1 PROMENE U POSLOVNOM OKRUENJU Promene u poslovnom

1. PROMENE U POSLOVNOM OKRUŽENJU Promene u poslovnom okruženju koje su se desile u protekle dve decenije izrazito su uticale na promene stavova preduzeća prema okruženju u kome egzistiranju. Preduzeće obavlja svoju aktivnost u okruženju u kome po KOTLERU deluje 6 faktora (sila) 1. Tehnološki – brza stopa tehnoloških promena, visoka stopa izdvajanja za istraživanje i razvoj novih tehnologija i veliki napori za mala poboljšanja postojećih rešenja 2. Prirodni- u okruženju sve manje sirovina, povećani troškovi proizvodnje energije, povećanje svih oblika zagađivanja životne sredine, državna intervencija u upravljanju prirodnim resursima 3. Ekonomski- promene u očekivanim prihodima zbog usporenog privrednog rasta, promene u distribuciji prihoda, promena ponašanja potrošača, uticaj inflacije 4. Demografski- sve značajniji porast stanovnika u globalnim razmerama, intenzivne promene u porodici (žene rade), promene u obrazovanju, grupisanje po gradovima, promena profesionalne strukture stanovništva 5. Politički- okruženje podložno promeni zbog međunarodne političke scene (Srbija, sankcije), povećanje pravne regulative u oblasti poslovanja, formiranje vladinih agencija sa ciljem regulisanja trgovinske politike, kontroli etičke , zdravstvene, tehnološke ispravnosti 6. Kulturni- promene u kulturnim vrednostima kao posledica približavanja ljudi u svetu preduzeća se suočavaju sa činjenicom da ne mogu na duži rok da primenjuju istu strategiju poslovanja, pogotovo ne da zanemaruju uticaj globalnog tržišta i potrebu prihvatanja promena

Keniči Omaea- 5 trendova koji uobličavaju poslovnu okolinu preduzeća: 1. Neprekidan mali rast- Realnost savremenog privređivanja je tendencija malog ekonomskog rasta što dovodi do smanjenog manevarskog prostora preduzeća. Mali rast pojačava loše posledice neadekvatnog strateškog odlučivanja. I male greške mogu dovesti do pogubnih efekata 2. Zrelost tržišta i strateška zasićenost- posledica usporenog rasta. Manja prodaja, manji prihodi, sve teže izdvajanje za inovacije i istraživanje tržišta, ponekad i održavanje postojećeg tržišnog učešća zahteva izuzetne finansijske napore 3. Neravnomerna raspodela resursa- uticaj je najjači kod neravnomerne raspodele znanja kao najznačajnijeg resursa poslovanja. Znanje i naučno istračivački rad traže ogromna ulaganja. Posebno je važno gde usmeriti istraživanje, u koju tehnologiju 4. Rastuće ekonomske složenosti- do sada su se velika preduzeća rukovodila formulom: kupiti sirovine gde su najjeftinije, proizvoditi gde su plate najniže, plasirati gde je cena najviša. Globalizacija zahteva da se u obzir uzmu sve specifičnosti poslovanja na pojedinim tržištima. 5. Inflacija- pojavljuje se i kod razvijenih zemalja, često se strateški obuzdava na državnom nivou ali za posledicu ima usporavanje zdravog i prirodnog ciklusa poslovne reprodukcije što dovodi do veštačkog stanja u privredi

Uticaj tehnološkog razvoja i globalizacije na poslovanje Tehnološki napredak nastao kao rezultat eksplozije znanja doprinosi promenama na svim poljima u društvu i utiče i na oblikovanje života pojedinaca (pojednostavljeni procesi) tako i na oblikovanje novog ukusa i zahteva potrošača. Posledica je narušena ravnoteža u životnoj sredini, uništavanje neobnovljivih resursa, zagađena atosfera, radijacija, ozonske rupe. . . Razvoj nauke donosi novu tehnologiju koja je poboljšana i dostupna razvijenim zemljama, ali se “prljave tehnologije” oslobađaju tako što je daju nerazvijenima pa se globalno ne rešava problem. Problem nuklearnog otpada. . (u zemlju, u svemir) Globalizacijom svet postaje jedinstveno tržište. Može seskoro sve svugde proizvoditi a i kupci su po celom svetu (coca-cola- svugde /ali krije formulu/, svi piju) Internet- informacije dostupne svima, kupci robu pronalaze na svakom kraju sveta, ali mogu sve više da se informišu o karakteristikama i njenom kvalitetu. Dolazi do: sve veće sličnosti između tržišta (sve je dostupno svakom) smanjivanja carinskih barijera (dogovori o ustupanju tržišta) mešanja kultura (radnici idu u druge zemlje ) homogenizacija potreba potrošača (to zahteva i homogenizaciju tehničkih standarda, ujednačavanje kvaliteta robe i načina poslovanja. . )

Evolucija koncepta upravljanja kvalitetom Upravljanje kvalitetom predstavlja nastavak procesa razvoja koncepta upravljanja, i višedecenijskog delovanja u oblasti kontrole kvaliteta, pa je i razvoj koncepta upravljanja kvalitetom tekao u dva pravca: 1 razvoj praktičnih osnova koncepta TQM u Japanu (na principima Šuhartovog i Demingovog učenja) i formiranje modela TQM 2 razvoj standarda sistema kvaliteta 1 Proučavanje kvaliteta je započelo između dva sv. rata, Volter Šuhart je počeo da razmatra problem otpadaka i škarta u procesu proizvodnje. Osmislio je kontrolni dijagram i nazvao ga rasporedivi uzorci varijacije, a u funkciji sprečavanja proizvodnje loših proizvoda. To je stvorilo uslove da se na osnovu primene statističkih podataka iz prošlosti i teorije verovatnoće predvidi proizvodnja. Ovo Šuhartovo učenje u Japanu je primenio Edvards Deming, koji je zajedno sa japanskim kolegama okupljenim u japanskom udruženju naučnika i inženjera (JUSE) na čijem čelu je bio Kaoru Išikava, razvio pristup izučavanja upravljanja kvalitetom. Ovo učenje je primenjeno u praksi japanskih preduzeća, izvršilo je revolucionarni uticaj na privredu Japana i pripremio osnove za primenu koncepta TQM (Total Quality Management) – odnosno upravljanja totalnim kvalitetom

2 razvoj standarda sistema kvaliteta Razvoj međunarodne serije standarda ISO 9000, odnosno standarda sistema kvaliteta zasniva se na dugogodišnjem procesu razvoja standarda u vojnoj industriji zapadnih zemalja, kao i razvoju nacionalnih standarda. Standardi kvaliteta serije ISO 9000 predstavljaju spoj standardizacije i upravljanja organizacijom u oblasti kvaliteta. Standardi serije ISO 9000 prvi put su publikovani 1987. g. Koncept kvaliteta je evoluirao kroz sledeće faze: merenje 1940. g. kontrola kvaliteta 1955. g. obezbeđenje kvaliteta 1965. g. upravljanje kvalitetom 1980. g. upravljanje totalnim kvalitetom 1990. g. U odnosu na predmet (fokus) istraživanja faze su: testiranje kontrola obezbeđenje kvaliteta upravljanje totalnim kvalitetom proizvod proces sistem čovek

STANDARDIZACIJA Standardizacija= propisivanje uslova koje treba da zadovolji određeni proces, proizvod, usluga, materijal ili sirovina. Standardizacija podrazumeva definisanje i propisivanje konstantnih zahteva koje treba da ispuni proizvod, usluga, proces, . . u određenom periodu vremena. standard= engl reč norma, obrazac, mera Osnovni ciljevi standardizacije: racionalno poslovanje zaštita zdravlja ljudi i postizanje opšte bezbednosti ljudi i materijalnih dobara zaštita interesa potrošača Aspekti standardizacije: Unifikacija: ujednačavanje dimenzija, mera, veličina, oblika, . . po osnovu kombinovanja više specifikacija u funkciji smanjivanja broja i tipova mašina, aparata, sastavnih delova, sklopova materijala. Cilj unifikacije je da se uz ograničeni broj elemenata formira veliki broj proizvoda i da se omogući optimizacija u zameni delova i sklopova. Tipizacija: redukcija broja tipova proizvoda u okviru jedne serije, na broj koji odgovara potrebama u određenom periodu. Tipizacija predstavlja ukrupnjenu unifikaciju. * Odela (kroj) u soc realizmu, veličina cipela i odela (srb, engl ital, bugarske. . ) tehnička roba- 220 V

Predmeti standardizacije -Proizvodi -Metode za određivanje i kontrolu performansi koje se propisuju standardizacijom -Metode rada, operacije, postupci i procesi -Standardi kojima se omogućava olakšano tehničko sporazumevanje -Sistem upravljanja poslovanjem Standard je akt o standardizaciji koji je na bazi unapred definisanog postupka usvojila nadležna organizacija Standard je tehničko –pravni dokument koji sadrži precizno definisane zahteve koje treba da ispuni određeni proizvod, usluga, proces, sistem upravljanja. . Standardima za proizvode se propisuje skup potrebnih performansi koje mora da ispunjava proizvod pre puštanja u promet, kao što su : definicija predmeta, sastav, specifične osobine proizvoda (fizičke, hemijske, mehaničke), ostale tehničke performanse, metode kontrole proizvoda, način pakovanja i manipulisanja sa proizvodom. . . Standardi mogu biti : interni, nacionalni i međunarodni

Ekonomski aspekti standardizacije Standardizacija treba sa stvori pretpostavke za racionalno korišćenje poslovnih resursaznanja, ljudi, kapitala, sirovina, energije. . , Upravljanje organizacijom je proces optimalnog korišćenja poslovnih resursa, donošenje pravih poslovnih odluka između više mogućnosti, u pravo vreme. . . kombinovanje resursa za min troškove i max efekte (obim proizv, kvalitet, finans rezultat. . ) Efekti po prihvatanju procesa standardizacije: 1. Ušteda materijala 2. Ušteda rada 3. Unapređenje ekonomije zaliha 4. Bolje korišćenje postojećih poslovnih fondova 5. Olakšava se servisiranje 6. Stvaraju se pretpostavke za proizvodnju proizvoda ujednačenog kvaliteta 7. Poboljšava se konkurentnost (pogotovo u međunarodnim razmerama)

Cilj međunarodnog sistema standardizacije jeste unapređivanje međunarodne saradnje u oblasti standardizacije. Ovaj cilj realizuju sledeće međunarodne organizacije: Međunarodna organizacija za standardizaciju – ISO (International Standardization Organization) Međunarodna elektrotehnička komisija - IEC (International Electrotechnical Commission) Međunarodna unija za telekomunikacije – ITU (International Telecommunication Union) Evropski komitet za standardizaciju ( European Committe for Standardization) i druge. . . Standardizacija omogućuje zaštitu zdravlja ljudi i postizanje zadovoljavajućeg nivoa bezbednosti i materijalnih dobara, proizvodi su ujednačenog kvaliteta i unapred definisanih performansi, olakšava se razmena roba preko nacionalnih granica. .

Međunarodna organizacija za standardizaciju – ISO To je svetska federacija nacionalnih institucija za standardizaciju (članice ISO). Ova mreža nacionalnih institucija i organizacija za standardizaciju je osnovana 1946. g. sa ciljem da razvija i unapređuje oblast standardizacije u svetu kako bi se pojednostavila razmena roba i ualuga u međunarodnim razmerama. Prethodnicu međunarodne standardizacije predstavljala je standardizacija u oblasti elektrotehnike, odnosno osnivanje Međunarodne elektrotehničke komisije (IEC) ISO je nevladina organizacija i u kojoj je učlanjeno 146 zemalja, odnosno njihovih nacionalnih organizacija (94 redovnih članica, 37 pridruženih članica i 15 dopisnih članica). Najveći broj organizacija članica predstavljaju državne organizacije i institucije za standardizaciju (oko 70%). Pravilo je da jednu zemlju može da predstavlja samo jedna organizacija za standardizaciju. Sedište organizacije se nalazi u Ženevi. Međunarodna organizacija za standardizaciju donosi međunarodne standarde (ISO standarde) u tehničkim i ostalim oblastima (osim u oblasti elektrotehnike- to donosi IEC Međunarodna elektrotehnička komisija). Standari koji su utvrđeni uvode se dobrovoljnom primenom. Nacrt međunarodnog standarda koji usvoji tehnički komitet se šalje članicama ISO na glasanje. Da bi se međunarodni standard usvojio, potrebno je da ga odobri najmanje 75% ukupnog broja članica koje su učestvovale u glasanju.