Aristotelovo shvatanje pravde Prof Goran Dajovi Pravednost kao

Aristotelovo shvatanje pravde Prof. Goran Dajović

Pravednost kao vrlina n n n Širi teorijski okvir u kojem se javlja učenje o pravdi: Aristotelova Etika. Reč pravda (i nepravda) se upotrebljava u dva osnovna značenja. Pravedan je onaj: 1) koji je prema drugima moralno ispravan uopšte (u skladu sa zakonima) 2) koji pošteno primenjuje princip jednakosti u odnosu na druge kad je reč o raspodeli dobara i tereta Prva vrsta pravde je pravda uopšte ili pravda kao potpuna vrlina, a druga je posebna pravda ili pravda kao jedna od vrlina.

1. Pravednost uopšte n n n Pravednost uopšte jeste moralna ispravnost prema drugima – vrlina koja unapredjuje sreću i dobar život ljudi u zajednici. U tom smislu ona je društvena, intersubjektivna – pravednost uopšte je usmerena na drugog, njeno upražnjavanje koristi drugome! Nisu sve vrline uvek usmerene prema drugome (npr. umerenost, mudrost, hrabrost) - zato je pravednost uopšte najviša, potpuna vrlina, jer praktikovati vrlinu prema drugima je teško, veli Aristotel.

n n Ovu opštu pravdu Aristotel naziva još i zakonskom pravdom. Razlog za to je što se zakonima uređuje ponašanje u zajednici koje potencijalno obuhvata sve što je moralno ispravno i ponašanjem u skladu sa zakonom zahtevi moralne ispravnosti primenjuju se i prema drugima a ne samo prema sebi.

2. Posebna pravda n n Aristotel posvećuje veću pažnju takozvanoj posebnoj pravdi ili pravednosti koja je samo jedna od vrlina, koja je samo deo moralne ispravnosti. Za nju je karakteristično da se ispoljava prilikom svakog društvenog odnosa u kojem dolazi do (pre)raspodele dobara i to, kako veli Aristotel, u skladu s jednakošću, to jest kako dalje precizira, u skladu sa srazmerom.

Dve vrste posebne pravde n n Posebna pravda dolazi do izražaja prilikom (1) raspodele društvenih dobara (počasti, novca, sigurnosti) ili prilikom (2) “transakcija” u privatnim odnosima. Prvu Aristotel naziva distributivnom a drugu korektivnom, koju opet deli na pravdu koja se odnosi na: a) transakcije u dobrovoljnim odnosima (ugovorni i slični odnosi razmene) i b) transakcije u nedobrovoljnim odnosima (odnosi nastali iz nanošenja štete i prestupa)

n n n Distributivna pravda Proporcionalna srazmera (četiri člana) - A : B = a : b - prema njoj se raspodeljuju društvena dobra i tereti Kod ove vrste pravde bitna je srazmerna distibucija dobara i tereta u političkoj zajednici (mada je ona primenljiva na bilo koju zajednicu). “Svađe i optužbe nastaju ili ako nejednaki dobijaju jednako ili ako jednaki dobijaju nejednako”

Distributivna pravda n Šta je jednako, a šta nejednako, to jest prema kojoj srazmeri neko nešto dobija zavisi od zasluge – ali kriterijum po kojem se “zaslužuje” ne razumeju svi na isti način: Demokrate smatraju da je to sloboda n Aristokrate ističu ličnu vrednost n Oligarsi ističu bogatstvo ili poreklo kao kriterijum n n Sam Aristotel, bar kad je reč o “raspodeli” vlasti u zajednici, davao je prednost ličnoj vrednosti i vrlini, a kad je reč recimo o raspodeli novca, ličnom doprinosu.

S jednakima jednako a s nejednakima nejednako – pravedan deo nije uvek jednak deo!

Korektivna pravda - A=a - jednakost po aritmetičkoj proporciji - kao sredina između prevelikog i premalog - uspostavlja ravnotežu između dobitaka i gubitaka - pravda u transakcijama dobrovoljnim (razmenska pravda) i nedobrovoljnim (naknada štete)

Korektivna pravda n n Kod korektivne pravde, Aristotel insistira na recipročnosti, to jest jednakosti dobitaka i gubitaka (štete i koristi), koja mora da postoji prilikom međusobnih transakcija U ovoj vrsti pravde ne vodi se računa o zaslugama ili bilo kojim ličnim svojstvima lica – ona se posmatraju kao dve strane koje su bile jednake (u pogledu udela u određenim dobrima) pre nego što je nepravda počinjena – i tu jednakost treba ponovo uspostaviti.

Kako meriti dobitke (i gubitke)? n n n U ugovornim odnosima koji počivaju na transakcijama, pravedno je vraćanje u aritmetičkoj srazmeri, ali ne uvek po pukoj jednakosti. Da bi se mogla odrediti ta srazmera između dobitka i gubitka prilikom razmene, mora da postoji opšte merilo vrednosti pomoću kojeg se upoređuju dobitak i gubitak u konkretnom slučaju – mora da postoji skala vrednosti koja omogućava međusobno merljivost. Ta skala vrednosti je prema Aristotelu monetarna - “Novac čini sve stvari merljivim”.

n n n Korektivna pravda koriguje nepravedne transakcije. O njenoj primeni stara se sudija kada odlučuje o (pre)raspodeli dobitaka i gubitaka, uspostavljajući narušenu jednakost. Sudija treba da bude nepristrasan, to jest da se drži sredine. I korektivna pravda, premda se naziva još i individualnom, vezana je za život u političkoj zajednici u kojoj različiti ali međusobno jednaki ljudi razmenjuju usluge i protivusluge ili nanose štetu jedni drugima

Pravda i pravo n n n Istinski polis je samodovoljna zajednica različitih, ali slobodnih i jednakih ljudi koje na okupu drže uzajamne protivusluge (transakcije). One treba da se obavljaju prema načelu srazmere – tako da ispunjavaju zahteve pravde Uloga zakona je da uređuju život u zajednici putem važećih normi (koje Aristotel deli na prirodne i konvencionalne)

n n ZAKLJUČAK: Da bi zakoni obavili svoju ulogu, to jest unapredjivali sreću i dobrobit zajednice, jasno je da moraju biti u skladu sa zahtevima pravednosti – dakle, da održavaju srazmeru u (pre)raspodeli dobara i tereta između približno jednakih i slobodnih ljudi. Uloga zakonodavca i uloga sudija

Rezime Aristotelovog shvatanja pravde n n n Značaj Aristotelovog poimanja pravde je velik Aristotel pravdu shvata u dva smisla: u opštem smislu kao potpunu, najvišu vrlinu i posebnom smislu kao srazmernost u odnosima preraspodele dobitaka i gubitaka ili dobara i tereta. Pravednost uvek postoji samo u odnosu na nekog drugog – intersubjektivnost pravde (stoga je nemoguće biti nepravedan prema sebi).

n „[Pravedan čovek dela tako] da kada raspodeljuje između sebe i drugog ili između druga dva čoveka ne dela tako da sebi daje više a drugome manje onoga što smatra poželjnim (i obrnuto kada je reč o onome što je štetno), nego i sebi i drugom daje jednako u skladu sa srazmerom (proporcijom), a isto tako i kada su u pitanju druga dva lica. Nepravda je. . . ono što je u suprotnosti sa srazmerom. . . “

n Ideja da pravda podrazumeva srazmernost, meru, uklapa se u Aristotelovu etičku “doktrinu sredine”. I pravda je sredina –u smislu da svako “dobije” svoje, odnosno ni previše ni premalo.

Pravičnost n n I najvaljaniji zakoni mogu krutom primenom na konkretne slučajeve da proizvedu nepravdu – to proizilazi iz same prirode zakona kao opšteg pravila. Suština pravičnog – da ispravlja zakon u slučaju u kojem bi on zbog svoje opštosti ispao nepravedan Pravičnost je razboritost koja koriguje pisani zakon Otuda i reč koju Aristotel koristi (ἐπιείκεια) a koja izvorno znači primerenost, ali i razboritost.

Pravičnost n n n Dakle, pravičnost nikako ne znači odstupanje od opštosti zakona iz samilosti ili slabosti, već upravo radi ostvarenja pravde. U tom smislu, pravičnost je isto što i pravda, s tim što je ona pravda pojedinačnog slučaja. Pretpostavljamo da bi zakonodavac tako postupio kad bi imao u vidu naročite okolnosti konkretnog slučaja