m da iz o v z al i

1935, 22. februara u Subotici je rodjen Danilo Kiš, od oca Eduarda Kiša (do njegove trinaeste godine Eduard Kohn), mađarskog Jevrejina i majke Milice (rođene Dragićević), Crnogorke - kao njihovo drugo dete. On piše: „U tom su se gradu [Subotici], dakle, zbile dve krucijalne činjenice moga života što ih je udesio Bog ili Slučaj: tu su se susreli moj otac Eduard Kiš, viši inspektor državnih železnica i pisac Jugoslovenskog reda vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i avionskog saobraćaja, i moja majka Milica Dragićević, crnogorska lepotica, prvi put daleko od svog rodnog Cetinja, u poseti kod svoje sestre. Susret redak, možda jedinstven u ono vreme. “ SL. 2 Venčana fotografija Danilovih roditelja

1937. Porodica Kiš seli se iz Subotice u Novi Sad. Prve čulne impresije njegovog detinjstva potiču iz Novog Sada: „mirisi, ukusi, boje. Miris kestenovog cveta, ruže u vazi, kamilice, očeve cigarete, kolonjske vode na vratu moje majke, čiste krevetnine, mokraće, mušeme na stolu, kafe, sapuna, začina, kožne trake na očevom šeširu, sedišta fijakera, železničke stanice, apoteke, praznog kupea prve klase, remena za podizanje prozora u vagonu, kožnog kofera. “ Dve godine kasnije, Danilo biva kršten u Uspenskoj crkvi po pravoslavnom obredu, u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj. 1941. Počinje rat, a Danilo je u Novom Sadu, školske 1940/41 godine počeo da pohadja srpsku osnovnu školu. 27. marta 1941. mahao je jugoslovenskom zastavicom i skandirao sa razredom „Bolje rat nego pakt“, a da „tu zagonetnu rečenicu sa asonantnom rimom čije značenje, dakako, nisam shvatao. “ SL. 3 Da n ilo Kiš, S ubotica, Vrbica 1 937. SL 4. Sa sestrom Danicom

1942. Januar: novosadski „hladni dani“, ubijene su stotine vojvodjanskih Srba i Jevreja. Porodica Kiš je u Bemovoj 21. Madjarski vojnici tada odvode i Eduarda Kiša, koji ipak ostaje živ, „zahvaljujući nekom čudu. “ U Vojvodini traju progoni Jevreja. Kako je zakon predvidjao da u mešovitim brakovima sin bude smatran pripadnikom očeve a kći majčine vere, to je njegova majka sašila na svojoj singerici dve Davidove zvezde, jednu veću i jednu manju, upotrebivši za to ostatke žute jorganske svile. Da li je Danilov otac smogao hrabrosti da u njegovom slučaju pređe preko naredbe vlasti ili je, zahvaljujući njegovom krštenju, uspeo da nađe rupu u zakonu, ostalo je nepoznato, ali ta žuta zvezda još dugo je stajala u fioci šivaće mašine među šarenim koncima, krpicama i dugmadima; i osim toga dana, na 'generalnoj probi', nikada je više nije stavio. Te godine, porodica Kiš seli se u zapadnu Mađarsku, u rodni kraj Eduarda Kiša. i nastanjuje u prostoriju (nekadašnju štalu), koja je podeljena tankim zidom od blata na dva dela: veći, 2 x 2, i manji 2 x 1. Prvi se naziva 'spavaćom sobom' a drugi 'kuhinjom'. Zidovi su okrečeni oker bojom, koja se dobija kada se u mlakoj boji rastvori ilovača. Pod uticajem vlage i sunca, taj se sloj potklobučuje ili se na njemu stvaraju pukotine. Pod je nabijen takođe ilovačom koja je u odnosu na površinu dvorišta niža za nekoliko santimetara SL. 5 Danilo Kiš, Madjarska 1943

1944. Eduard Kiš odveden je (zajedno sa većinom svojih rođaka) u Zalaegerseg, a odatle u Aušvic iz kojeg se neće vratiti. Danilo Kiš piše svoje prve pesme. Prva je imala kao temu glad, dok je druga, više ili manje u istom periodu, imala kao temu ljubav. Po piščevom priznanju, taj scenario, bol, proganjanje, smrt, i na dalje je bila osnova njegovog dela. 1947. Milica Kiš, sa svojom decom Danicom i Danilom, posredstvom Crvenog krsta prebačena je na Cetinje, kod svog brata, Rista Dragićevića, poznatog istoričara i komentatora Njegoša, čija će biblioteka privući mladog Danila i posejati u njemu „seme opasne radoznalosti. “ U novom okruženju, Danilu nije bilo lako. Trebalo je prvo ponovo da nauči maternji jezik, srpskohrvatski, jezik na kome piše. I da ga školski drugovi prihvate, u čemu je uspeo zahvaljujući herojskim delima sasvim u duhu crnogorske tradicije: tukao se pesnicama s najjačim iz razreda. To je bilo oslobađanje besa koji je dugo gomilao i potiskivao, jer su jevrejsko dete u Mađarskoj za vreme rata tukli i najslabiji. SL. 6, 7, 8. Eduard, Milica I Danilo Kiš 1947.

1951. Umrla je Milica Kiš. Danilo je kasnije pisao: „. . . posle smrti moje majke i posle one tri ili četiri godine njene patnje ja više ne verujem u Boga. Ovako sam to formulisao: ako neko kao što je moja majka mora da pati toliko mnogo i toliko dugo, to je dokaz da Boga nema. “ 1953. U časopisu Omladinski pokret objavljena prva Kišova pesma Oproštaj s majkom. On je u gimnaziji nastavio da piše pesme i da prevodi mađarske, ruske i francuske pesnike, u prvom redu radi stilske i jezičke vežbe; a tako se spremao za pesnika i izučavao književni zanat. 1954. Završava srednju školu na Cetinju. Upisuje se na Filozofski fakultet u Beogradu. Došavši u Beograd, sasvim se uključio u svet tzv. boemije, u 'Tri šešira', u 'Prešernovu klet', i pio noću, a danju sedeo u Narodnoj biblioteci i išao na časove. Verovao je da je empirijsko saznanje ma kakve vrste, pa i boemija, pogotovo ona, korisno za pisca. na pitanje kada je spavao, uvek je imao spremljen odgovor: „U međuvremenu!“ Danilo Kiš, Beograd 1956

štvu dni e r u m “ u čije ika d i V „ kao e j i u c d k a a r d n re Beog i sa a l u č u e t j e a nost Post 0. fakult v 6 e 9 m ž i 1 j o k n a 1957. nost april ozofs u svetske k l v i o e F d ž i j a e j n n osta irao sku k storij t I m e o a v l z p S i i r a D 1958. ent na kated Upisao se n , kao - mlad nat a te. „ ud prvi st književnosti teraturi uopš ozre i izuči z pitao za m a li a pr e se j m d i e n e r j p u teorijo o k t a u ele jski n tet l i ž e e n r t i t f. a. a s. m i zbog či sp esnik edno j u p z i u i n i l a n a i j i ci amer a uči n d provin i u a o a „O t t i d č e a r v a s d m i rano binu b pisca, d d u o s e u j voj a“. studi m e z k i l s dalju s o m b 62) u lo m i 9 p i s 1 d t g r e l. o a t s cusk a po 61 -m zana n v 9 a a r 1 f š t r i r v a g Za sko a (m u k r o r a 1960. g m o odlika ženju vojn m i k e n odslu a N. 1961 ama c i n l e i. D Bileći

SL. 10. Danilo Kiš, Beograd 1956. SL 9. Danilo Kiš 1953.

1962. U izdanju beogradskog „Kosmosa“ objavljena prva dva Kišova romana: Mansarda (satirična poema) i Psalam 44. Njegova prva knjiga Mansarda koju je nazvao satiričnom poemom, ima u sebi nečeg od groznice i gorki ukus što ga provincijalac doživljava u Beogradu. Sve je to u Mansardi suviše poetizovano, pomereno, iščašeno, ali negde na dnu stoji neki gorki talog iskustva. A taj gorki talog iskustva ostaje i ostaće i u kasnijim njegovim knjigama, koje, čini se, i nisu ništa drugo do pokusaj traženja njegove sopstvene ličnosti, njegovog sopstvenog ja, želja da se nađe neka prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom. Psalam 44 je kratki roman, koji je napisao za nepunih mesec dana, u svojoj dvedeset petoj godini, za konkurs Saveza jevrejskih opština u Beogradu. Pisao ga je na osnovu jedne kratke novinske reportaže (jedan bračni par sa detetom posećuje logor, gde im se poslednjih dana rata rodilo dete). Psalam 44 je pre svega svedočanstvo o jednom traganju i sazrevanju. Ta dva njegova kratka romana, štampana u jednom tomu, svedoče o dvema linijama koje će ići naporedo kroz sve njegove buduće knjige: metafizičke opsesije, s jedne, i istorijske, dokumentarne rekonstrukcije, s druge strane. Ženi se Mirjanom Miočinović. SL. 11. Neobjavljeno rešenje za korice prvog izdanja knjige Mansarda/Psalam 44 (Leonid Šejka)

1962 -1964. Boravi u Strazburu kao lektor za srpskohrvatski jezik. Tu, u tom alzaškom gradu u koji su možda zalazili i njegovi daleki preci po ocu (njegovi su preci dospeli u Mađarsku, kao trgovci guščijim perjem, po svoj prilici iz Alzasa, odakle su bili proterani), piše roman Bašta, pepeo. Prevodi Lotreamona, Verlena, Kenove Stilske vežbe, rediguje svoje rane prevode pesama Endre Adija. SL. 12. Strazbur 1964.

1965. Objavljen roman Bašta, pepeo. U toj knjizi imao je problem kako reći vrlo lirske, možda čak i sentimentalne stvari o manje ili više univerzalnom iskustvu detinjstva. Pisanje ih je moglo spasiti dajući im malo ironije. Morao je pronaći kako da izrazi neke od veoma okrutnih događaja koji su imali takav uticaj na njegovu porodicu. Dovršava zbirku pripovedaka Rani jadi na čije će izlaženje čekati četiri godine. Dve godine radi honorarno kao dramaturg Ateljea 212. 1969. Objavljena zbirka priča Rani jadi (za decu i osetljive). U izdanje u okviru izabranih dela Kiš je, 1983. godine, u tu zbirku uvrstio i priču „Eolska harfa“. SL. 13. Danilo Kiš ispred Ateljea 212, Bitef 1969.

1972. Objavljen roman Peščanik, treća knjiga iz „porodičnog ciklusa“. Ove tri pomenute knjige , - Rani jadi - Bašta, pepeo - Peščanik, u ovom i ovakvom redosledu, se dopunjuju, jer se u njima odslikava razvoj zapravo dveju ličnosti, s jedne strane Andreasa Sama, a s druge Danila Kiša. Objavljena knjiga eseja Po-etika. SL. 14. „Veliko zaveštanje“ i poslednje poglavlje Peščanika - „Pismo ili Sadržaj“ 1973. Dobija NIN-ovu nagradu za roman Peščanik koju će nekoliko godina kasnije vratiti. Tada kaže: „Naravno, jedna književna nagrada, sa ugledom koji uživa ova koja je meni dodeljena, može podići oko knjige i oko njenog pisca izvesnu, kako se to kaže, prašinu koja će se kao sve prašine ovog sveta jednog dana slegnuti, a knjiga će živeti svoj život, usamljenički, slučajni, kao što ga žive sve knjige, a osama oko nje (i njenog pisca) biće tada još veća, tišina još stravičnija. “ SL. 15. Danilo Kiš, Beograd 1973.

1973 -1976. Radi kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Bordou. Piše Grobnicu za Borisa Davidoviča. 1974. Objavljena knjiga intervjua Po-etika, knjiga druga. 1976. Objavljena zbirka priča Grobnica za Borisa Davidoviča (sedam poglavlja jedne zajedničke povesti). Danilo nije tražio, i pored polemike koja je podstakla stvaranje te knjige, da ubedi, raspravlja, ili da prenese ideološku poruku. Smatrao je da je njegova moralna dužnost, pošto je u nekim svojim knjigama govorio o nacističkom teroru, da priđe, u književnoj formi, i tom drugom najvažnijem fenomenu našeg veka koji je dao sovjetske koncentracione logore. U jesen počinje „neviđena hajka“ oko Danila Kiša i knjige Grobnica za Borisa Davidoviča i čitava polemika oko te knjige, bila je pre svega političke prirode. 1977. Nagrada „Ivan Goran Kovačić“ za knjigu Grobnica za Borisa Davidoviča. SL. 16. Dodela nagrade Ivan Goran Kovačić

1978. Objavljena polemička knjiga Čas anatomije; u toj knjizi Kiš je izložio književnoteorijske postavke na kojima počiva Grobnica za Borisa Davidoviča i u odbrani svojih stavova (ne samo književnih), superiorno (kako je tvrdila većina kritičara) odbacio napade na sebe i svoju knjigu. 1979. Nagrada Železare Sisak za knjigu Čas anatomije. Od oktobra živi u Parizu u „izabranom izgnanstvu“. Do 1983. predaje srpskohrvatski jezik i književnost u Lilu. O tom periodu svog života piše: „U petak sam otputovao u Lil, na časove. Imao sam desetak studenata; predavao sam im 'jedan od idioma iz velike porodice slovenskih jezika, koji su ruski i poljski. . . ' Pokušao sam da iskoristim bučan ulazak gospođe Jursenar u Akademiju da ih uputim u srpske narodne pesme, koje je gospođa Jursenar cenila, o čemu svedoče njene Istočnjačke priče. Nisu čitali Margaret Jursenar. Onda sam pokušao sa ljubavnim pesmama. Sonet. Nisu znali šta je sonet. U aleksandrincu, kao kod Rasina. Nisu znali šta je aleksandrinac. (Bez sumnje neka buržoaska smicalica. ) Prešao sam na palatalizaciju i jotovanje. To ih je, izgleda, zainteresovalo. Sve su beležili u sveske. Tako sam u vozu morao da učim palatalizaciju i jotovanje. “ 1980. Dobija nagradu Zlatni orao grada Nice za celokupan književni rad. 1981. Rastaje se sa Mirjanom Miočinović. Od tada do kraja života sa Paskal Delpeh. SL. 17. Danilo Kiš, Pariz 1980.

1983. U okviru Djela Danila Kiša po prvi put su objavljene knjige Noć i magla, Homo Poeticus i zbirka priča Enciklopedija mrtvih. U Enciklopediji mrtvih Danilo piše o ljubavi i smrti. Pažljivijim čitanjem može se otkriti da su eros i tanatos, kao teme, koje se provlače kroz sve njegove knjige, ovde došli do nekog punijeg izraza. Kiš je hteo da pokaže kako, u vrlo različitim epohama, postoji nepokretna konstanta. Sveprisutnost ljubavi i smrti. 1984. Dobija Andrićevu nagradu za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih. Ta nagrada ga raduje najvše od svih do sada dobijenih, jer je doživljava kao priznanje koje posredno daje sam Andrić. SL. 19. Danilo Kiš, Pariz, 1981. SL. 18. Žak Lang uručuje Kišu orden Viteza umetnosti i književnosti

1986. Dobija nagradu „Skender Kulenović“ i francuski orden „Vitez umetnosti i književnosti“. Sa švedskim kritičarem i novinarom Gabijem Glajšmanom piše knjigu koja se zove Život, literatura. Iskoristio je tu priliku da napravi jednu, da nazovemo tako, knjigu proznih fragmenata, u koju bi ušle one teme koje iz raznoraznih razloga nisu obuhvaćene njegovim autobiografskim triptihom. Jer, najčešće iz estetskih, a katkad i iz psiholoških razloga, mnogi sižei, mnogi doživljaji nisu uspeli da se uklope u te prozne celine. U oktobru učestvuje na 48. međunarodnom kongresu PEN-a u Njujorku (svetski poznata organizacija književnika i novinara). Prvi vidljivi znaci bolesti koju američki lekari dijagnosticiraju kao rak pluća. Operisan krajem godine u Parizu.

1988. Izabran za dopisnog člana SANU (Srpska akademija nauka i umetnosti). Dobija Avnojevu nagradu i dve značajne međunarodne književne nagrade, u Italiji i u Nemačkoj. 1989. U martu boravi u Izraelu gde sa ekipom Avala filma i rediteljem Aleksandrom Mandićem snima razgovor sa Evom Nahir i Ženi Lebl, dvema Jevrejkama koje su prošle kroz pakao Golog otoka. Od 12. do 15. februara 1990. sarajevska televizija emitovala je tu dokumentarnu seriju pod naslovom Goli život. Američki PEN dodeljuje mu Bruno Šulc nagradu. Knjige su mu prevedene na tridesetak jezika. 15. oktobra u Parizu umro je Danilo Kiš. Po svojoj želji je sahranjen na Novom groblju u Beogradu, po pravoslavnom obredu.

se m a s , ja a se e t a a zn ve, koj d e elit ova sla ž elo o D k. . m a. ije poj sti itd na, n i h , d i e o k o st g ofesors d večn to vrem rti u e a n sm is , o pr šes „Sa o od tih teraturu u. [. . . ] U ska reke oja ć i v a li izleč e kroz u sa smr om prel poneti s e tako iž h š ik post ava u du bih, pril a sobom bilo lak s i z išče gućno da ci, voleo e da li b s r o nem ovoj ba. . . pitam n a Haro upna del k celo i. “ t umre Grob Danila Kiša, Novo Groblje, Beograd

2007. Snimljen je film Srpsko-mađarska koprodukcija sniman, u te dve zemlje te Hrvatskoj i Crnoj Gori, crno-bela je drama prema motivima proze Danila Kiša, osvojila je dve nagrade: za Specijalno umjetničko dostignuće (Thessaloniki Film Festival 2008) i za najbolju kameru (Budimpešta, 2008. ) Priča crnogorsko-židovsko-mađarske porodice otkriva se u toku traganja već odrasla sina, koji pokušava rekonstruirati djetinjstvo. Andreas Sam, Kišov alter ego, u lavirintu uspomena traga za svojim izgubljenim djetinjstvom, za svijetom koji je, potisnut ratovima, zauvijek potonuo na dno sjećanja. Peščanik je anatomija besciljne mržnje i straha, ali toplina i ironija koje izbijaju kroz priču ne dopuštaju joj da postane samo još jedna saga o bolu i patnji.