as 12 Maks Veber II deo Racionalnost n

Čas 12. Maks Veber II deo

Racionalnost n n Do ove kategorije (koja je postala centralna u njegovoj teoriji) Veber je došao relativno kasno: nakon 1911, tokom sociološkog bavljenja muzikom. Pojam racionalnosti Veber nigde nije izložio sistematski, ali se u njegovom delu sreću tri načina upotrebe ovog pojma: n n tehnička racionalnost: sposobnost da se stvari prouče kako bi se njima moglo ovladati, shodno vlastitim materijalnim interesima; svetonazorna racionalnost: sposobnost da se otkrije smisao iza svake stvari i da se zatim svi smislovi sistematizuju u jednu, relativno konzistentnu, smisaonu sliku celokupnog sveta, prema kojem se onda zauzima odgovarajući stav (“nazor”) i formira odgovarajuća hijerarhija vrednosti; praktička racionalnost: sposobnost da se život uredi i vodi prema ovom svetonazoru, odnosno njegovoj hijerarhiji vrednosti. Praktička racionalnost je najviši oblik racionalnosti, koja “kulturnog čoveka” nagoni da rešava tri ključna delatna problema: n n n da materijalne interese nekako uskladi sa vrednostima svog svetonazora; da sa onima sa kojima deli svetonazor uspostavi organizaciju za njegovo sistematsko sprovođenje u život i izgradi prinudni poredak koji može da važi kao legitiman; da pronađe načine ophođenja sa onima koji ne dele njegov svetonazor i da te načine takođe ugradi u prinudni i legitimni poredak.

Religija i racionalizacija n n n Religija je svugde bila i ostala temelj svetonazora – osim na Zapadu u modernoj epohi, zaslugom prosvetiteljstva. Na pitanje zašto je prosvetiteljstvo uspelo da to učini, Veber odgovara: zbog specifičnog razvoja zapadnog hrišćanstva do 18. veka. Svaka religija započinje proces racionalizacije (“raščaravanja”) magijskog svetonazora koji je monistički (ljudi i bogovi dele jedan svet). Religija postulira razdvajanje dva sveta – sveta ljudi i sveta bogova (onostranosti) – a na mesto čarolija postavlja “zakonsku” etiku, kult umilostivljavanja bogova i načini postizanja “spasa” (u onostranosti).

Razlike između magijskog i religijskog Magija n. Magijski rituali su, prema Veberovom mišljenju, u primitivnim društvima sredstva za dostizanje različitih konkretnih, ovozemaljskih i egzistencijalnih ciljeva. n. Poštovaoci određenog magijskog kulta, po pravilu, veruju da su bogovi i duhovi prisutni u svakodnevnim predmetima i bićima. n. Kada magijska harizma prestane da se pripisuje predmetima odnosno bićima koji realno postoje i počne da prelazi u domen onostranog, utire se put ka prelasku iz magije u religiju. Religija nudi više opštih, a manje konkretnih smernica. n. Određena religijska etika uslovljava pojedince da čitav život usklade sa etičkim principima. n. Za razliku od ekstatičnih i ekskluzivnih sredstava koja se primenjuju u magijskim ritualima, u okviru etičkih religija spasenja postoji samousavršavanje i permanentno prilagođavanje moralnim normama, kako bi se postigao eshatološki, a ne samo svakodnevni cilj. Odlazak u raj. n. Hronični verski habitus.

Veza između religijskog ethosa i klasne podloge n n Radikalna hipoteza: verovanje i prakse nisu datost i determinante, već su zapravo zavisne varijable koje umnogome (mada ne u potpunosti) određuje klasna podloga. Privredna i ostale sfere društvenosti nisu van refleksije koju (u određenoj meri) uslovljava konkretni religijski ethos. Važi i vice versa princip: socijalna podloga i društveni akteri koji su nosioci određenih religijskih doktrina utiču na sadržaj dogme i njenu praktičnu primenu. Za razumevanje ethosa određene religije i za proučavanje procesa racionalizacije, koji je u manjoj ili većoj meri prožimao te religijske etičke korpuse i bio katalizator kohabitacije (protestantske) dogme sa kapitalističkim duhom, upravo je od fundamentalnog značaja pitanje socijalne grupe, tj. klase, koja je nosilac određene verske dogme.

Religiozni stavovi prema svetu n n n n Tri osnovna religiozna stava prema svetu ljudi (i “spasu” u onostranosti): n beg od sveta (hinduizam, budizam), n prilagođavanje svetu (taoizam, konfučijanizam) i n pokoravanje sveta (judaizam, hrišćanstvo). U prvom i trećem slučaju zaoštrava se konflikt između dva sveta – što je savršenija onostranost, to se manje vrednim ukazuje svet čoveka i to je neophodniji “spas”. Međutim, dok se kroz hinduističku koncepciju karme smanjuje etička suprotnost dva sveta, hrišćanska koncepcija prvobitnog greha ovu suprotnost radikalizuje. U srednjovekovnom hrišćanstvu religioznost se podvaja na askezu “virtuoza” (u samostanima) i kompromisnu religioznost naroda (koji lako dobija oprost greha). Luteranstvo, a naročito kalivinizam ukidaju ovu podvojenost i zahtevaju opštu askezu, a zaoštravanjem učenja o predestinaciji etičku tenziju dovodi do vrhunca. Pošto je vernicima potrebno uverenje da će biti “spaseni” izlaz je pronađen u učenju o “znakovima” predestinacije – to je uvek uspeh u pozivu kojim se vernik u ovom svetu bavi. Time kalvinizam afirmiše znanje o ovom svetu, koje s jedne strane pospešuje kapitalizam (uspeh u obrtu kapitala), ali, s druge strane, i nauku (koja svet izučava kako bi ga pokorila). Nauka postepeno stvara novi monizam – onostranost nestaje i ostaje raščarana ovostranost.

Etika odgovornosti i etika ubeđenja n n Svetonazor koji u potpunosti rukovodi delanje pojedinca i postaje njegova etika može se naći i u prosvetiteljstvu – kao npr. kod Kanta i neokantovske filozofije. Međutim, Kantovo shvatanje praktičkog uma, koji iz sebe samog stvara kategorički imperativ i druge maksime delanja, Veber je modifikovao n n n n tako što ga je lišio metafizičkog digniteta – čime je otpala mogućnost da zahtevi ove etike budu a priori u harmoniji sa njenim efektima u ovom, etički iracionalnom svetu; tako što mu je oduzeo univerzalni karakter – čime je hrišćanska etika u Kantovoj (ili bilo kojoj drugoj, uključujući tu i one crkvene) obradi postala samo jedan tip svetonazorne racionalnosti koji se bori sa drugim tipovima; tako što ga je proglasio za granični slučaj – čime su sociološku relevanciju (i poželjnost) dobili i drugi, manje rigorozni tipovi etike. Tokom Prvog svetskog rata i neposredno po njegovom okončanju, Veber je mogao da prati zaoštravanje političke i, naročito, partijske agitacije u celom društvu, ali i na samom univerzitetu. U predavanju o nauci kao pozivu založio se za to da profesori uzdrže od mešanja u borbu svetonazora, a pogotovo u političke borbe i da se ne nameću studentima kao vođe u oblasti praktičke životne orijentacije. Sva ova razmišljanja su ga navela da u predavnju o politici kao pozivu napravi razlikovanje između etike odgovornosti i etike ubeđenja. Ključno je prihvatanje maksime “Vernik treba da se trudi da postupa ispravno, a uspeh dolazi od Boga” – ko se te maksime pridržava (makar bio i ateista) postupa u duhu etike ubeđenja, a ko je relativizuje približava se etici odgovornosti. Etika ubeđenja nije nužno neodgovorna etika, ali je za nju od centralnog značaja da se “ne ugasi plamen ubeđenja”, dok je za etiku odgovornosti od centralnog značaja proračun svih negativnih posledica delanja u ovom nesavršenom svetu.

Moć, vlast i tipovi legitimiteta n n n U Veberovoj sociologiji vlast i moć su igrali vrlo značajnu ulogu. Odnos moći se uvek uspostavlja faktičkim, a odnos vlasti normativnim putem. Moć je za Vebera bila verovatnoća da se svoja volja nametne drugome u jednom društvenom odnosu uprkos otporu, bez obzira na to na čemu se ta verovatnoća temelji. “Prvo lice moći” (osnova za “Drugo” i “Treće” lice moći). Vlast je normativno utemeljena verovatnoća da zapovest određenog sadržaja poslušaju lica kojima je ta zapovest namenjena. Vlast može da postoji samo tamo gde postoji i: n n n Normativno utemeljenje vlasti, na osnovu koje se ona legitimiše, može biti: n n n društvena hijerarhija, na osnovu koje oni koji se nalaze više zapovedaju onima koji se nalaze niže, društvena organizacija, koja omogućava prinudu na poslušnost i/ili sankciju, sistem ograničenja unutar kojih nosilac vlasti može da izdaje zapovesti, normativni poredak, koji sve to reguliše. harizmatsko – na osnovu afektivnog uvažavanja božanskih atributa nosioca vlasti, tradicionalno – na osnovu uvažavanja nosioca vlasti koji vlada po tradiciji, ciljno-racionalno – na osnovu uvažavanja nosioca vlasti vlada koji vlada po zakonu. vrednosno-racionalno – na osnovu toga što su zakoni na osnovu kojih nosilac vlast vlada doneti saglasno određenom shvatanju prirodnog prava. Ovako navedeni, tipovi legitimiteta odgovaraju tipovima društvenog delanja, iako je značaj četvrtog tipa legitimiteta Veber u kasnijim izlaganjima ignorisao, navodeći samo tri tipa (harizmatski, tradicionalni i racionalni kao legalni) legitimiteta.

Birokratija n n Zajednica se pretvara u društvo kada se u njoj pojavi činovništvo (Veber je upotrebljavao sinonimno termin “birokratija”), koje odlikuje: n organizacija putem različitih organa, čije su nadležnosti odvojene i precizno regulisane zakonima i upravnim aktima, n hijerarhija položaja unutar cele organizacije i unutar svakog organa, s pravom kontrole viših nad nižim i mogućnošću žalbe stranaka višima na odluke nižih, n vođenje poslova koje je zasnovano na aktima ili pisanim dokumentima, koji se čuvaju u “originalu” i koji se izdaju i čuvaju u javnim prostorijama (“biro”, “kancelarija”), n posebno formalno školovanje svih činovnika, n potpuna profesionalna angažovanost svih činovnika i n potpuna reglementiranost i bezličnost rada svih činovnika. U početku činovništvo organizuje vladar kako bi lakše upravljao društvom, tako da “birokratija” obuhvata i poslove koji će kasnije postati svojstvo (zakonodavne, izvršne i sudske) vlasti. Kasnije (a naročito u parlamentarno -demokratskim društvima) dolazi do razdvajanja vlasti i uprave (a “birokratija” dobija značenje uzurpacije vlasti od strane činovništva, koji su po pravilu “ljudi bez duha”).

Parlamentarna demokratija n n n Veber nije bio liberalni republikanac kao Tokvil, ali je delio njegovu osudu demokratsko-despotskih tendencija u modernim državama. Birokratski trend vodi stvaranju “gvozdenog kaveza” u modernom društvu, koji bi stvaranje socijalizma moglo samo da pojača i pogorša (“diktatura birokratije”). U taj trend se uklapa uzurpacija vlasti od strane anonimnih parlamentarnih “klika”. Veber je zagovarao parlamentarnu demokratiju u kojoj je vlada odgovorna skupštini, iako je delio kritičke stavove koje je formulisao Mihels. Postoje dva načina da se izbegnu zla parlamentarne demokratije: n da se partijske vođe u parlamentu bore za harizmatski položaj u celom društvu i n da se partijske vođe na izborima bore za harizmatičnu vlast predsednika republike.

Kapitalizam n n n Veber razlikuje dve vrste kapitalizma: n državni (politički) kapitalizam, koji je postojao još u antici, koji ekonomski uspeh ostvaruje zahvaljujući sprezi sa prerogativama vlasti i koji zbog toga sebi može da dozvoli neodgovorno i beskrupulozno špekulantstvo, i n moderni kaptalizam, koji ekonomski uspeh ostvaruje isključivo zahvaljujući racionalnosti poslovanja i poznavanja kretanja ponude i potražnje na tržištu. Moderni kaptalizam teži da očuva ekonomsku sferu od uticaja države (tj. od njene ekonomske neracionalnosti) i vraćanja u stanje državnog kapitalizma. Za nastanak modernog kapitalizma od ključnog značaja bio je protestantizam koji je čistu logiku oplodnje kapitala osigurao asketskim načinom života preduzetnika koji svoj ekonomski uspeh tumače kao “znak” predestinacije. Etika modernog kapitalizma izbegava krajnosti kako prezira prema svakom radu (svojstvenog staležima), tako i čistog hedonizma (koji uništava racionalnu ekonomsku logiku). Ne postavljajući granice profitu, moderni kapitalizam podstiče inovatorstvo i tako neprestano unapređuje proizvodnju i pokreće tehnološki razvoj.

Klase n n n Klase su grupe ljudi koji dele zajedničku sudbinu i imaju zajednički ekonomski interes na osnovu svojine i pogodnosti za sticanje prihoda pod tržišnim uslovima. Klasa ljudi koji poseduju svojinu deli se na rentijere i preduzetnike. Klasa ljudi koji ne poseduju svojinu deli se na stalno i povremeno zaposlene. Ako grupa ljudi deli zajedničku sudbinu i ima zajednički ekonomski interes nevezano za tržišne uslove, onda se radi o staležu, a ne klasi. Uvek je konkretno pitanje da li će klasa razviti samosvest i da li će jedinstveno delati (protiv suprotstavljene klase) – čak i ako dela, ona nikada nije zajednica (kao što je stalež). Klasa radnika uvek su u sukobu sa preduzetnicima, pošto je sa njima u direktnom kontaktu oko cena, iako na globalnom nivou rentijeri stvaraju neuporedivo više socijalne nepravde.