Antropogene degradacije ZAGAIVANJE HRANE Hranu predstavljaju odreene grupe

Antropogene degradacije ZAGAĐIVANJE HRANE

• Hranu predstavljaju određene grupe hranljivih materija neophodnih za život čoveka i životinja. • Osnovne sastojke hrane čine belančevine, masti, ugljeni hidrati, mineralne materije (makroelementi i oligoelementi) i vitamini. • Pojam životnih namirnica obuhvata sve što se u neprerađenom ili prerađenom obliku upotrebljava za čovekovu ishranu ili piće. • U životne namirnice ubrajaju se i začini (kuhinjska so, sirće, paprika, biber itd. ) i druge supstance koje se koriste za konzervisanje, popravku boje, ukusa, mirisa ili izgleda namirnica, kao i za obogaćivanje njihovog sastava. • Hranljive materije su poznate pod nazivom nutrijenti.

IZVORI ZAGAĐIVANJA HRANE • Primenom savremenih agrotehničkih mera čovek ulaže velike napore da bi povećao prinos, poboljšavao kvalitet ili zaštitio namirnice od štetočina. • U tu svrhu koristi veliki broj raznovrsnih hemijskih supstanci. • Osim toga, veliki broj hemijskih supstanci dospeva u namirnice iz zagađene životne sredine, odnosno iz pojedinih njenih komponenata (vazduha, vode i zemljišta). • Nagomilavanje hemijskih supstanci, ali i drugih štetnih agenasa u hrani (patogenih mikroorganizama, radioaktivnih supstanci itd. ), dovodi do njenog sve češćeg zagađivanja sa višestrukim štetnim posledicama po čoveka i životinje. • Unošenje zagađene (kontaminirane) hrane ili hrane sa prirodnim toksičnim sastojcima, izaziva akutna želudačnocrevna oboljenja • Prema prirodi zagađujućih materija razlikuje se: hemijsko, radioaktivno i biološko zagađivanje hrane.

• Hemijsko zagađivanje životnih namirnica izazivaju najčešće razne hemikalije koje se koriste u poljoprivrednoj i industrijskoj proizvodnji hrane pesticidi, aditivi, veštačka đubriva i teški metali. • Osim toga mnoge zagađujuće materije, posredstvom zagađenog vazduha, vode ili zemljišta, kroz lanac ishrane, dospevaju takođe u hranu. • Procenjuje se da od svih stranih supstanci koje uđu u čovekov organizam, pretežni deo, odnosno oko 90%, stiže posredstvom hrane, a samo mali deo posredstvom vode za piće i vazduha.

• Od supstanci koje učestvuju u zagađivanju hrane značajno mesto zauzimaju toksični metali. • U najčešće i najopasnije toksične metale ubrajaju se: olovo, živa, kadmijum, arsen i drugi. • Ovi metali dospevaju u namirnice najčešće iz raznih uređaja i pribora za proizvodnju prehrambenih proizvoda ili ambalaže. • Aditivi ili dodaci hrani predstavljaju veliku grupu hemijskih supstanci koje, čovek obično u malim količinama dodaje namirnicama da bi im produžio trajanje i poboljšao boju, ukus, miris ili čvrstinu. • Aditivi mogu imati i hranljivu vrednost (vitamini, mineralne soli i dr. ).

• na nalepnicama na kojima se navodi sastav proizvoda, sa E brojevima su naznačeni aditivi koji nisu poželjni i opasni su po zdravlje. • Opasni po zdravlje zato što mogu biti: » » » » » Kancerogeni: E-131, 142, 210, 212, 213, 215, 216, 217; 330 Opasni: E-102, 110, 124, 127, Veoma opasni: E-123 Štetni za kožu: E- 230, 231, 232, Izazivaju poremećaj pritiska: E-250, 251 Osip i alergijske reakcije: E 311, 312 Holesterol: E-320, 321 Poremećaj creva: E-221, 222, 223, 224, 226 407, 450 Oštećenje želuca: E-322, 338, 339, 341, 462, 463 Mogu dovesti do genetskih modifikacija: E-101, 101 a, 150 b, 150 c, 153, 160 d, 161 c, 306, 307, 308, 309, 322, 415, 471, 472 a, 473, 475, 477, 491, 570, 572, 620, 621, 623, 624, 625. » Izazivači su astme: E 102, 107, 110, 122, 123, 124, 128, 129, 151, 154, 155, 180 » Deci ne treba davati: E-213, 214, 215, 216, 217, 218, 219, 310, 311, 312, 420, 421, 622, 623, 627, 631, 635 • Štetno za decu mogu biti i: E-102, 104, 107, 110, 122, 123, 124, 127, 128, 132, 133, 150, 151, 154, 155, 160 b, 210, 211, 220, 251, 320, 321

• Jedini spas je edukacija stanovnika i izbegavanje kupovine svih proizvoda sa štetnim aditivima. Osnovne grupe aditiva prema nameni su: • konzervansi (sprečavaju kvarenje hrane: kuhinjska so, benzoati, sorbinska kiselina), • antioksidansi (sprečavaju promenu boje smrznutog voća i užeglost masti); • emulgatori i stabilizatori (materije kojima se postiže željena čvrstina prehrambenih proizvoda); • bojene materije (razne sintetičke i prirodne boje); • sredstva za aromatizovanje (odnosno pojačivači arome); • sredstva za zaslađivanje (niskokalorične zamene za šećer); • enzimski preparati (mikrobnog, biljnog ili životinjskog porekla); • nutritivi (vitamini, minerali, aminokiseline); • kao i razne vrste kiselina, baza i pufera.

• Pesticidi predstavljaju najznačajniju grupu hemijskih supstanci koje se koriste u poljoprivredi kao sredstva za zaštitu bilja • Pored poljoprivrede, pesticidi se koriste u šumarstvu i komunalnoj higijeni za suzbijanje, po čoveka, štetnih biljnih i životinjskih organizama. • U fizičko-hemijskom pogledu, najveći broj pesticida je u tečnom, a ređe u čvrstom ili gasovitom stanju. Prema nameni i specifičnom dejstvu na određene grupe štetočina pesticidi se dele u nekoliko grupa: • herbicidi uništavaju korovske i lišćarske biljne vrste, • fungicidi - gljivice, • insekticidi - insekte, • rodenticidi uništavaju glodare. • Većina pesticida predstavlja veoma otrovna jedinjenja, koja često dovode do opasnih trovanja ljudi i životinja

• Ostaci pesticida u namirnicama podrazumevaju ostatke aktivnih hemijskih supstanci koje su korišćene u zaštiti bilja, i koje mogu dospeti iz zemljišta u biljke ili, posredno, u namirnice životinjskog porekla (mleko, meso, jaja). • U hranu često dospevaju i razne vrste đubriva, koja se koriste za ostvarivanje visokih prinosa. • • opasnost u pogledu zagađivanja zemljišta, vode i hrane predstavljaju mineralna đubriva • Pored korišćenja u lečenju životinja, često se kao dodaci stočnoj hrani, u cilju povećanja prirasta, koriste i antibiotici. • Međutim, prekomerna upotreba antibiotika može dovesti i do štetnih efekata po zdravlje čoveka, koji za hranu koristi proizvode tretiranih životinja - meso, mleko i dr. (razne alergijske reakcije, preosetljivost, rezistentnost). • Na sličan način koriste se i hormoni za ubrzanje rasta životinja.

• Razni sastojci ambalaže koja služi pakovanje i za skladištenje i transport namirnica takođe može dospeti u hranu. • Imajući u vidu hemijski sastav tih materija- neke su kancerogene ili toksične • Pored pobrojanih izvora i vrsta zagađivanja, namirnice mogu biti kontaminirane i zagađivačima biološkog porekla (bakterijama, virusima, gljivicama, parazitima). • U principu, zagađivanje hrane raznim biološkim zagađivačima može nastati direktno ili sekundarno, kada mikroorganizmi iz spoljašnje sredine najpre dospevaju u hranu, a potom preko nje ugroze i zdravlje čoveka. • Zagađivanje hrane može nastati u različitim fazama njene proizvodnje ili u toku transporta. • Prenosioci uzročnika bolesti mogu biti oboleli ljudi, koji rade u pojedinim fazama proizvodnje hrane, ali isto tako i razne obolele životinje (glodari, insekti i dr. ) koje dolaze u kontakt sa hranom. • Preko životnih namirnica do čoveka mogu dospeti uzročnici raznih infekcija. • Ovde pre svega treba pomenuti mikroorganizme uzročnike crevnih zaraznih bolesti • hranom u čovekov organizam mogu dospeti i različiti paraziti biljnog i životinjskog porekla

ZAŠTITA HRANE OD ZAGAĐIVANJA • U različitim fazama proizvodnje, kao i njenog transporta, hrana je izložena dejstvu različitih fizičkih, hemijskih i bioloških činilaca. • • Na taj način dolazi do njene razgradnje ili zagađivanja. • Radi sprečavanja ovakvih štetnih posledica, neophodno je sprovesti odgovarajuće preventivne mere zaštite i sistematske kontrole prehrambenih proizvoda.

• U postupku primarne proizvodnje neophodno je sprovođenje odgovarajućih zakonskih propisa u cilju sprečavanja i suzbijanja pojedinih zaraznih bolesti domaćih životinja. • U ovoj fazi takođe je potrebno kontrolisati i racionalnu primenu pesticida i mineralnih đubriva • U fazi proizvodnje i prerade namirnica posebno je značajno kontrolisati upotrebu dodataka hrani. • gde god je moguće, treba koristiti, prirodne umesto sintetičkih aditiva. • u pogonima u kojima se hrana proizvodi ili prerađuje, neophodno je održavanje odgovarajućih higijenskih uslova. • potrebna je i redovna laboratorijska analiza uzoraka hrane na zagađujuće i toksične sastojke.

• U fazi transporta namirnica neophodna je stručna kontrola primene higijenskih mera i korišćenje odgovarajuće ambalaže za transport hrane. • Takođe je važno voditi računa i o propisanom skladištenju namirnica (onemogućiti glodare, insekte i druge prenosioce zaraznih bolesti da dođu do hrane). • Sprovođenje preventivnih mera zaštite namirnica od zagađivanja i sprečavanje njihovog štetnog uticaja na zdravlje ljudi, regulisano je posebnim zakonskim propisima • Zakonski propisi definišu pojam higijenske ispravnosti namirnica u pogledu tolerantnih nivoa toksičnog sadržaja, prisustva patogenih mikroorganizama, parazita, kao i sadržaja drugih štetnih sastojaka.

• Kontrolu ispravnosti namirnica, prema utvrđenim zakonskim propisima, po standardnoj metodologiji, sprovode odgovarajući organi sanitarne, veterinarske, poljoprivredne i tržišne inspekcije, kao i ovlašćene laboratorije. • Hemijska kontrola hrane obuhvata sanitarno -hemijsku i toksikološko-hemijsku kontrolu. • Bakteriološku kontrolu obavlja veterinarska i sanitarna inspekcija.

• Opasnosti se mogu javiti i proizvodnji a dele se na sledeće kategorije: • Fizičke opasnosti • Hemijske opasnosti • Mikrobiološke/biološke opasnosti • Fizičke opasnosti – dospevaju u kontakt sa proizvodom usled loma, habanja, tokom manipulacije alatima, opremom, proizvodom ili ambalažom. • predmeti koji mogu ugroziti zdravlje korisnika a obično se ne nalaze u hrani su: staklo, metal, kamenje, grančice, peteljke, lišće, drvo, nakit. • Strani predmet može ali ne mora da izazove povredu ili bolest ali će izazvati nezadovoljstvo korisnika. • Kad god je moguće, hranu treba držati pokrivenom.

• Hemijske opasnosti – potiču iz sirovine, dodataka i ambalaže i sredstava za čišćenje i dezinsekciju. • Posledica su kontaminacije sredstvima za čišćenje i pranje, pesticidima, alergenima, toksičnim metalima, nitritima, nitratima, plastifikatorima, materijalima za pakovanje, ostacima veterinarskih lekova, antibioticima, hormonima, aditivima. • Mikrobiološke/biološke opasnosti – prilikom procene biološke opasnosti analizira se mogućnost kontaminacije mikroorganizmima. • Dozvoljeni parametri definisani su u proizvođačkim specifikacijama i redovno se proveravaju, a ponekad i tokom korišćenja proizvoda.

• Biološke opasnosti predstavljaju insekti, glodari i ptice. • U mikrobiološke opasnosti se ubrajaju: bakterije virusi, plesni. • Mikrobiološka oboljenja se mogu podeliti na invazivne infekcije, toksikoinfekcije i intoksikacije. Mogućnosti mikrobiološke kontaminacije: • - upotreba kontaminiranog pribora za čišćenje (krpe, četke) • - upotreba neprikladnih hemijskih sredstava ili upotreba prikladnih ali u neadekvatnim koncentracijama • - stvaranje prašine prilikom postupka suvog čišćenja • - stvaranje aerosola upotrebom sprejeva pod pritiskom, čišćenja poda

RADIOAKTIVNO ZAGAĐIVANJE • Prirodna E i M polja i zračenja predstavljaju kvalitet životne sredine i nisu se bitno menjala. • Njihove nagle promene mogu da utiču na zdravlje ljudi. • Iako su jonizujuća zračenja i radioaktivnost otkriveni još krajem 19. veka, zračenje kao jedan od oblika kontaminacije životne sredine počinje naglo da brine široku svetsku javnost posle užasa atomskog bombardovanja Japana 1945. godine. • Široka primena radioaktivnosti, korišćenje nuklearne energije, ali i opasni kvarovi u nuklearnim elektranama u novije vreme, pored svih pozitivnih tekovina, alarmantno ukazuju i na ozbiljne ekološke i zdravstvene posledice nastalih kontaminacija. • Pojam zračenja ili radijacija podrazumeva emisiju zračenja ili čestica iz nekog izvora • Zračenja vrlo visoke energije, koja su stanju da direktno ili indirektno stvaraju jone, nazivaju se jonizujuća zračenja.

• Ove radijacije nastaju u nuklearnim reakcijama i procesima kao i u posebnim laboratorijskim i industrijskim uređajima, a prisutna su i u kosmičkom zračenju. • Biološko dejstvo UV zračenja na tkiva je veće ukoliko je talasna dužina kraća. • Infracrveno zračenje dovodi do povrede kožea jače radijacije dovode do opekotina • Radioaktivnost je osobina nekih hemijskih elemenata, odnosno materija, da emituju nevidljive čestice ili zrake velike energije. • Radioizotopi elemenata su izotopi elemenata koji emituju jonizujuća zračenja.

• Nuklearna energija se oslobađa u nuklearnim reakcijama pretvaranjem mase u energiju. Postoje tri vrste jonizujućih zračenja: • 1. alfa-čestice, krupne pozitivno naelektrisane čestice, • 2. beta-čestice, sitnije negativno naelektrisane čestice, • 3. gama-zraci, neutralni elektromagnetni talasi vrlo malih talasnih dužina • Prema poreklu i izvoru, zračenja mogu biti prirodna i veštačka. • najveći deo ukupnog zračenja koje prima svetsko stanovništvo vodi poreklo od prirodnih izvora.

Postoje tri osnovna izvora prirodne ili osnovne radijacije: • 1. kosmička radijacija, • 2. radijacija iz Zemljine kore, • 3. zračenje iz radioaktivnih izvora koji se nalaze u tkivima živih bića. • Prva dva izvora se nazivaju spoljašnjim, a treći, unutrašnjim izvorom zračenja u odnosu na čovekov organizam. • Zemaljski izvori imaju najveći udeo u izloženosti čoveka prirodnoj radijaciji. • Zemaljska radioaktivnost potiče iz prirodnih radioaktivnih elemenata koji se nalaze u zemljištu, posebno u glinovitoj podlozi i stenama, i različita je na različitim delovima Zemlje.

• U toku poslednjih nekoliko decenija čovek je fisijama (odnosno cepanjem atomskih jezgara) proizveo nekoliko stotina veštačkih radio-izotopa. Osnovni izvori veštačkog zračenja su: • nuklearni reaktori, • nuklearne elektrane, • radioaktivni izotopi i • drugi izvori koji se koriste u medicini i industriji, rentgen aparati, kao i nuklearno oružje korišćeno prilikom testiranja. • Procenjuje se da je čovek svojim aktivnostima u nuklearnoj energetici već dodao Zemlji radioaktivnost veću nego što je sadržala njena prirodna atmosfera i hidrosfera

• Doze zračenja se mere količinom energije apsorbovane tkivima izloženim zračenju. • • Akutne doze su velike doze koje organizmi prime u kratkim vremenskim intervalima (minutima ili satima) • Hroničnim dozama radijacije, nazivaju se one doze koje se mogu primati stalno u toku celog života.

BIOLOŠKI EFEKTI ZRAČENJA • Biološki efekti zračenja nastaju apsorpcijom energije u tkivima, a uzrokovani su jonizacijom tkiva, odnosno ćelija kroz koje prolazi zračenje. Postoje dvojaka štetna dejstva: • jedna se odnose na direktno ozračeni organizam a • druga na potomstvo (nasledni ili genetski efekti). • Zračenja su štetna po živu materiju. • Prilikom razmatranja efekata zračenja treba imati u vidu da radioaktivne supstance predstavljaju najtoksičnije materije u prirodi. • Već pri niskim dozama, radijacije izazivaju niz promena koje vode nastanku raka i genetskim oštećenjima. • Pri visokim dozama, zračenja mogu da unište ćelije, da oštete organe i da uzrokuju smrt. • Štetne posledice visokih doza zračenja ispoljavaju se već u roku od nekoliko sati ili dana • Međutim, da bi došlo do pojave raka, potrebno je da protekne više godina, pa i decenija.

• Nasledna oštećenja, u vidu raznih naslednih deformacija i bolesti, ispoljavaju se tek tokom narednih generacija. • Efekti zračenja se mogu ispoljiti i indirektno, posle dužeg vremenskog perioda ili tek u potomstvu. • Genetski efekti se manifestuju u vidu promena nasledne materije (mutacije). • Na dejstvo zračenja najosetljiviji organizmi su sisari, dok u najotpornije spadaju mikroorganizmi.

• Ispitivanja kod viših biljaka su pokazala da je osetljivost biljaka na jonizujuća zračenja zavisna od veličine ćelijskog jedra (biljke sa krupnijim jedrom su osetljivije). • Kod čoveka i životinja osetljivost pojedinih tkiva i organa na iste doze zračenja različita je. • U ozračenim ćelijama uništava se imunološka zaštita od bakterija i virusa. • Da bi izazvale akutne povrede (ali ne i da bi uzrokovale rak i genetička oštećenja), i najmanja doza zračenja može biti dovoljna

Izlaganje jonizujućem zračenju u čoveka može da izazove pojavu: • akutne radiacijone • hronične radijacione bolesti (pojava tumora i nastanak genetskih promena na reproduktivne ćelije. • Nema tog nivoa izloženosti organizma zračenju, koji bi mogao da se označi kao bezopasan.

RADIOAKTIVNO ZAGAĐIVANJE ŽIVOTNE SREDINE • Kada radioaktivni izotopi dospevaju u životnu sredinu, oni se vrlo brzo raspršuju i razređuju. • Međutim, oni se mogu koncentrisati u živim organizmima i dalje prenositi lancima ishrane ili uključivati u kruženje u okviru prirodnih biogeohemijskih ciklusa. • Radioaktivne supstance se mogu akumulirati u vodi, zemljištu, sedimentima ili vazduhu. • Koncentracije su uglavnom veće u vodenim nego u suvozemnim ekosistemima, pošto je strujanje hranljivih sastojaka brže u vodi nego u zemljištu.

• Na dodatno radioaktivno zračenje utiču i nuklearne elektrane. • Iz njih radioaktivne materije, posredstvom ispuštenog vazduha, vode ili čvrstih radioaktivnih otpadaka, mogu dospevati u okolnu životnu sredinu. • Posebnu opasnost po živi svet predstavljaju nuklearne nesreće (nuklearni incidenti), koji najčešće nastaju usled iznenadnih kvarova ili havarijskih oštećenja u nuklearnim elektranama. • Uklanjanje nuklearnih otpadaka, nastalih prilikom korišćenja nuklearne energije predstavlja veliki ekološki, tehnološki i zdravstveni problem. • Radioaktivni otpaci se deponuju po propisanim standardima u zaštićenim kontejnerima

KONTROLA I ZAŠTITA OD RADIJACIJA • Prilikom razmatranja efekata radijacija treba istaći da nema bezopasnih zračenja, ali i da se posledice zračenja mogu javiti tek posle dužeg vremena ili putem nasleđa, u narednim generacijama. • Razumljivo je da se čovek ne može osloboditi uticaja svih zračenja, pre svega onih koja potiču iz prirode. • Zakonom o zaštiti od jonizujućeg zračenja ispitivanja nivoa spoljašnjeg zračenja u životnoj sredini vrši se merenjem jačine apsorbovane doze gama zračenja u vazduhu, u rekama, jezerima i moru, u zemljištu, u vodi za piće, u životnim namirnicama (meso, mleko, hleb, pasulj, krompir, kupus, jabuke, grožđe, dečija hrana, i dr. • Rade se merenja i u građevinskom materijalima (cement, pesak, opeka, gips, siporeks, keramičke pločice, mermer, granit. • Međutim, za lica koja su profesionalno izložena manjim ili većim dozama zračenja, treba preduzeti sve mere da bi se smanjio rizik i štetne posledice.

• U cilju bolje kontrole, kod lica profesionalno izloženih dejstvu zračenja obično se određuju maksimalno dozvoljene doze. • Pošto čovek nije u stanju nijednim čulom da registruje zračenja, neophodno je da se pri radu sa radioaktivnim materijama uvedu mere redovne kontrole sredine (monitoring sitem), ali i apsorbovanih doza kod lica izloženih zračenju. • Pored pomenutog, neophodno je koristiti ličnu opremu i uređaje zaštite, a gde god je to moguće izbegavati izlaganje ljudi dejstvu zračenja povećanjem primene automatizacije i robotike.

BUKA • Prema poreklu postoje dve vrste buke: • buka prirodnih izvora i • antropogena buka - to je buka svega onoga što je čovek stvorio. • Pod bukom se podrazumeva svaki neprijatan i nepoželjan zvuk koji se svojom jačinom izdvaja od ostalih. • Buka predstavlja prateću pojavu savremenog načina života. • Za buku u životnoj sredini koristi se termin komunalna buka.

• Industrijska buka je diskontinuiranog karaktera i može da se prenosi na naselje. • Vetar ima veliki uticaj na širenje buke. • Nedostatak zelenila u naselju, primena loše zvučne izolacije (beton) loš urbanistički položaj zgrada predstavlja favorizujuće momente nastanka i širenja buke. • Izvori i jačina buke mogu biti veoma različiti i zavise od vrste i mesta izvora. Izvori buke se mogu nalaziti na otvorenom ili zatvorenom prostoru.

Prema jednoj podeli, buka se prema izvoru može podeliti u četiri grupe: 1. buka koju proizvode građevinske mašine i oprema; 2. buka koju proizvode transportna sredstva i uređaji; 3. buka koju proizvode motori ili mašine; 4. buka od električnih ili elektronskih uređaja i postrojenja.

Osnovne karakteristike izvora buke značajne za izazvane efekte su: 1. prostorne karakteristike (učvršćeni ili pokretni izvori buke), 2. vremenske karakteristike (kratkotrajni ili stalni izvori buke); 3. akustičke karakteristike (obuhvataju jačinu, opseg i usmerenost). Klasifikacija buke može se vršiti na nekoliko načina, prema: 1. poreklu nastanka (prirodni i veštački izvori), 2. izvoru, 3. mestu nastanka (u radnoj, stambenoj sredini i sl. ).

• Poseban oblik štetnih efekata izazivaju vibracije. • Pod vibracijama se podrazumevaju zvučni talasi učestanosti manje od 16 d. B. • Vibracije se prenose na organizam čoveka vibriranjem podloge na kojoj se nalazi čovek, odnosno mašina ili izvor vibracija. • Vibracije su štetne za organizam, naročito ukoliko duže traju. • Izazivaju neprijatan osećaj, a mogu da dovedu i do raznih smetnji u organizmu.

DELOVANJE BUKE NA ORGANIZAM ČOVEKA • Štetno dejstvo na organizam pokazuju zvuci visoke učestanosti. • Štetni efekti se mogu odraziti u vidu auditivnih ili slušnih, ekstraauditivnih efekata i nespecifičnihpsihogenih efekata. • Buka čujnog spektra je od najvećeg značaja, njena dejstva su na početku privremena tj. reverzibilna, a dugo dejstvo vodi ka pojavi trajnih patoloških promena.

• Prema uticaju na ljudski organizam izvršena je klasifikacija buke na četiri stepena jačine: • I stepen: buka jačine 40 - 50 d. B, izaziva psihičke reakcije; • II stepen: buka jačine 60 - 80 d. B, izaziva rastrojstvo vegetativnog nervnog sistema; • III stepen: buka jačine 90 - 110 d. B, uslovljava umanjenost sluha; • IV stepen: buka više od 120 d. B, izaziva povredu sluha i slušnog aparata (u zavisnosti od starosti i stanja nervnog sistema). • Buka od 150 d. B izaziva mehaničke povrede slušnog aparata, a buka 170 d. B - smrt.

MERE ZAŠTITE OD BUKE I VIBRACIJA • U cilju zaštite od buke, primenjuju se različite zaštitne mere. • Sve ove mere mogu biti opšte i individualne (primena sredstava lične zaštite). • Prva grupa obuhvata niz mera koje služe sprečavanju ili ublažavanju buke. Ona obuhvata: • primenu raznih izolacionih (izolacija izvorišta buke), • apsorpcionih (oblaganje izvorišta buke materijalima koji upijaju zvuk) i • tehnoloških mera (uvođenje bešumnih mašina), • ali i odgovarajuće mere vremenskog i prostornog ograničavanja buke.

• Ekološke mere za zaštitu od buke obuhvataju, pored ostaloga, primenu najpovoljnijeg prostornog rasporeda sa ciljem ublažavanja dejstva buke. • Na taj način u naseljima se problem buke može rešiti izmeštanjem saobraćajnica izvan stambenih zona ili korišćenjem podzemnih saobraćajnica • Buka se može ublažiti pojasom visokog rastinja ili zaštitnih barijera (ekranizacija buke).

SISTEM PRAĆENJA ZAGAĐIVANJA ŽIVOTNE SREDINE (MONITORING SISTEM) • Organizovano praćenje, informisanje i kontrola stanja i promena životne sredine, postaju sve neophodniji u cilju blagovremenog i efikasnog sprečavanja, odnosno uklanjanja neželjenih posledica. • Pod monitoringom stanja prirodne sredine, tačnije monitoringom antropogenih promena životne sredine, podrazumeva se organizacija posebnog informacionog sistema za praćenje i analizu stanja životne sredine, pre svega u pogledu zagađivanja i efekata zagađivanja.

Postoji više različitih sistema odnosno podsistema monitoringa: 1. sistem kontrole različitih komponenata životne sredine (monitoring atmosfere, hidrosfere, zemljišta, biosfere); 2. sistem kontrole faktora i uzroka delovanja (monitoring izvora zagađivanja); 3. sistem kontrole na osnovu metoda praćenja (monitoring fizičkih, hemijskih i bioloških pokazatelja) itd.

Monitoring sistem može biti zasnovan: 1. na praćenju postignutih efekata ili posledica zagađivanja na raznim objektima ili “metama” zagađivanja, 2. na praćenju štetnih ili ugrožavajućih faktora zagađivanja. • Razumljivo je da razni faktori sredine, kao što su fizički (temperatura, zračenje, itd. ), hemijski (oksidi azota, toksični metali, itd. ) i biološki (patogeni mikroorganizmi, paraziti, grabljivice, i sl. ) mogu negativno delovati na razne biološke objekte, koji predstavljaju “mete” zagađivanja

Praćenje štetnih ili ugrožavajućih faktora sredine (faktor monitoring) može se ostvarivati: 1. na samom izvoru zagađivanja (monitoring tehnološkog procesa); 2. na mestima na kojima se vrši ispuštanje štetnih ili zagađujućih materija (monitoring emisije) 3. može se vršiti praćenje sudbine zagađujućih materija po ispuštanju u okolnu životnu sredinu (monitoring sredine); 4. može se vršiti merenje kvalitativnog ili kvantitativnog delovanja, odnosno izlaganja živih organizama i sistema dejstvu zagađivanja (monitoring izlaganja ili monitoring ekspozicije)

BIOHEMIJSKA INDIKACIJA ZAGAĐENOSTI • Najraniji poremećaji u organizmu na dejstvo zagađujućih materija javljaju se u vidu određenih biohemijskih poremećaja u ćelijama, odnosno u tkivima organizama • Pored kvalitativnog i kvantitativnog sadržaja zagađujućih materija u tkivima, organima ili u telesnim tečnostima (krv, limfa), određene efekte ovih materija možemo pratiti i na osnovu njihovog uticaja na brzinu fizioloških, odnosno biohemijskih procesa u organizmu (aktivnosti enzima u organizmu čoveka i životinja). • Prednost ovih metoda je u tome što se biohemijski poremećaji u organizmu javljaju pre ostalih pojava, recimo pojava trovanja, te daju velike mogućnosti blagovremenog otkrivanja štetnih ili toksičnih efekata nekih zagađujućih materija u organizmu i životnoj sredini.

NACIONALNI PARKOVI I PRIRODNI REZERVATI • Zaštita prirodnih dobara obavlja se prema posebnim zakonskim propisima. • Sva prirodna dobra se obično dele na sledeće kategorije: 1. nacionalni parkovi, 2. parkovi prirode, 3. predeli izuzetnih odlika, 4. rezervati prirode (opšti i specijalni), 5. spomenici prirode, 6. prirodne retkosti.

• Pod nacionalnim parkom se, po zakonskoj definiciji, podrazumeva veće područje sa prirodnim ekosistemima visoke vrednosti u pogledu očuvanosti, složenosti građe i biogeografskih obeležja, sa raznovrsnim oblicima izvorne flore i faune, reprezentativnim fizičko-geografskim objektima i pojavama i kulturno-istorijskim vrednostima. • Park prirode označava područje dobro očuvanih prirodnih svojstava voda, vazduha i zemljišta, gde preovlađuju prirodni ekosistemi, bez većih degradacionih promena predeo koji u celini predstavlja značajni deo očuvane prirode i zdrave životne sredine.

• Predeo izuzetnih odlika je relativno manje područje sa živopisnim pejzažnim obeležjima, nenarušenim prirodnim vrednostima predeonog lika sa prisustvom oblika tradicionalnog načina života i kulturnih dobara, a takođe i zaštićena okolina nepokretnih kulturnih dobara • Rezervat prirode predstavlja izvorni ili neznatno izmenjeni deo prirode, osobitog sastava i odlika biljnih i životinjskih zajednica kao delova ekosistema namenjenih prvenstveno održavanju genetskog fonda. • Specijalni rezervat prirode je predeo u kome je posebno izražena jedna ili više prirodnih vrednosti koje treba posebno štititi ili prirodnih pojava koje treba pratiti ili usmeravati.

• Spomenik prirode je prirodni objekat ili pojava, fizički jasno izražen i prepoznatljiv, reprezentativnih geomorfoloških, geoloških, hidrografskih, botaničkih i drugih obeležja, po pravilu atraktivnog izgleda ili neobičnog načina pojavljivanja, kao i ljudskim radom formirana botanička vrednost (pojedinačna stabla, drvoredi, parkovi, arboretumi, botanička bašta i dr. ) ukoliko oma ima poseban značaj. • Prirodne retkosti su biljne ili životinjske vrste ili njihove zajednice kojima je ugrožen opstanak u prirodnim staništima ili im populacije brzo opadaju, a područje rasprostranjenja se smanjuje, ili su retke po rasprostranjenju, kao i vrste koje imaju poseban značaj sa ekološkog, biogeografskog, genetskog, privrednog, zdravstvenog i drugog stanovišta